детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПРЕВОД САВРЕМЕНЕ ТУНИСКЕ ПОЕЗИЈЕ 

(Зборник савремене туниске поезије „У ватри пустињских ружа”, приредили Абдалах Гасми и Славица Пејовић. Пожаревац: Клуб љубитеља књиге „Мајдан” 2021.)

Проф.др Слађана Миленковић, књижевна критичарка

Сведоци смо импресивне арапске лирике у Зборнику савремене туниске поезије назване „У ватри пустињских ружа”. Сабрани су песници разнородних поетика да представе поетска струјања у тој земљи. Антологија је обухватила 40 туниских песника и објављена је на српском језику. Приређивачи ове својеврсне антологије су проф. др Абдалах Гасми који је изабрао песнике у Тунису и њихове песме превео на енгелски и француски језик, и Славица Пејовић, песникиња из Пожаревца која је уредила да се песме преведу на наш језик и потписала ово издање за издавача.

Изабрали су савремене песнике да нам пруже јединствен доживљај читања стихова. Зборник је објављен на иницијативу Славица Пејовић, која је и председница Књижевног клуба „Мајдан” из тог града и већ неколико година има веома интензивну сарадњу са Салоном културних и креативних визија из Солимана, Тунис, који води Гасми. Они су стални гости на манифестацији Орфеј на Дунаву, која слави песничку реч.

У грчкој митологији Орфеј је сматран за најбољег песника. Док је певао, јата птица кружила су изнад његове главе, рибе су искакале из мора, а реке заустављале своје токове, а стене су подрхтавале. Дрвеће му је прилазило да га заштити од сунца, животиње су се скупљале крај његових ногу. Тако и савремени Орфеји изазивају емоције својим уметничким даровима. Као резултат те сарадње, настало је већ неколико антологија, а први пут је пред нама избор туниске поезије. Да поруке дођу до читалаца уз највећу могућу меру очувања лепоте песничког исказа, мелодије и ритма омогућили су преводиоци Војка Миловановић, Ирма Пејовић и Радица Петровић. Ово је потврда да кулутра нема границе и да је језик поезије универзалан.

Могуће је уочити целину, ишчитавати арапско наслеђе, али сваки глас је оригиналан и посебан. Први и можда најбољи међу њима је Абдалах Гасми (Абдулах Ал Касими), којег критичари већ називају великим песником. Сложићемо се, да је он велики тунижански и арапски поета, али и светски. Његова поезија шаље само снажне, упечатљиве поруке љубави и мира, поруке универзалних људских вредности.

Поезију он доживаљава као дар од Бога и као медијум кроз који се води борба за мир, слободу и за љубав. Он је и велики антологичар који је до сада направио избр и обајвио више антологија светских песника, међу којима се могу наћи и наши, српски савремени књижевници. Његову поезију одликују снажне метафоре, епитети који путем превода, стижу до нас: „пахуљасто камење у снежним планинама”; сећа се мајке и оца, „сам јаше на облаку дивљих љубичица”, кад се врати писању „слова га ударају, речи гуше”.

         Јасмин је метафорички цвет који у његовој поезији, како је написао рецензент Видак М. Масловарић, „функционише као драгоцено уздарје међуљудским, те и његовим гресима, окајаним у стиховима које читалац доживљава као катарзу”. Доминантан мотив Гасмијеве поезије јесте љубав, свеопшта њљубав која води у контемплацију. Неминовно је да су неки савременици стварали на трагу истоијски значајних личности јер су у Тунису рођени, живели и стварали неки од најзначајнијих мислилаца и песника кроз историју.

Тунис је изнедрио свима познатог Ханибала, Ибн Халдуна средњовековног филозофа, можда највећег историчар код Арапа, у његовој филозофији је значајна теорија о цикличном схватању историје, по којој се циклуси смењују сваких 120 година. Проширивши подручје историје проучавао је и друштво, пре зачетка социологије као науке. Познато је књижевно дело Ибна Рашика, „Упориште у вези са улепшавањем поезије, исправном употребом и критиком”, свеобухватно писано о различитим подобластима поетике – прозодијским и поетским жанровима и средствима и критичким увидима. Књижевну критику писао је касније и ал-Картајани (умро 1285) у Тунису, Ибн Хазм (умро 1064), теолог и врсни писац о чистој љубави.

Данашањи песници, као мисаона бића, пониру у дубине бића док певају о животу и смрти, љубави и људима. Лична преиспитивања, врлине и мане, изнели су у песмама Абдел Вахиб Моулавах уздижући их на универзални план „Ми смо оно што наше туге не објављују”, Енас Фатми, немилосрдан проток времена Авлад Ахмед, Ајша Кадрауи, о души разговара Зохоел-Араби самоговор је сан о лепом. Рефлексивна поезија исписана је у песмама Есие Черни, Камел ал Салам, Зохре Набли Табет али с примесама, елементима љубавне песме. Међу религијски инспирисаним стиховима Јамала Касуада помало се ишчитава и аутопоетички слој.

Духовну поезију, мисаону поезију, рефлексивне стихове могуће је ишчитати у бројним песмама. Љубавне стихове исписали су Мајди бин Иса, Моурад Амдоуни, Селма Бел Хај Маброук, Хуада Хаџи у призиву познанства у Бејруту на киши, и други писци. Илустратор корица је проф. др Тарик Саки из Туниса. Песници говоре унверзалним језиком и ова песничка мисија је да повеже људе, земље и континенте. До сада смо имали прилике да слушамо песнике и уживамо у мелодији, ритму и звуку њихових песама кроз онлајн фестивале које организује проф. др Абдалах Гасми.

У размени стихова и гостовања, у појединим преведним песмама, сада је пред нама одличан избор савремене туниске поезије. „У ватри пустињских ружа” настали су стихови 40 туниских песника, препевани су и објављени на српском језику и задвиљују својом лепотом наше читаоце.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: