О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Поезија


СТОПАНИЦЕ, ЧУЈ МЕ

Слободан Блажов Ђуровић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


СТОПАНИЦЕ, ЧУЈ МЕ 1.


Чуј ме лампиони ваздуха те траже
ти неоскврњена жишка у леглу
пијавица, стонога, нетопира ко пут
отворен небесима да се двери
земаљске затворе, хлебна мрво -
у бесквасном нараштају што хајку
држи за игру дечју: роваре ухолаже
да би твоје лепоте добацили кеглу
ко у бадем процветао Аронов прут
који се божанственој красоти цери
јер је направио дружбу с црвом –

који би за пола гроша продао мајку
чуј ме и са тобом радије полумртвом
но са светом уклетим који још пуже
урвинама змијским хрлећ у ајдуке
то тело крилатог змаја што те баца
из вулкана појавном свету из непојава -
смилуј се мом трагању за жртвом
којој су зли волшебници намакли уже
а за мене спасоносне су руке
твоје и цветни реденици ти пољубаца
с којима и мртав жив ћу да спавам –




СТОПАНИЦЕ ЧУЈ МЕ 2.


Мојег умањења си увећање
чуј ме, у песак клепсидре привида
да долебдим, драга неима шансе
до у чапљу белу, ако се прекрсти
гавран, какав постах у животу
разапет између злодуха и бога; -
тај пустолов, смртно је рањен
а рука твоја повоје му скида
ко Дојчину, крхка кост да срасте
Јелица сестра, моћ да учврсти
оном, ко пије Анђелије лепоту
љубе, уместо винца, из рога –

Кад увећање будеш ми, у часу
умањења, смртни ће ме вео
прекрити, чуј ме, нијесам нигде
кад хаљетка такнеш ме рубом
милоснице најпоследња у низу
свет привида рашчарај да умакне -
онај, ко те на смртовном тасу
мерио обесмрћен тобом, бео
верујући слепо да ће да пригне
к њему нагост твоја, с губом
развенчав, само ако си близу
довољно, руком да га такнеш –

Може ли демијург безумље такво
да благослови, ил' велзевула прст
када ме гром шине, да уземљи; -
па за инат обезумљен, наклон
до земље правим, козорога брст
с литице, ни на небу ни на земљи





СТОПАНИЦЕ, ЧУЈ МЕ 3.


Чуј ме - моји ће те рогови свеобилља
повести у пустињи што цвета
бебљим осмесима, овнујским миром
пратиће те облачна стада
укорак делфина снена јата летеће
небом, као да је лет
игра што никад не кончава, чуј ме
између два наша пољупца
свете ће жене мусти несвете краве
несвете жене, пак, свете
и појмићеш танка је међа између
светости и несветости ни колико
игла да се метне; прса ти у надимању
чворове везују магле да ми глед
на сакрал налог ти тела не омагли
посве, падох по теби, ко роса
а није Гидеонова, могу ли се
дићи курјачки тулити: волим -
кад време је мрети
смрт нежно везује пертлу живота
као распоп пружајући последњу
причест верном, к'о поп
ту исту невернику: заврти ме
неверно, бићу ти виј
верни, ружа што прогледава
у невиделици...





СТОПАНИЦЕ, ЧУЈ МЕ 4.


Обесмрћен, у смртној теби, тражим те, неистраживу посве, пред глухом пештером самоће: ако те не знадох одраније, опрости, сјај пре се проспе, од звучне прангије ти тела, рајско воће, кад се куша одлећу колибрији, лешинари се стуште, и праћка нагости повисочју баца, весталко недужна, с податношћу одалиске, у време кад давање самртни је грех, и на шипурку ти пољубаца, прскам у прскалицу радости која грч, у смех преодева, да опет младост у старачким костима ћутим: зли језици, чуј ме, кажу да никад нећемо се срести, не веруј им љубљена лажу, ми смо деца убегла, да се опет врате благовести...





СТОПАНИЦЕ,ЧУЈ МЕ 5.


Чуј ме, љубљена, красна к'о Иштар
богиња, несравњиве дражи на шару
од једне ни друге нема ми бега
нисам Гилгамеш њој да се опре
ватреном плесу, него сам ништар;-
(-страшило за птице чека у бунару
да га прикрију пахуљице снега -)
кад до тебе не може да допре...
Освета божице била је страшна
Пријатеља Енкидуа јунаку узе
али мила треба заслужити казну
јер у нехеројско живимо доба; -
Продајемо за мерицу брашна
друга, а чекамо помоћ музе
а клели смо се - крвну плазму
да даћемо за њ, прије гроба -
Истргла си лист свеске од Баха
("Ербарме дицх, меин Готт"): дар
моје чежње божанственој жени
('Смилуј ми се, мој Боже, у муци;) -
опрости ми што бех груб и бахат
умишљајућ да роб постаће цар,
додворив се бахатој Мелпомени
с окрвављеим бодежом, у руци -





СТОПАНИЦЕ, ЧУЈ МЕ 6.


Ни рају из ада, ни хаду из раја, поћи:
падах у дубоку, наглавце, бездну
тражећи рупчић весте, из раскорака
да видим: крочим ли по срче стаклу
ка падобрану лепоте, из неопаза
чуј ме, стопанице, течемо ил скупа
у загрљај змаја коби, у беспућу
ил' раздвојени, можда, тек у снима -
а ни слутио нијесам, вај, у слепоћи
да има чистих душа, што чезну
да су кроз пламене језике зрака
ко ја, следили љубљену у паклу,
и убадали се на стрелице мраза
те ходећ ивицом бријача ступам
не марећ руковање са смрћу
ка небу дигнув лествице од дима -
Траже нас на слици живота ал'
одавно напустисмо слику: рам
тек чува сећање на преплете
два нага тела у мимоходу
дај ми крвну плазму невесто
премда сам уклети крволиптар
и крик ми, проклетство, нећеш чути -
тебе је прихватио приобал
божје милости ја сâм
ко Арахна, лепу те плетем
на зрачној преслици, у воду
потонуо: Хамлет ти је место
Офелијо красно узео ко скриптар:
живот је +- бесконачје смрти -





СТОПАНИЦЕ, ЧУЈ МЕ 7.


Не тражим да те ово доба
сачува за неко далеко потоње
но да те потоње врати овом добу -
чуј глас придигнутог драга из гроба
што обрис божанског иште у доњем
граду, не напуштајућ мрачну собу –

где нагом светлошћу, у подлету
светлуцаву бих да очувам тебе,
и из пада надлетим, живот је кратак -
да истуриш шипурак прсију метку,
да сасма вољеног погребе
не постоји сјенило, ни калпак –

Да згаси никада упаљену свећу
ти краси, моја сатрула мушмула
у једрој ти преображава вишњи -
те је ко у Вишњику сасећ нећу
јер како би се твоја светлост чула,
како би те обасјало громље, на киши -
И ти - згромила ме, одилазећи...







ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"