детаљ слике: КРК Арт дизајн

СВЕТА ГОРА АТОНСКА

Др СИМО ЈЕЛАЧА

(Извод из Светогорског Подсетника Стојана Малића)

Света Гора једина монашка држава на свету, од давнина је била привлачна за вернике и у старој Грчкој је ту био храм посвећен богу љубави Аполону. О Атосу постоји легенда да је ту боравила Мајка Божија, о којој је писао Хомер. И легенда каже да је Богородица пошла на Кипар да посети васкрслог Лазара, задеси је велико невреме и снажан ветар баци је на Атос у близини светилишта посвећеног Аполону. Глас са неба поручи јој да ту почне проповедати хришћанство. Богородица се отуда, одувек, сматра заштитницом Свете Горе и њој су посвећени многи манастири.

На полуострву Халкидики у Грчкој налази се планина Атос, претежно шумовита, али и са питомим површинама за гајење ратарских култура, маслина и винограда. Атос је најзначајније место православља. Први пут се помиње 492. године пре н.е. када је персијски Цар Дарије ишао да освоји Спарту, па му се услед великог невремена флота разбила о хридине на југу Атоса. Даријев син Ксеркс, дванаест година касније, 480. године пре н.е. поново напада Спарту, а да би избегао непогоде прокопава канал на земљоузу, који је и данас видљив и зове се Провлака.

У VII веку на Халкидики почињу да пристижу хришћани протерани из Египта, Палестине и Сирије. У VIII веку Света Гора готово је опустела услед прогона пирата и разбојника, а у IX веку почиње организовани монашки живот од времена Светог Петра Атонског. Развој монаштва подржала је Византија, када масовније почињу да пристижу монаси из Србије, Бугарске, Грузије и Русије. Први већи манастир Велика Лавра саградио је Свети Атанасије, кога је потпомогао византијски Цар Нићифор и дао му Типик. По њему је Атонска Гора стављена под управу Цариградског Васељенског Патријарха. У XI веку Атонска Гора има већ 18 манастира и добија име Света Гора Атонска, по типику византијског Цара Константина Мономаха из 1046. године. Током XII века за време византијских царева из породице Комнин Света Гора доживљава благостање. Године 1204. Крсташи су заузели Цариград, под изговором да су дошли да се боре против Турака. Тада је на тлу Византије основано Источно-Латинско-Римско Царство, под чијим зулумом се нашла и Света Гора. Ово царство срушено је 1261. године, када су Никејци ослободили Цариград. У Византији је тада била породица Палеолога, а у Србији Цар Душан, који су подржали Хиландар и Свету Гору. У то време Светогорски монаси имали су велики утицај на духовни живот Србије, ширили су културу, писменост, књижевност, грађевинарство и сликарство. Цареви Душан и син му Стефан Урош били су господари Свете Горе од 1345. до 1371. године. Књиге пишу да је Цар Душан за Свету Гору био више заштитник и добротвор него господар.

Године 1453. пада Византија, а падом Смедерева 1459. године пада и српска средњевековна држава и на Свету Гору долазе Турци. Животни услови постају веома тешки, а најтеже је било за време владавине Сулејмана Величанственог (1494-1566), када је Света Гора дата јањичарима на управљање. А како нису имали војну заштиту Свету Гору су нападали и пљачкали гусари и разбојници. Многи манастири запали су у тешку беду, а неки и опустели. У Великој Лаври је остало свега 6 монаха, а у Пантелејмону само 4. Порези су били неиздржљиви, па су се манастири задуживали код Јевреја и Турака, а у залоге давали манастирске драгоцености. Стање се донекле поправљало даровима Васељенског патријарха. У XIII веку опоравак Свете Горе осетио се бригом Цариградске Патријаршије. Године 1783. новим Типиком управа над Светом Гором поверена је четворочланом одбору и стање се поправило, па су се манастири почели враћати на општежиће. И поред свих недаћа за време турске владавине Света Гора је веома много допринела у духовном погледу. Од 1748. године на Светој Гори је основана Атонијада, школа за монахе, у којој су предавали најчувенији мислиоци тога времена, међу којима и наш Доситеј Обрадовић. Процват Свете Горе подизао је дух и снагу у народу за устанак против Турака.

У XIX веку стање на Светој Гори се побољшало, дугови су обуздани, зграде саниране и обновљене, повећао се број монаха и поново је почела да ради штампарија у Ватопеду. Године 1822. турска војска поново упада у Свету Гору, пљачкала је и уништавала драгоцености, убијала монахе, чији број је пао са 3000 испод 1500. Терор је постао неподношљив и ово је засигурно био најтежи период у историји Свете Горе. А када је Грчка добила самосталност 1830. године и Светој Гори је свануло. Број монаха 1846. године попео се на преко 1500. Поново долазе Руси у манастир Пантелејмон, а Срби враћају себи у посед Хиландар. Према међународном уговору из Лозане 1923. године Света Гора се ставља под грчки суверенитет. Број монаха 1912. године је 10.000. Током вишевековног постојања Света Гора је 11 пута мењала господаре. Византија је била господар у више наврата, Србија у време Цара Душана и Уроша, Турска у неколико наврата и Русија, а после Берлинског конгреса 1878. године под међународном је комисијом и од 1923. године у саставу Грчке.

На Светој Гори поред грчких монаха су још и српски, руски, бугарски, македонски, грузијски, румунски, јерменски, сиријски и други, сви из православних народа. А поред Грка, своје манастире имају још само Срби, Руси и Бугари. Живот на Светој Гори одвија се у манастирима, скитовима, келијама, колибама-келивама и испосницама. У манастирима се чувају драгоцености од непроцењивих вредности и ремек дела хришћанске културе и уметности. На Светој Гори сада има 20 царских, патријаршијских и старопигијских манастира, међу којима по свом достојанству су: Велика Лавра, Ватопед, Иверон, Хиландар, Дионисиус и други. Подељени су у пет група, по четири (четворнице), а на челу тих група су пет првих по светогорској хијерархији.

U XII веку Хиландар су обновили Срби, а Пантелејмон Руси. Света Гора је под јурисдикцијом Грчке, мада поседује и велику самоуправу, што је уграђено у грчки Устав и уставну Повељу Свете Горе. Иако је Света Гора полуострво, на њу се долази морем. Како је Света Гора део грчке територије, сви монаси су грчки држављани, званичан језик је грчки и сви манастири су под Васељенском патријаршијом, чије седиште је у Цариграду.

Благо Свете Горе

Године 1997. у Солуну је прослављена 1000-годишњица Свете Горе, а Србија је прославила 800 година Светогорског манастира Хиландара. Изложба ''Благо Свете Горе'' одржана је у Византијском музеју у Солуну. Изложено је преко 1500 експоната сачуваног православног блага: грађевине манастира, фреске, иконе, скулптуре, књиге, документа, реликвије, литургијски предмети и друго. Хиландар је на централном месту представио изванредну икону Богородице Одигитрије, испод које је умро Стефан Немања. Записи о српским монасима на Атосу датирају од 1090. године, од када су Срби узели Ксилургијски манастир, који су претходно напустили Руси и прешли у Пантелејмон. Када се Свети Сава замонашио на Светој Гори, првих неколико дана провео је у руском манастиру Стари Русик. Стефан Немања се замонашио у Студеници, где је добио име Симеон. По наговору сина Растка (Светог Саве) на Свету Гору дошао је 1197. године, у манастир Ватопед. Исте године Симеон и Сава добили су дозволу од свог рођака, византијског Цара Алексија Комнина, да обнове запуштени и разорени грчки манастир Хиландар, за потребе српских монаха, за сва времена. За време Цара Душана на Свету Гору долазе многи српски монаси, па су били принуђени да купе манастире Светог Павла, Дохијар и Григоријат.

Свеукупни значај Свете Горе и Хиландара за српску цркву, српску књижевност и српску културу је немерљив. Хиландар је српској цркви дао бројне великодостојнике: Светог Саву, Саву II сина Стефана Првовенчаног (српски Архиепископ), Игумана Јанићија (први српски Патријарх), Саву III и друге. Хиландарци су били први српски књижевници, преводиоци и просветитељи: Свети Сава, Доментијан, Теодосије, Никадом, Данило II, Исаиа, Григорије, Цамблак и други.

Хиландар још није био завршен када је Стефан Немања – Симеон умро 1199. године и сахрањен у манастирској цркви. Из гроба Симеуновог потекло је свето миро, по чему је Стефан Немања канонизован и добио име Свети Симеон Мироточиви. Из његовог гроба израсла је света лоза, која и данас рађа и лечи неплодност жена. Мошти Светог Симеуна Мироточивог пренео је Свети Сава 1206. године у Србију, над њим измирио браћу Вукана и Стефана Мироточивог, а мошти сахранио у манастиру Студеница. Краљ Милутин (владар Србије 1281-1321) је за 40 година владавине саградио 40 манастира и цркава. Хиландар је даривао и обнављао. Сматрао га је култним манастиром своје породице Немањића. У кругу Хиландара сазидао је Саборну цркву, право ремек дело грађевинарства са изванредним фрескама и подом какав још једино има манастир Велика Лавра. Дозидао је и Пирг Светог Саве и Пирг Светог Ђорђа. Цар Лазар је на Милутиновој Саборној цркви у Хиландару дозидао спољну Припрату и богато их даривао. Лазар је отворио пут утицаја Хиландараца и Светогораца на црквени живот и уметност у Србији.

Стојан Малић, ауторов колега са факултета и рада на пројектима, посетио је све српске манастире и о истима записао све што је сазнао из њихових историја. Тако је сачинио око 50 томова књига, које представљају ремек дело, вредно за српску историју и културу. Аутор очекује да ће то Стојан даровати Матици српској.

Отава, Март 2013

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: