детаљ слике: КРК Арт дизајн

XII део можете прочитати ОВДЕ

 

КОБОЈАГИ

- роман на сремачком дијалекту, доносимо у наставцима,

аутор: Ђока Филиповић

ХIII deo

УСКРС

28.

Кад нема посла у пољу, наше је било да зајутра рано поранимо инамиримо марву. После зађемо редом па почистимо штале исвињце,а кад ито свршимо,време је за фруштук.

После фруштука не испуштамо чешагије из руку. Истимаримо штајерце илипицанере,па милина у њи'гледити. Когод они са Јозефови'слика из младости…У, здраво је он то волô…Пред рат је имô три слуге, два Маџара иједног Швабу, ал' једаред признô пред свима:

"Мајн гот…Нема бољи'коњушара од Мађара,али нико не уме тако лепо с коњима каови Срби…Ви каода говори-те са њима."

Пред вече смо музли краве. Чет'ри музаре ито знаш как'е!Све оне 'оландске црно-беле. Ка'сам једаред причô бáби да од једне 'оландске три музлице намузем, он не верује…Ни случајно.

"Немој,сине,да те когод чује, наопако…Спрдаће ће ти се цело село…"

С пролећа ијесени, не знамо ди нам је глава…На њиви осванемо, на њиви омркнемо, ал'бадава….Не мо'ш,чедо,све постићи. Таман си посејô, дође копање. Ниси још ни прву мотику љуцки свршијо, опет отравнило… 'Ајд'Јово наново…

Пуно Швабе воледу кромпира па смо га пуно исејали. Јебôи'он, навек добро роди, чудо једно…Оне прве године, бого моја, 'ај'да је који метар до вагона фалијо. Здраво смо се напатили док смо тол'ке камијоне натоварили, ал'добро…Рачунам ја, лепи су ту новци пали…

Оћеш очин…Нема ту новаца кол'ко у говну витамина. Дали ови Јозефу неку 'артију,а он гледи у њу когод крава у мртво теле.

Питам ја после Милутина как'а је то 'артија…

"Признаница,кумрија…Да се зна да је хер Јозеф Штрас за потребе немачке војске дао толико и толико кромпира…"

"Како, наопако, тол'ки кромпир дати…Јел'може он штогод за ту признаницу узети?"

"Иди,кумрија,с милим Богом…Може с њом дупе обри-сати."

А,рекô, не'ш више,Швабо…Са'си нас зајебô,па упам-ти ка' 'ш опет…

Нагодину све исто… Лепо кромпир родијо, лепе камијоне ови из власти дотерали, ал' цврц!Овог пута очас потоварили…Гледи Шваба, канда да му нешто није јасно, па пита Јозефа:

"Јел'то све…?''

Јесте, јебеш га…Ви'ш да нема више…Опет он тутну Јозефу ону 'артију, опет овај мрзовољан.

Ка'смо затворили капију,зовемо ми Јозефа у гувно да му нешто покажемо. Разгрће Сава сено,а овај се чуди шта нас је сад спопало…Шта ће нас спопасти?! Испод сена лепагомила кромпира ито онај најкрупнији. Врти Јозеф главом исмеје се, кô рачуна :

"Отац вас јебô српски!Тол'ко финог народа по Европи,а ми нашли да се навек с вама качимо…"

Здраво је Јозеф волô да дивани с Милутином. Старије чељаде, навече зарана легне и до поноћи се фест наспава, а од поноћи премишља о чем'ће зајутра с њим полемисати.

О чем'они тол'ко диване, материна ћеи'знати, ал' кад год через њи'прођем,Јозеф млати рукама. Зајапуријо се чича да му штогод поближе разјасни,а овај само клима главом.

Није то,чедо, да кажеш, да му штогод повлађује. Боже сачувај…Таки је он бијо…Бог му дао дара да уме паметно казати,а дао му истрпљења да може сваког саслушати…Шта је он могô, да кажеш поштено, од менека иСаве паметно чути?Да медљика не ваља за парадајз, знао је он боље од нас, ал' на крај памети му није било да се штогод с нама спрда.

И Ханс је млого волô Милутина. Чудо једно кол'ко је то дете волело да гледи у звезде. Кад је ведро небо,седне насред авлије па ово је ова, ово је она…Ова је сад овде,а после ће бити онде…Ја после гледим, син га дечији, добро је казô.

Једне вечери пита њега Милутин:

"Ханс, јел'знаш шта је оно тамо?"

Зна Ханс…Како не би знао кад је тол'ке књижурине исчитô, па о'ма'почиње да везе.

"Слушај,Ханс"…Прекиде га овај…"То се код нас у Србији зове кумова слама."

Збунило се дете, баш љуцки…'Ајд'ово за кума, можда је иразумô. Кум ти је важан код сви'народа,па ако је когод коју звезду по њему назвô, није да кажеш ни неко чудо, ал' шта му је слама тол'ко важна!

Оприча му ондак Милутин како наш народ верује да је то кум куму крао сламу,па остô траг на небу док је света ивека да плаши народ.Ханс вришти од среће.Трчи о'ма'у своју собу да запише, то каже,још нигди није чуо.

Вредне су Швабе љуцки,па у Шлазингену, веровô ти менека ил'не веровô, штала иторова трипут више од кућевни'прагова…Ди је пуно марве ту је пуно ипроблема,па се очас за Милутина прочуло. Мало који дан да ће проћи,а да когод по њега не дође.

Једног дана ето ти ифрау Грете…Канда да је как'а гадна невоља натерала да у Јозефову авлију уђе,јербо она и Кетли не да нису у љубави нег'не могу очима да се гледе…Свашта се ту причало…Кобојаги, није велика тајна да су она иПетер кадгода ашиковали, ал' канда да није тајна остала ни да су после продужили….

Било како било, зове Милутин менека:

"Ајде,кумрија…Гретина крава само што се није отели-ла…"

Како не би ишô, наопако…Наочита је Швабица иу своје времебила,а сад поготово. У незгодно је доба брез мужа остала, па се љуцки заоблила. Не знаш ди је више има, дал'у прсима, дал'у гузовима…

Само је у авлији никад нема. Кад год ја иСава через ње прођемо,љуцки вратове искривимо кол'ко кроз тарабу виримо, ал' бадава… Ни змија ноге не уме сакрити како њу свекрва крије.

"Неће ова,кумрија,још задуго…"

Добро…Дуга је ноћ па шта 'ш сад друго нег'да чекамо.Да пуно не дангубимо,изнела нама наша домаћица фришког 'леба, сира исланине. Крава првотелка, није се с так'им стварима сиграти, па сиђе потом у подрум идонесе пун бокал вина.

Нисам ја пуно за та њина вина маријо. Виногради брез сунца кô попа брез браде па су здраво кисела,ал' из Гретине руке не зна чељаде шта је доста…Дал'је мој доктор ипô деци отпијо, све остало ја докрајчијо.

Засела Грета санама…Рада је, кобојаги, видити 'оћел'крава штогод покасти, ал' как'а крава…Прија њој друш-тво. Откако јој човек на фронт о'шô није с мушким светом ни две унакрст прозборила. С оном роспијом од свекрве и освањива иомркава,па добро да је жена још исвоја.

Осетијо Милутин шта је ту по среди,па је пустијо да се фест испразни…Унцут један, ал' тек да ће по коју прозбо-рити…Мука ти је женско до кола довести,а кад је доведеш, зна се…Неће ни једна на кеца…Ил'повести ил'ништа…

Нит'ја разумем о чем'они диване, нит'ја њи'баш нешто млого и занимам. Шта ћу сад друго нег'да се 'нако припит изврнем на сено…Како главу спустијо, тако о'ма'и задремô…Тргнем се у неко доба…

"Ди си то сад,кумрија, жалосна ти мати!"

Да сам у штали,то стоји;ал' у чијој, то не умем касти. Мало по мало почô филм да се одмотава,па све ми некако и дошло у памет,ал' ди ми је Милутин?…Мора бити да је Грета очла на спавање,а он изишô у авлију да протегне ноге…Идем да га зовнем да ион малко прилегне.

"Иди,кумрија,у материну! Как'а шетња, как'о спавање. Лези ту ићути."

Мало потом,чуједу се кораци…Милутин трапаво 'ода, не мо'ш код њега оманути, а Швабица изула нануле да не клепећу. Не могу ја да не провирим…Јебô ме отац радозна-ли, таки сам се родијо,таки ћу иумрети …

Намешта Швабица сукњу,па казô би у оној помрчини да се штогод исмешка…Е,ка'се смешка, добро је…Није доктор обрукô Србију…

Мало потом, поплашила се да јој свекрва штогод не посумња,па отрчала у кућу, а мој ти се швалер извалијо через менека кô клада. Да га сад штогод зајебавам, нема смисла…Канда да га Швабица љуцки измуштрала,па заспô геџа док је још на ногама бијо.

Зајутра, није још честито ни свануло, Швабица већ у штали…Није 'тела о'ма'и нас да буди,ал' док је она посвршавала шта је имала,пробудимо се инас двојица…Гледи Милутин краву још једаред:

"Неће ова још. Идемо ми,кумрија,на наше послове а ако Грета нешто примети,зваће нас."

Тако иби…Нисам ја рад да Милутин премети како сам га ноћаске шпијунирô док не пренесем Сави,ал' брзо сам се покајô…

" Па шта си још видијо?...Причај мисве по реду, очију ти."

"Та шта ћу видити, који ти очин…Нисам им ја држô свећу."

" Асигурашда је ту нешто било?"

"Иди,Саво,у материну! Није га Швабица ноћом водила у гувно да му покаже кол'ко има сена."

Тог дана баш кô у инат. Никако да у'ватимо Милутина насамо…Ми на њиву, он остô кући…Ми кући, он о'шô с Јозефом у виноград. Ка'се навече из винограда вратијо,ушô само да узме торбу, чека га Грета на капији…

"Еј, докторе,чекај да узмем рекљу,ево именека…"

"Нека,кумрија,нема потребе. Сам ћу ја то, не брини."

"Та што да се патиш кô ноћаске, лакше ћемо заједно."

Кад је доктору прекипило,нема више увијања.

"Море, марш у пичку материну!"

Не разуме Грета наш диван,ал' разумела је ово на послетку,па јој баш обашка и мило…

После вечере, шта ћемо друго нег'у кревет легати…Сава очас захркô,а менека нећ сан на очи, па Бог…У неко доба, идем,рекô,до клозета. Није, да кажеш, да ме тол'ко ни стисло кол'ко сам рад да протегнем ноге, ал'неће ту бити ни једног ни другог…Нисам љуцки ни врата на клозету за собом затворијо, зашкрипала кола на капији…

"Е, јебеш га…Чим нам Грета тако фуртом доктора врће,није ту вечераске ништа ни било…Мора бити да је она матора роспија штогод посумњала."

Са'ћу ја кобојаги изићи пред њега, кад врага!Из помрчине излазиКетли…Преко спаваћице загрнула дебелу мараму, канда да је већ фест и назебла кол'ко на авлији стоји, ал' да је баш њега чекала нема сумње…

На српском му дивани. Дал'зато што се боји да Јозеф  не прислушкује ил'што је српски бољи за свађу, углавном…

"Натам се,токторе,да фас фрау Грета ивечерас лепо угостила."

Ушепртљô се овај…Не зна испрва шта би јој на то казô, ал' брзо се геџа пребројô:

"Побогу,Кетли, не могу просто да верујем да тако раз-мишљаш…"

Ее,…Прошло би то код они'бечки'фрајлица штои' јекадгода око малог прста вртијо,ал' код ове не може…

"Шта ја размислала није вашно. Вашно је да ти малко размислиш. Ако се офо још једареда понови с нама шлус…Јеси ме расумô?"

"Расумô" је мученик, како не би разумô, ал' шта сад може друго. Подвијо реп па 'ајд'на спавање…Зајебано је,чедо,и ка'те рођена жена у швалерацији у'вати,а за шва-лерку да ине диванимо!

"Милутине, сунце ти јебем гејачко!Па ти иКетли под-мирујеш."

Пази ти сад…Да се пуно не лажемо…И ја иСава смоздраво у њу били заљубљени. Да си ме питô ко више а ко мање, когод да си ме питô:

"Која ти је,Мито,нога данаске више корака направила?Да л' лева,  дал'десна?"

Нисмо ми никада реч једну о том продиванили, ал' ту ти речи пуно ине требаду…Јел'нам се ова штогод насме-јала, не знаш лепо који се више заруменијо.

Ка'сам сад видијо шта сам видијо и ка'сам чуо оно што сам чуо, љуцки би било да сам штогод и љубоморан, ал' баш нешто инејде…Окрени, обрни,па јебеш га…Напо-слетку кô да ми нешто имило…

"Она лепа жена, он леп човек…Обоје паметни иначи-тани, па фала Богу инека су. Боље мој друг Милутин нег'неки Шваба".

Уј'тру за асталом, казô би когод фруштук кô сваки фруштук, ал' врага…Није…Бори се Кетли да кô свагда буде лепо расположена,ал' да је чељаде кадро так'е ствари бирати,која би загула одабрала да буде надрндана?! Увек њи'двоје по штогод процвркућеду ал' сад, цврц! Нит'се он усуђује да њу кол'ко погледи,нит'она њега премећује….

"Јесил' ти,Саво,преметијо штогод за фруштуком?"

Претурâ овај по глави, кô праља по усраним гаћама, па кô да му сад штогод и надошло:

"Јесам,кумрија, прокисло је млеко…Ау, ал ћенас про-тера, мајке му га набијем."

"Иди,Саво,у материну ити имлеко! Јесипреметијо штогод између Кетли иМилутина?"

"Нисам,брате…Шта сам то требô да преметим?"

Све му ја ондак опричам. Од почетка, то јест од клозе-та, па редом…Нисам још до оног најважнијег ни дошô,а он ме већ прекида.

"Сереш,кумрија,све си то измислијо."

"Нисам,Саво,овог ми крста."

"Ау,да га јебем…Ће дође то до Јозефа,а ондак боље да узмемо штрањке и'бесимо се кô она три великомуче-ника из Свето писмо."

Јебô те Бог…Ја на тако штогод нисам ни помишљô,ал' да видиш да није то далеко од истине. Може нама лако пресести докторова швалерација. Биће оно,да простиш:он јебô,а ми најебали.

Кол'ко сам се радовô да га сад имамо у шаки,тол'ко ме сад инеки зорт спопô. Не почиње се менека, не почиње се Сави,па цврц! Морамо бити на опрезу,ал'когод да чувамо државну тајну.Тек тамо неки пети ил'шести дан уграбимо добру прилику…О'шли сво троје да накосимо траве за марву,па нисмо још љуцки из села ни изишли,до'ватимо ми нашег доктора…

 Јел'било то ито?…Јесте. Јел'било тако итако?... Јесте. Од свега што кажемо,ништа он не пориче,само избечијо очи, не може се чудом начудити откуд то све знамо. Први пут га видим тако збуњененог, когод как'о дериште кад га у'вате да бере зелене кајсије, само ди ће петô са гусаном.

"Добро,браћо, предајем се. Све што сте рекли,стоји. А јел'могу сад ја да кажем коју?"

"Ће рекнеш, него шта!"...Ликује Сава, сав радостан да смо ими њега једаред зајебали.

"Прво, чини ми се да вас, моје пријатеље ипобратиме, пече што вам се нисам раније поверио."

"Баш тако!"...Он га јебô, ми се њему исповедали кô на причести,а он тако важну ствар крије кô цинцар дукате.

"Добро…Учили сте веронауку па знате колико светихтајни има?"

"Докторене зајебавај се, кô Бога те молим... Как'е везе има веронаука ишвалерација?Јел'ти мало што си згреши-јо,па 'оћеш још."

"Има,мој кумрија,ите како…Ово о чему ћу вам сад причати 'оћу да примите као осму,а ево изашто. Јеси ноћас био са женском?…Јеси. Што си био?…Зато што си то желео.Што је она била с тобом ?…Зато што је иона то желела. Било вам је лепо. Боже мој, како не би било,али има и један проблем.Ниси жив док се некоме не похвалиш. Тако први пут, тако други пут, за трећи више нема ни потребе. Већ те цео свет зна као великог швалера,а шта ће тај исти свет зању рећи?…Курва. Јел'то поштено?''

''Није,јебеш га...''

''Наравно да није.Нема тог пудера који ће јој после образ покрити.''

'' Је л' се слажете?''

'' Слажемо се...''

''Е,зато се,пријатељи моји,такве ствари не причају ником. Ни оцу ни матери ни другу ни пријатељу."

Јебô га отац, покосио нас кô зрело жито,ал'да знаш да је то мен'ека  добро у памети остало. Волеле су кумрију ицуре иудате,а о оним распуштаљкама и удовицама да ти ине диваним. С њима ти је свака тајна најосетљивија,ал'не дôБог да је иједна преко моји'усти прешла.

А што нисам волô кад штогод посумњаду па о'ма':

"Јел', кумрија,јел'било ту штогод?"

"Иди у материну. Зини да ти кажем."

29.

Протрчала година док си дланом о длан….О Ускрсу четр'ес'прве нас по'апсили, а ево сад,фала милом Богу, осванô нам иВелики петак пред Ускрс четр'ес'друге.

Постићемо…Наопако, как'и би то Срби били да ина тај дан мрсимо, ал' канда да нам онај о'згоре пуно не верује па послô сотону да нас искуша…На фруштуку, печени кромпир са сланином. Није га Кетли још из рерне ни извадила,а цела авлија замирисала…

Шта ћемо сад?Није наше да извољевамо. Сели за астал, узели по парче 'леба иглођемо. Гледи нас Кетли, не може се жена чудом начудити, па нутка прво менека. Зна она да ја волијем сланину нег'очињи вид.

"Шта је,Мита,да ниси марод?"

"Та нисам Кетли, недôБог. Данаске нам  је Велики петак па постимо."

Лупи се жена по челу :

"О,мајн гот, паш сам глупава. Како нисам сетила".

МеђуСрбима је одрасла па зна она добро ишта је пост и шта је Велики петак и како се Срби иШокци по Митровици препуцаваду.

Кад 'оће штогод да наједи Шокца,Србин каже:

"Од воље ти кôШокцу пост…"

Нису ни ови мутави па ди ће сад ударити нег'тамо ди су Срби најтањи:

"Од воље ти кôВла'у молитва…"

Гледи нас иЈозеф…Види човек да ту нешто није у реду, ал' не зна шта је по среди. Кад му Милутин објаснијо ион се лупа по челу :

"Опростите старцу што је сметнуо саума да је преко-сутра ваш Ускрс. Ви ћутите, ништа не говорите, алието…Не да нам драги Бог да правимо светогрђе."

Осванула и недеља, први Ускрс у белом свету. Ја први ушô у кујну на фруштук па кô свако јутро:

"Доброј'тро!"

Кетли се кобојаги намрштила,а знаш како је то лепо умела.

"Мита, Мита…Не касала "топра јутра" него "Кристос воскресо"… Јел'тако?"

Тако је…Дал'је Кристос баш на овај наш ил'на онај њи'ов Ускрс из гроба устô, није то тол'ко ни важно, кол'ко је важно да се то љуцки поштива…Не да нам Јозеф ништа да радимо па ићемо са њим у "гарден" да се сиграмо рамшла. Лепа је то сигра,а имôје Јозеф ионе лепе карте''маџа-рице''па ка'смо се заукали очас прошло подне. Дошô мали Ото да нас зове на ручак…

'' Мита, Сафа... Ком, ком...''

Ми 'оћемо у кујну, а он нас вуче у кућу. С оним малим ручицама нас уватијо за чакшире, па не пушта... Деда Јозе-фа је то слатко насмејало...

"Данас је велики светац иручаћемо како доликује. Утрпезарији."

На асталу бели чаршаф бељи од првог снега, порцу-лански тањири и корпица сајајима. Ишаралаи'Кетли с луковином ипершуновим листом,па ми намак сузе на очи наврле. Сетијо се, оно кадгода, кади'  моја мати тако згото-ви…

"Види сине како су лепа. За тебека су ова најшаре-нија…"

Зна она шта ја најволијем ал' није лепо оно што ти мис-лиш да је лепо…Лепо је само оно што ти свет признаје…

"Јебале те твоје шаре... Макаршта изводиш. Није ми се дете поплашило па  добило фрас. Спремила је тебека твоја мајка ова од морке. Она су ти најбоља за туцање…"

За ручак све по реду, оном нашем сремачком….Супа, сос и римфлајз и напослетку, ћурка у подварку…Да си овог момента од астала устô, ка'ти 'нако лепо замириши, намак наново огладниш.

При'вати се Мито, малко од овог малко одоног, па на-послетку крофне….Не могу ја крофнама да одолем, узећу једну да пробам, ал'как'а проба…Преждерô се па кад је дошло до штрудле, не могуни зинути…

Јозефово вино здраво добро. Да је мој бáба тако штогод имô,мало би се гостију пофалило да су га пробали,а тешко да би ипопа с њиме славски колач целивô…Мало по мало па канда да ме добро иу'ватило.

Мој ти Сава не затвара клепетушу. И њему се вино здраво допало па запô загула да опише Јозефу како они у Шумадији киселиду купус. Све је то некако и ишло док није дошô до расола…Кетли не уме да растолмачи,а Милутин се са Хансомсигра шаха па нема каде да се с њима заје-бава.

Нисам ни ја рад да се штогод трпам, јебô и' њин купус брез рибанцан ал' друге муке менека спопале... Гледим у њи', па бог те материн, наједаред два Саве идва Јозефа…Кумрија, жалосна ти мати, шта се то дешава?

Ка'се Сава тако здраво задивани, очас он ожвалави, па сваки час брише жвале.Реко',добро…Сад строго пратим. Који први подигне руку, тај је прави…Кад 'оћеш очин! Обојица у исти пар дигли руку па на уста.

"Црни кумрија... Ти'ш се сад моментално шлогирати..."

 30.

Кад навече рано легнем, неће ми сан на очи, па се преврћем по оној сламарици кô бесна кера по прашини. Шта'ш онда друго нег'да се премишљаш….

"Фалим Боже име твоје што си ми так'у срећу у свом мом јаду иневољи даривô…Да ме тако покаткад нека туга за онима мојима не спопадне, не би ни знао да сам у заро-бљеништву…"

Ал',чедо моје, нису сви тако срећу имали…Каки, наопако, ни близо…

Имô ти је Јозеф неку ливаду, дал'је већа ил'је више траве давала, ал' далеко у материну…Трипут ближа комшијском селу нег'Шлазингену. Њу смо навек задњу косили,па ако стигнемо добро је, ако не стигнемо, нек'иде у материну.

Те смо године баш добро иокаснили…Биће да је већ иСвети Илија прошô,а ми тек први откос започели. Оматорила трава, права ардала, пар откоса па се коса фест иступи. Ко шта ради, ми у 'ладовини окивамо косе.

Тандрчеду нека кола у даљини, иће сад Сава да види ко је…

"Ене,кумрија, да ви'ш ко иде."

Још су кола подалеко,ал' се кочијаш већ лепо распоз-наје. Познат ми јелик ал' не могу намак да се сетим отку-да…

"Да га јебем,кумрија, како не знаш. Бијо човек с нама у бараки."

Јесте,богати, рекô би да има право. Кад је овај дошô до нас,о'ма'нас познô…

"Ооо,матер вам јебем швапску. Стан'те да поздравим моју браћу…"

Здраво се мученик обрадовô да неког свог види,а да има с ким српски продиванити, још више. Откако је дошô, да тако по коју с коњима не прозбори, заборавијо би диванити.

Није он кобојаги рад пуно се ни јадати, ал' да ти ништа и не помене, све ти на њему пише…

По шакама се види да је кадгода добра људина бијо а сад, брат брату, да је пô метера прешô. Отањиле руке, могôби на њи камџију свезати, а очи упале у јабучице - једва да се ипремете. Нема,чедо,у њима живота,ал' ни кол'ко у оном масном качкету што га по рукама претура.

Има, каже, неког газду, загула над загулама. Од малена је на једну ногу љуцки шепав па га због те фалинке ни у војску нису примили. Свако би се данаске на том дару до неба зафаљивô,ал' овај недокуцани, не може да пребо-ле… 'Итлера волије нег'рођену децу, брез пô речи би за њега и ону здраву осекô.

Од кога је он мапу набавијо, не уме овај да нам каже, ал' откако је рат започô ништа друго ине ради нег'само се-ди крај радија и уцртава докле су немачке трупе дошле…

Неки дан је чуо да им је и независна држава 'Рватска пришла. Рад је човек и ту победу убележити,ал' како ће је убележити кад не може пронаћи 'Рватцку... Зове он овог да му покаже,а кад му овај показô кол'ки је то прцвољак на мапи, овај полудијо…Јебе матер ињему инезависној.

Од првог дана спава у штали на слами. Зими, каже, 'ајд'инекако…Топло је. Ал' зато лети да умреш од смрада имува…

За 'рану не воле ни да дивани. Што Шваби од ручка остане, оно боље баци керовима, а оно што ни керови неће да њему.

Нас двојица, само се гледимо…Да га штогод тешимо, нит'умемо нит'смемо. Ако му кажемо како нам је газда инаш Ускрс славијо,мислиће човек да га зајебавамо.

Наставиће се ...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: