|
|
|
НУШИЋЕВИ МАЊЕ ПОЗНАТИ И СИТНИ СПИСИ  | Горан Максимовић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
НУШИЋЕВИ МАЊЕ ПОЗНАТИ И СИТНИ СПИСИ Проф.др Горан Максимовић
1.0.Нушић је оставио бројне мање познате и ситне списе. Овом приликом ћемо их посматрати кроз три цјелине. Прву цјелину чине текстови у којима исказује аутопоетичке ставове о књижевности, другу цјелину чини сачувана преписка, док као трећу цјелину посматрамо Нушићеве бесједе, које су настале поводом неких свечаности, обиљежавања празника, као пригодна предавања, али и као некролошки говори на сахрани познатих савременика. Репрезентативан текст у првој издвојеној цјелини представља расправа „Десет заповести са таблице искуства“, као и текст под насловом „Исповест“ који је настао као писмо упућено кћерки Маргити, поводом обиљежавања шездесетог Нушићевог рођендана 1924. године. У сродне расправе можемо укључити и Нушићев интервју „Књижевници у одбрани културе“. У другој цјелини издвајамо Нушићева писма упућена Илији Огњановићу Абуказему, Милојку Веселиновићу, Владану Ђорђевићу, Павлу Марковићу Адамову, Милораду Гавриловићу, Драгомиру Иконићу, Живку Милићевићу, Анти Ковачу, Љубомиру Ивановићу и Боривоју Јевтићу. Трећу цјелину чине репрезентативна јавна предавања: „Један говор о хуманости“, „Шта је то љубав?“, „Српски пијемонт“, „Одговор на интерпелацију“, „Мода“, „Алфа и омега“, „Глумац“, као и бројне посмртне бесједе: „Над одром Стевана Сремца“, „Над одром Ива Војновића“, „Над одром Милорада Гавриловића“, „Над одром Едуарда Росијана“, „Над одром Авда Карабеговића“. У ову скупину улази и најпотреснија Нушићева бесједа изговорена у Скопљу 17. новембра 1935. године поводом подизања споменика „Ђачком батаљону“, у чијим редовима се борио и страдао и пишчев син Страхиња Бан, а који је у широј јавности познат по завршној реченици: „У име ојађених мајки и оцева ја полажем на овај споменик најскупоценији венац, венац родитељских суза“.2.0.Нушић је често износио своје аутопоетичке ставове, посебно у предговорима за комедије у издању Сабраних дела („Геца Кон“, Београд, 1931-1936), о чему смо претходно казивали у различитим поглављима ове књиге, а овом се приликом потпуније осврћемо на двије расправе: „Десет заповести са таблице искуства“, „Исповест“; као и на интервју „Књижевници и одбрана културе“.2.1.Расправа „Десет заповести са таблице искуства“ обликована је у форми гномских аутопоетичких исказа усмјерених на закономјерности драмског стварања, а пронађена је пишчевој рукописној заоставштини. У првој „заповести“, Нушић наглашава да никако не би требало приступити писању „комада“ без претходног надахнућа, јер не би требало тражити фабулу, већ би она требало да пронађе писца. „Фабула или сиже, запажени у животу или рођени у машти, нека те позову да пишеш“.[1] У другој „заповести“, Нушић истиче још једну важну чињеницу о фабули. Писац не смије дозволити да га фабула „заведе својом лепотом“ и не би требало да је прихвати ако излази изван оквира пишчевог стварања. Напомиње да се увијек покајао кад се није придржавао овога начела, али да је бивало и примјера да је уступао фабуле и сижеа другима кад је имао снаге да призна да су ван оквира његовог стварања. Трећа „заповест“ указује на то да не би требало приступати писању брзоплето и непромишњено, све „док предмет који ћеш у драми развити не сазри потпуно у твојој машти и не уобличи се“.[2] У четвртој „заповести“, Нушић упоређује драму са архитектонском грађевином која мора бити створена по одређеним правилима. Та грађевина мора имати темељ, један или два спрата и кров, а између тих дијелова „мора имати довољно светлости (јасности)“, као и да сваки простор мора бити искоришћен на користан начин тако да оправда своје постојање. Нушић нарочито указује на неопходност вођења рачуна о „пропорцији“ дијелова и цјелине. У петој „заповести“, Нушић указује на нужност да драмске сцене проистичу „саме из себе“, да морају имати своје узрочно-посљедично оправдање што постоје. У шестој „заповести“, Нушић наглашава да писац никако не смије кроз говор својих јунака да намеће своје мисли. „Другим речима, кад пишеш, немој се ти увлачити у душу твојих личности, већ дозволи да се оне увуку у твоју душу, како би ти био само њихов израз“.[3] У седмој „заповести“, Нушић усмјерава пажњу на реченице и дијалог. Посебно указује на нужност да дијалог буде спонтан и природан, онако како је природан и разговор у свакодневном животу. У осмој „заповести“ указује на значај „споредних личности“, као и неопходност да епизодне личности имају свој логичан удјел у драми, тако да свака носи своје карактеристично обиљежје, баш као што га носе и главни јунаци. У деветој „заповести“, Нушић указује на нужне закономјерности драмске композиције. Наглашава неопходност постојања три фразе у свакој драми, на почетак (експозицију), развој (кулминацију), као и крај или расплет. Добар драматичар спаја ове фазу у јединствену цјелину: експозиција и развој, развој и кулминација, кулминација и расплет, али дужина сваке од ових фаза мора бити различита: „Од кулминације до краја мора бити краћа линија, но од експозиције до кулминације. Чим се почне назирати решење, ваља овоме што пре хитати, не дозвољавајући гледаоцу да реши ствар пре но писац“.[4] У десетој „заповести“, Нушић указује на питање рецепције и односа према читаоцима или гледаоцима драме. Драмски текст морамо „читати гласно“, неопходно је уважавати и мишљење обичног читаоца јер је његов здрав разум некада кориснији од било каквих савјета ученог читаоца. Нушић позива писце да не жуде по сваку цијену за похвалама, да се не бране од примједби, већ да их озбиљно размотре и усвоје ако су оправдане. На крају, даје савјете и како је неопходно односити се опрезно према критици подједнако и онда када нас хвали и када нас куди. Ни једно ни друго мишљење никако не би требало прихватати са наглашеним емоцијама. Зато нас на крају Нушић опомиње да је искушњење писања сваки пут и изнова једно ново и непоновљиво искуство. „Свако ново дело које пишеш сматрај као прво, као деби у јавности“.[5]2.2.Нушићева аутопоетичка расправа коју разматрамо под насловом „Исповест“, заправо представља његово „јавно писмо“ које је упутио као одговор кћерки Маргити у Београду, 1. марта 1924. године, поводом обиљежавања шездесет година живота. Допис је упућен јавности да би Нушић показао колико је био разочаран због чињенице да поводом тог датума „Академија наука и уметности“ није нашла за сходно ни да га предложи, а не само да га изабере у састав „бесмртника“, иако је то књижевна јавност са разлогом претпостављала и очекивала. Приређивач ситнијих и заборављених списа Бранислава Нушића, педантни и пажљиви Александар Пејовић, изабрао је управо тај приређивачки наслов „Исповест“ да би нагласио колико је овај Нушићев допис био испуњен искреним емоцијама и колико је и сам писац био повријеђен због игнорантског и омаловажавајућег односа савременика према његовом дјелу.Нушићево писмо је осмишљено као одговор на кћеркино писмо у коме је жељела да утјеши оца због неправде која му је учињена, али и да се критички осврне на стање у тадашњој српској књижевности и јавном животу, али и култури и умјетности. Нушић најприје наглашава да Маргита нема право када оспорава избор Јована Дучића и Ива Војновића у „Академију наука и уметности“ те године. Указује на њихове књижевне вриједности и сматра да су с правом изабрани, али вјерује да је послије њих и њему требало да припадне та заслуга: „Ја бих увек, са једним задовољством да сам испунио дужност, пустио преда се у Академију и Војновића и Дучића, чак и онда када би се у њихову корист морао да одречем свога избора. Према томе, ниједног тренутка не пристајем уз мишљење да сам ја унижен њиховим овогодишњим избором, који ја од срца поздрављам. Унижење, уколико га има, лежи у томе што ја нисам ушао ни у списак оних кандидата који су на избору пропали и у тој појави има одиста довољно разлога и твојој срџби и моме болу“.[6] Нушић је посебно разочаран што послије четрдесет и пет година књижевног рада није стигао ни до „кандидатуре“ за „Академију наука и уметности“, зато је изузетно мотивисан да укаже јавности на све оно добро, али и мање добро, што је урадио у књижевном дјелу. При томе, наглашава да је свјестан колико свако размишљање о сопственом раду може бити засновано на „нескромном мишљењу“, тако да је најприје настојао да укаже на све слабе стране свога рада и све оно што га „чини немогућим“ да стане „у узвишене редове наших бесмртника“.[7] Са приличном дозом ироније Нушић парафразира неке замјерке књижевне критике упућене његовом књижевном раду. Односило се то на тобожњу чињеницу да је писао брзо и много, да је често био површан, небрижљив и аљкав, као и на то да је његов хумор „лак, погдекад и јевтин, не либећи се који пут ни порнографије“. Нушић потенцира и оне критичке осуде у којима је наглашено да „нема дубину једног сатиричара“, те да као комедиограф прибјегава „комедији нарави“, коју су видјели као слабију врсту од „комедије карактера“.[8]Своју одбрану Нушић не базира на жељи да се упоређује са другим академицима, нити има намјеру да оспорава њихове изборе, већ на необоривим књижевним чињеницама. Његова трагедија лежала је највећим дијелом у томе што је „хумористички писац“, а познато је да су управо хумористички писци „плаћали увек сласт својих успона горчином потцењивања“.[9] Као карактеристичне примјере, Нушић наводи судбину Тристана Бернара, из француске, као и Јована Стерију Поповића из српске књижевности. Наглашава да је то једна предрасуда коју вријеме не може да ублажи, али вјерује да је Стерији било лакше него њему јер у Стеријино доба није било „Академије наука и уметности“. Нушић са много горчине исказује инвективу да му његова „импотентна генерација“ пребацује због „плодности“ и „брзог писања“, а највише то раде управо они ствараоци „чији радови предастављају једно напорно стењање“.[10] Осврће се и на парадоксалне оптужбе да је његов „хумор лак“: „Ја не знам да у литератури постоје два хумора: тежак и лак – ја знам само за један хумор, један једини, онај који изазивајући смех на уснама ублажава суровости живота.“[11] Нушић се детаљније осврће и на оне критике које су његов хумор карактерисале као „баналан и гдекад јефтин“. Заправо се права истина налазила у чињеници да су подлегли „предрасуди да је духовитост синоним неозбиљности и, превиђајући Аристофане, Плауте и све њихове литерарне потомке, сматрају средњовековне дворске будале праоцима духовитости.“[12] Проблем тих критичара био је у изразитом неразумијевању друштвеног контекста, који је нарочито важан за тумачење хумористичких дјела, тако да су своје оцјене драмских дјела заснивали на упоређивањима са Шекспиром, а приповијетке и романе са Достојевским и Дикенсом. Хумор једног народа потиче из његовог менталитета, тако да сваки народ има свој начин разумијевања хумора, тако да је веома тешко, понекад чак и бесмислено у вриједносном смислу правити таква упоређивања. Нушић се посебно осврће на Скерлићеве оцјене у Историји нове српске књижевности (1914), у којима га је оптуживао чак и за повремену „порнографију“. Нушић то доводи у везу са освртима на фељтон Бен Акиба који је излазио у Политици (1905-1910), али и са даташњим њиховим „врло рђавим личним односима“. Касније су те односе поправили па је Скерлић добрим дијелом ублажио своје претходне ставове, али су предрасуде код површне публике остале и даље веома живе. Нушић у потпуности одбацује ту тезу о некаквој „порнографији“ у његовом дјелу и показује да у поређењу са Бранком Радичевим или Бором Станковићем тај ниво фриволности игледа само као један наивни несташлук. Нушић оштро оспорава и тезу о томе да његов хумор није „дубок“, те да између хумористе и сатиричара постоји некакав вриједносни јаз. Ради се заправо о сагледавању истих проблема у животу једног друштва или појединаца у том друштву, али су перспективе и умјетнички начини тог сагледавања различити. Хумориста то ради из ведре и доброћудне позиције, а сатиричар из заједљиве и подсмјешљиве перспективе.Нушић се осврће и на чињеницу да колико год га Скерлић није схватио као писца, толико га је разумио академик Павле Поповић када га је у студији Српска комедија у 19. веку уврстио међу четири велика комедиографа дотадашње српске књижевности, уз Јована Стерију Поповића, Косту Трифковића и Милована Глишића. Ради се заправо о издвајању четири значајна имена која су обиљежила „четири периода у развићу српске комедије“, што представља изузетно вриједносно признање. Због свега тога, Нушић на крају свога „писма˗исповести“ резимира пет важних чињеница. Послије Стерије и Трифковића види себе као „трећег по реду комедиогртафа у нашој литератури“. У посљедњих четрдесет година види себе као „јединог комедиографа у нашој литератури“. Види себе као писца који је први у нашој драмској литератури покушао да „пише друштвену драму“. Ранији покушаји Милоша Цветића, Шапчанина или Манојла Ђорђевића Призренца „далеко су били од тога“. Сматра да је и у историјској драми направио велики искорак, тако што је први, послије срећног покушаја Лазе Костића у Максиму Црнојевићу, успио да се „одвоји од историје“, тако што је „донео на позорницу трагедију човека и његове душе под историјском одором“.[13] Нушић наглашава да је и у комедији урадио три важне ствари. Оцртао је „цело једно доба нашег друштвеног развитка“ (Народни посланик, Сумњиво лице, Протекција). Приказао је „сукоб патријархалности са новим животом“ (Свет). Суочио је „нови живот“ српског друштва са траговима живота у прошлости (Госпођа министарка).Већ је наглашено да су „ове и овакве оцене, изречене о сопственом делу, довеле Нушића до занимљивог и значајног теоријског разматрања врста комедије, као и хумора и сатире уопште“.[14] Нушић је сагласан са ставом критичара да је претежно писао „комедије нарави“, али одлучно оспорава тезу по којој су „комедије нарави“ у вриједносном смислу биле испод „комедија карактера“. И једна и друга врста комедије има подједнаке вриједности, поготово зато што су често узајамно прожете, повезане и са „комедијама интриге“, те као такве чине неразлучиво умјетничко јединство. Нушић ту своју тезу потврђује и једним цитатом из поменуте Скерлићеве Историје нове српске књижевности у којем се за Стеријине комедије каже да су доживјеле искорак преласком са комедије карактера на комедију нарави, „комедију у којој су описани не појединци но поједине друштвене средине, не једна страст но људска душа уопште“.[15] Баш због тога, Нушић истиче да су му сад на завршету писма „врло добро дошле ове Скерлићеве речи да се њима брани баш од оних који се у своме суђењу руководе његовим мишљењима“.[16]Нушић се на крају обраћања веома оштро у форми сатиричке инвективе осврће и на разумијевање појма „академске фигуре“. То су они који тридесет или четрдесет година „чепркају“ по старим књигама и након напорног рада долазе до бројних „епохалних открића“. Као потврду своје инвективе, наводи неке баналне примјере како је захваљујући томе разоткривено „немерљиво“ сазнање да је Доситеј посјетио Хопово 27. марта а не 14 априла. „Академска фигура“ је и онај који дуже од четрдесет година „чепрка“ по историји Срба да би „написао расправу од седам страна“. Нушић на крајње оштар и бескомпромисан начин овако закључује своје мишљење: „Академска фигура је најзад онај који живи на рачун оних који су стварали, а сам није кадар ништа да створи. Једном речи, академска фигура је онај бесмртник који умире још за живота, онај бесмртник чије се име заборавља већ после седмодневног парастоса“.[17] Тиме је без заобилажења оспорио научну вриједност бројних чланова „научног одељења“ „Академије“, јасно указујући на различитост свога односа према члановима „уметничког одељења“, тј. према књижевницима, композиторимка и сликарима који су га чинили.2.3.Нушићев интервју „Књижевници у одбрани културе“ настао је крајем 1935. године и дао га је за први број новопокренутог омладинског листа 1936.[18] Радило се о антифашистичком недељнику чију редакцију су предводили Љубомир Дуканац, Радован Зоговић, Иво Лола Рибар, Ненад Поповић и Душан Тривановић, а сама питања за интервју и његову реализацију урадили су Војислав Вучковић и Радован Зоговић.[19] Одговарајући на питања која су углавном сагледавала ангажовану улогу писаца у културном животу једног народа, Нушић потенцира стару своју идеју „патриотизма“, као темеља сваке националне културе, као и нову идеју „антифашизма“, тј. подизања гласа против „растућег фашизма“ у тадашњем европском друштву. На питање о борби младих књижевника за боље услове живота и културног стварања, Нушић одговара да је недовољна, те да је статус књижевника у нашем друштву, од Светога Саве до данас, увијек био испод значаја који су доносили у унапређењу духовног живота свог народа. Због тога Нушић наглашава да је неопходно да књижевност у нас добије мјесто које јој истински припада „и да се књижевник као стваралац постави бар један корак испред многобројних рушилаца културе којима обилује наше друштво“.[20] На друго постављено питање, које се односило на квалитет умјетничког стварања и друштвених услова у којима умјетници стварају, Нушић наглашава тезу да умјетничко стварање код нас стоји „далеко испод услова под којим уметници стварају“, али да је и под таквим неповољних околностима наша књижевност дала дјела која „не би била на одмет ни великим светским књижевностима“.[21] Зато и наглашава да би свако стварање под „повољнијим околностима“ могло да допринесе већим умјетничким изражајима. На треће питање које се тиче удјела који би књижевници и умјетници требало да имају у борби за демократска права народа, Нушић се изнова потврђује као непоколебљиви демократа и наглашава да је књижевност „израз духа једног народа“, а самим тим „она мора бити и заточник слободе тог духа“. Зато књижевници и умјетници по природи ствари морају бити сарадници „оних покрета који се боре за широка права народа и за пространу слободу духа без које би та права била илузорна“.[22] На четврто питање које се односило на ригидни став европске реакције на културни живот, на спаљивање књига, протјеривање књижевника и ограничавање сфере образовања за најшире слојеве народа, Нушић наглашава да су то изгледа два константна феномена у историји цивилизације, ограничавање свих слобода, па и слободе културног живота и стварања, али и борба за њихово остварење. Зато вјерује да ће као одговор на те реакционарне покрете, одговор бити још снажнија борба за остварење слободе у свим аспектима дрштвеног живота. На пето питање какав је његов став према фашизму, Нушић недвосмислено заузима „противнички став“, дубоко увјерен да тај нови покрет „негира основне тежње слободног духовног развитка“.[23] На шесто питање, које се односило на начин борбе књижевника и младих „противу новог светског поретка“, Нушић још једном оспорава фашистичке идеје, посебно се осврћући на „футуристичког првосвештеника“ Маринетија, те наглашава да је апсолутни противник идеје рата као нечега што може донијети било какав цивилизацијски напредак. Као посљедица рата јавља се “општа декаденција која враћа човечанство уназад и у којој пробуђени примитивни инстинкти прождиру моралне вредности“.[24] Нушић види борбу против рата као пут за очување друштвеног напретка, а „љубав међу народима и пацифизам, само не по цену негирања свога народа, имала би бити заједничка задаћа књижевности и омладине“.[25] Из наведеног исказа је јасно да Нушић има и крајње опрезан став према љевичарским идејама које су заступали у редакцији овога новопокренитог омладинског листа и зато наглашава патриотски став противљења било каквом „негирању свога народа“, коме су ови млади књижевници наслоњени на комунистички идеологију очигледно били склони. На седмо питање о значају „слободе штампе“ на квалитет и васпитну улогу књижевности, Нушић одговара да „без слободе штампе нема слободног израза духа“, а да самим тим не може бити ни значајних умјетничких домашаја тог стварања. „Без такве јавности дух остаје својина појединаца,а тим сасмим лишена је и књижевност своје васпитне улоге“.[26] Посљедње, осмо питање овога интервјуа, односило се на Нушићев поглед на политичка права жена. Нушић користи то питање да укаже на извјесни неспоразум који су поједина женска удружења доживјела према њему након постављања на сцену комедије Ујеж (1935), али невосмислено истиче да су погрешно разумјеле основу идеју тог комада, те да жене види као равноправне чланове друштвеног живота, у свим аспектима па и у политици, а заједница је дужна да им обезбиједи „грађанска права и дужности“, чак и ако их не би саме тражиле.[27] 3.0.Нушићева сачувана и објављена преписка указује на различите догађаје из живота, од најранијих дана када је издржавао затворску казну у Пожаревцу (преписка са Илијом Огњановићем Абуказемом), преко писама из конзулског раздобља у Приштини, Битољу, Серезу и Скопљу (преписка са Милојком Веселиновићем, као и са Владаном Ђорђевићем), до писама са писцима и глумцима из времена када је био управник позоришта у Београду и Скопљу (преписка са Павлом Марковићем Адамовим и Милорадом Гавриловићем). Посебну скупину чине писма која је слао из Француске у вријеме егзила у Великом рату (преписка са Драгомиром Иконићем), као и писма из послијератног раздобља (преписка са Живком Милићевићем, Миомиром Миленковићем, Антом Ковачем, Љубомиром Ивановићем и Боривојем Јевтићем). Колико је Нушићева преписка важна за разумијевање разноликих животних околности, а онда и књижевног рада у оквиру тих догађаја, најбоље потврђшује једно од најранијих сачуваних Нушићевих писама које је послао из Пожаревачког казненон завода 23. јуануара 1888. године књижевнику Илији Огњановићу Абуказему, тадашњем уреднику књижевног забавно-поучног листа Јавор. Поред назнака онога што је било већ објављено од Нушићевих рукописа у претходна два броја овога листа, видимо и да Нушић обавјештава Абуказема о „свом злом удесу“ и пресуди због објављене сатиричне пјесме „Погреб два раба“, због које је добио казну од двије године затвора и због које се налази у Пожаревачком казненом заводу. При томе наглашава да се у овим новим околностима, колико му то буде могуће, посбети што више књижевном раду и „да постане стални сарадник Јавора“. Наглашава да има пуно времена, али да мора „кришом да ради, па то врло тешко иде“. Зато и моли Абуказема да му не одговара писмима, него „преко листа, који му одобравају да чита“. Нушић истиче да има припремљене „две-три песмице“ које би могао одмах послати, а планирао је да изради и „једну приповечицу од оних капларских“. Обећава да ће уколико му дође до руку нека нова књижица израдити и коју критику. На крају писма напомиње да му лист шаљу на досадашњу адресу у Београду, „а они из Београда нека ми га пшаљу“.[28]Двадесетак дана касније, 12. фебруара 1888. године, Нушић из Пожаревца шаље ново писмо Абуказему у коме му за Јавор прилаже песму „Уседелица“ или „Резигнација једне уседелице“ и предлаже му да сам одабере један од ова два могућа наслова. Истовремено изнова подсјећа да је у затвору због једне објављене песме, „држим да Вам је већ позната“, те наглашава да претпоставља да му је већ стигло претходно његово писмо, које је одавде послато. При томе га моли да му одговори „преко листа“, „немојте писмом, јер читају писма, а ја Вам ово кришом пишем“.[29]Треће писмо које је Нушић упутио Илији Огњановићу Абуказему, насписано је и послато 10. јула 1890. године, кад је Нушић увелико био на слободи, а односи се на коментар посвећен пјесми „Комшика“, као и на наставак те пјесме, који је намјеравао да објави у Јавору. Нушић напомиње да има и „једно десетак превода од данашњих, модерних турских песника“,[30] које је дао Војиславу Илићу на преглед, а намјерава да једну или двије пјесме из тог корпуса пошаље и за Јавор. Напомиње да су то пјесме од Хаџи-Арифа, Фаик-бега и других, те да су на лијепом гласу у Цариграду. Нушић наглашава и то да „какву приповетку отуд, из оних крајева“, не може одмах да обећа. Очигледно се радило о пишчевом припремању да иде из Београда на службу у српским конзулатима у Приштини, Битољу, Солуну и Серезу. Нушић се распитује и какве су могућности да добија лист Јавор тамо у Приштини.Из каснијих Нушићевих конзулских писама, посебно издвајамо она коју су упућивана Милојку Веселиновићу, секретару у Министарству иностраних дела. У писму упућеном из Битоља, 19. новембра 1892. године, поред редовних политичких тема које су се односиле на одређена црквена питања у Прилепу, Нушић извјештава Веселиновића да је завршио рукопис дјела Крај обала Охриднског језера, у коме је описао „историју, географију и етнографију тога краја“. Нушић посебно наглашава да је урадио и бројне фотографије: „ишао сам тамо и скинуо сам са мојим фотографским апаратом до 50 слика и тако мислим да илуструјем дело“.[31] Познато је да је Нушић објавио исте године наведено дјело о Охриду. Међутим, интересантно је нагласити да Нушић у истом писму наговјештава да ће урадити исту књигу и за прилепски крај и објавити је под насловом „Маркова држава“. Тада је питао Веселиновића, који је иначе био историограф по образовању: „Шта мислите, је ли Маркова вазална држава била у границама владавине Вукашинове или је имала уже границе? Шта буисте Ви имали да ми препоручите за оба горња дела?“[32]У једном каснијем недатираном писму које је Нушић упутио Веселиновићу из Сереза 1897. године, Нушић се препоручује да помогне око прикупљања грађе за студије о српским владикама из Призрена и Скопља: „Чини ми се да Ви пишете нешто или о владици Мелентију (Призренском) или о Методију (Скопском). И један и други одавде су родом и живе су им породице. Ако Вам треба каквих података, ја Вам стојим на расположењу да Вам их набавим“.[33] У истом писму Нушић наглашава да су му потребни учитељ и учитељица за српску школу у Серезу,а било би добро да знају грчки језик како би се лакше снашли у првим мјесецима боравка у новој средини. Већ у наредном писму, од 15. децембра 1897. године, Нушић Нушић наглашава да је успјешно обезбиједио двоје учитеља, Ристу Ставрића из Охрида и Султану Стамбојлићеву, родом из Цариграда. Из писма видимо и да га је Веселиновић замолио да му прибави податке о епископима Мелентију и Методију. Поред бројних других текућих питања, која су се тицала рада српског конзулата у Серезу, Нушић наглашава да су због „школског питања“ овамо „упали у једну жестоку борбу са Грцима“.[34] У једном конзулском писму упућеном из Скопља 16. марта 1900. године, министру председнику Владану Ђорђевићу, Нушић говори о сложеним односима са српско-арнаутским односима и савјетује да се пажљиво води рачуна о томе коме у Београду додјељују државна признања. Ако их Србија уручи оним утицајним Арбанасима који желе да сарађују са Србима, онда ће они трајно бити осуђени на одбацивање своје заједнице и њихов утицај ће бити ослабљен тако да више неће моћи наставити даљу сарадњу. Односило се то на оца Мехмед-пашу Феруха, шефа жандармерије у Солуну, као и његовог сина Али-бега из Тетова. Нушић подсјећа на један случај из времена када је радио у Солунском конзулату: „Ја сам, док сам управљао Солунским консулатом, помишљао на ово одликовање, али ме је зауставила околност што су се Бугари, тужбама упућеним лично султану, жалили на Мехмед-пашу да је српски плаћеник, те би му то одликовање само погоршало положај. Кад буде томе време, ја нећу пропустити да Вам предлог о овоме одликовању поднесем“.[35]Важно је овдје имати у виду да су од свих Нушићевих конзулских писама, једино она која је слао из Приштине била највећим дијелом објављена на једном мјесту и нешто подробније коментарисана. Ради се о књизи Бранка Перуничића, Писма српских конзула из Приштине (1890-1900), а објављена је у Београду, 1985. године. Када се вратио у Београд, а потом и за вријеме управљања Српским народним позориштем у Новом Саду, па и у каснијим београдским годинама све до 1913. године, Нушићева писма су имала практичан карактер и представљала су договоре са глумцима и писцима око извођења или постављања неких представа. Карактеристично је у том погледу једно недатирано писмо које је 1913. године послао глумцу Милораду Гавриловићу. Ради се о упутствима за његов долазак у Скопље гдје је требало да одигра одређене позоришне представе. „По мишљењу свију маторих најбоље би било да гостујеш Шејлока. То би привукло публику. Само за тај случај морао би ти Грол позајмити и ти понети па и вратити, јер ја немам ниједног једеиног парчета шпанског костима. У противном Галеота.[36] Иако се ради о практичним организационим активностима, ово писмо на лијеп начин потврђује са колико заноса и посвећености је Нушић развијао културни живот у новоослобођеним јужним српским крајевима и колико је водио рачуна да публика у Скопљу и другим крајевима јужне Србије, након балканских ратова, унапређује свој културни и духовни живот.Занимљиво се је осврнути и на Нушићева писма из Великог рата која је писао из егзила у Француској. Највише тоих писама послато је из варошице Барбаст, а упућивана су Драгомиру Иконићу, уреднику листа La Patrie Serbeкоји је излазио на Крфу. Поред бројних актуелних тема, у којима се осврћу и на „Обломове са Крфа“, Нушић разговара највише о књижевним темама. На примјер, у писму послатом 18. априла 1817. године, моли Иконића да му сачува рукопис „Малога Бојка“, јер није сачувао оригинал за себе, а ради се о поглављу које ће касније ући у Нушићеву каснију мемоарску књигу Деветсто петнаеста (1921). У једном каснијем недатираном писму, које је послато у мају 1917. године, Нушић се жали на лоше урађене коректуре у једном његовом објављеном тексту. У недатираном писму из јула или августа 1917. године, шаље једну своју приповијетку под насловом „Он ће доћи“, која је заправо дио каснијег цјеловитог рукописа Деветсто петнаесте. У једмном од писама која је упутио Иконићу у августу 1917. године, Нушић наговјештава да је „позван на рад при Црвеном крсту у Женеви“.[37]У послијератним годинама највише је сачуваних Нушићевим писама са Живком Милићевићем, али су она углавном техничког типа и односе се на бројне организационе и уредничке активности. Интересантно је поменути једно недатирано поисмо из 1925. године упућено из Солуна, када су Нушић, Даринка и њихова кћерка Маргита, обиљежавали десетогодишњицу Банове смрти. Интересантно је поменути и писмо које је Нушић упутио 6. августа 1932. године Анти Ковачу у Загреб, са молбом да му помогне око сређивања грађе за уџбеник Реторике, посебно на онај сегмент који се односи на бесједништво Јужних Словена, „почев од Гргура Нинског“.[38] Важно је поменути и Нушићеву преписку са Боривојем Јевтићем из Сарајева, са којим је нарочито сарађивао у вријеме управниковања сарајевским Народним позориштем од 1925-1928. године. У писму од 9. октобра 1936. године, Нушић се захваљује Јевтићу „на уложеној бризи“ да се комад Др „тако одлично прикаже као што је на сарајевској позорници“.[39] У истом писму му шаље на читање и нови рукопис Покојника, за који Нушић наглашава да „излази из круга“ његових комедија, јер овдје неће бити громогласног смијеха, већ ће доћи до приближавања трагичног са комичним. Због тога се Нушић плаши реакције и разочарања публике, али и рекације критике која ће можда казати „да у комаду има театралности“. Нушић зато моли Јевтића, као свог искреног пријатеља и сарадникла, да прочита рукопис, „дајте ми свој искрени суд о њему па да заједнички решимо даљу његову судбину“.[40] На крају овога писма, Нушић наглашава и шта жели да ради ново у току предстојеће зиме. Поготово је интересантна најава комедиографске тематизације сеоског живота, коју наравно Нушић није стигао да реализује јер је убрзо иза тога преминуо, остављајући итза себе недовршен рукопис мкомедије Власт: „Вратио сам се теми Ушао ђаво у село. Не мислим с њом да журим али ћу јој посветити ову зиму. Треба ми прећи целу скалу друштвену. Бавио сам се у високом друштву (Мистер Долар), па силазио сам у буржоазију (Ујеж, Свет, Ожалошћена породица), силазио сам у мали свет, паланку (Посланик, Сумњиво лице), ваља ми сад сићи и у село“.[41] Интересантно је напоменути и још једно Нушићево писмо, које је три недеље касније упутио Боривоју Јевтићу, 30. октобра 1936. године, а које је наставак ове претходне преписке. Јевтић је у међувремену прочитао рукопис Покојника и послао своје мишљење Брабниславау Нушићу, тако да му овај управо и одговара поводом тога. Нушић се захваљује Јевтићу на искреној, и очигледној неповољној оцјени рукописа, а то је разлог и зашто је тада био одлучио да не поставља одмах на сцену овај комад. „Опасност је још већа што би Покојник дошао иза великог успеха Др, који загребачка критика („Вечер“) убраја у класику и увршћује ме у ред Молијера и Гогоља. Према томе, решио сам судбину Покојникову, он ће у фијоку на дуже или краће време; може остати тамо и после смрти, хвала Богу имаћу у Вама коментара који ће објаснити зашто је то тако било“.[42] Видјећемо да се Нушић касније само дјелимично придржао овог обећања и да је Покојник постављен на сцену Народног позоришта у Београду 18. новембра 1837. године. На крају истог писма, Нушић подсјећа Јевтића да „ради живо“ на комаду Ушао ђаво у село, али износи и очигледне недоумице које су га пратиле у изради овога текста: „Хтео бих да избегнем, али не може се. Комад не може да има носиоца, цело село је носилац. И још нешто, бојим се биће само низ слика као Београд некад и сад. Технички повезан додуше, али тек целокупношћу чини утисак, као оно слика предела у кину. Видећемо!“[43] 4.0.Нушићеве бесједе можемо посматрати кроз двије аутономне цјелине. Прву цјелину чине пригодна јавна предавања: „Један говор о хуманости“, „Шта је то љубав?“, „Одговор на интерпелацију“, „Мода“, „Алфа и омега“, „Глумац“. Другу цјелину чине бројне посмртне бесједе, међу којима посебно издвајамо: „Над одром Стевана Сремца“, „Над одром Иве Војновића“, „Над одром Милорада Гавриловића“, „Над одром Едуарда Росијана“, „Над одром Авда Карабеговића“. У ову скупину некролошких говора улази и најпотреснија Нушићева бесједа изговорена у Скопљу 17. новембра 1935. године поводом подизања споменика „Ђачком батаљону – 1300 каплара“, у чијим редовима се борио и страдао и пишчев син Страхиња Бан, у октобру 1915. године, а која је више пута у новије доба цитирана на друштвеним мрежама и позната по потресним завршним ријечима „У име ојађених мајки и оцева ја полажем на овај споменик најскупоценији венац, венац родитељских суза!“.4.1.Нушић је одржао и бројна пригодна јавна предавања, која су углавном била уприличена поводом обиљежавања одређених празника или јубилеја посвећених важним историјским догађајима. Предавања су организована на позив разних грађанских удружења, одбора или културних институција, а обухватала су разнолике теме: од разматрања патриотских и националних идеја, до пригодних расправа о љубави, моди и умјетности.Међу предавањима у којима су размотрене патриотске и националне теме посебно издавајамо расправу „Српски пијемонт“, која је одржана у Београду 1906. године. Интересантно је нагласити да је овај Нушићев говор касније објављен у Сабранимделима, у издању „Геце Кона“ у Београду, 1932. године, у двадесетој књизи под насловом Листићи, мале приче, конференције, али да је баш овај текст изостављен у издању Нушићевих Сабраних дела која је објавио „Јеж“ у Београду, 1966. године. И у овом издању се такође ради о двадесетој књизи у којој се налази додата комедија Београд некад и сад, а онда су као и код издања Геце Кона уврштени Листићи, мале приче и конференције. Међутим, међу „конференцијама“ нема „Српског пијемонта“, што је свакако карактеристична слика идеолошког цензурисања Нушићевог дјела у послијератној Југославији. Познато је да појам „Пијемонта“ настаје у 19. вијеку у Италији на основу чињенице да се око ове италијанске покрајине, чији главни град је Торино, одиграло уједињење двадесет регија у јединствену италијанску државу. У уводном дијелу предавања Нушић се управо осврће на сам појам, као и на чињеницу да је Србији припала та улога у 19. вијеку, јер се управо ту одиграла Карађорђева буна 1804. године. Тај ослобођени дио Српства, након Првог и Другог српског устанка, природом историјских догађаја, али и свога централног географског положаја око кога су на Балканском полуострву биле окупљене остале српске области, логично су сви остали дијелови српског народа, највећим дијелом неослобођени у то доба или дјелимично слободни, попут Црне Горе, препознали као темеље будућег уједињења и ослобођења.Имајући све то у виду, Нушића интересује одговор на суштинско питање „јесмо ли ми и у колико учинили све што је ваљало да Србију начинимо Пијемонтом; јесмо ли јој придобили све одлике једнога националнога и културнога центра?“[44] За Нушића је одговор на ово питање од суштинског значаја због тога што је свјестан да могу постојати „природни“ и „неприодни“ пијемонти. Нужни предуслов да би нека област могла постати „пијемонт“ је слобода, јер се само у слободи развијају „велике идеје“ и настају „велики покрети“ који могу да поведу цјелокупан народ за собом. Као примјер једног „неприродног“ пијемонта наводи покушаје Аустроугарске монархије да у окупираној Босни и Херцеговини од Сарајева направи центар неког новог националног и државног окупљања. Упркос огромним уложеним парама, као и подмићивањима или репресалијама са којима су покушавали да придобију српски народ са тога простора, на крају је читав тај „културни покрет“ пропао „тиме што је пре неки дан протеран и последњи српски књижевник из Сарајева“.[45] Одсуство политичке слободе је онемогућило да Загреб и Праг постану пијемонти својих народа. Нешто слично је спутавало и Нови Сад, који је једно вријеме у 19. вијеку био средиште српске духовности и културе, али је са ослобођењем Србије тај центар природно пресељен у Београд.Управо зато што је посједовала и „политичку слободу“ и „природност положаја“, Србија је била предодређена да постане пијемонст српског народа, а да би то заиста и постала неопходна су јој два квалитета: „воља“ и „снага“. Према Нушићевом расуђивању „воља је садржана у родољубљу а снага у култури“.[46] Да би доказао да ли има у нас родољубља, Нушић говори о постојању четири врсте патриота у српском народу: „по уверењу“, „по дужности“, „по моди“ и „по занату“. При томе, одаје пуно поштовање „патриотама по уверењу“, сигуран да су на њиховим прегнућима и постављени темељи српске државности и слободе у 19. вијеку, а детаљније указује на пошаст ове преостале три врсте патриота, које у суштини представљају лажне или патриоте из интереса. Управо они својим дјеловањем разарају биће српског народа и у великој мјери му ограничавају ону природну позицију српског пијемонта. Патриоте по дужности су државни чиновници или како их Нушић подсмјешљиво назива „указне патриоте“, који свој патриотизам исказују у складу са природом чиновничког посла, а чим промијене државни посао заборављају на свој патриотизам. Као добар примјер наводи бројне људе из српске дипломатије, при чему мисли прије свега на конзуле у неослобођеним крајевима, који након премјештаја у друга надлештва апсолутно не показују никакав интерес да и даље дјелују на пољу националног ослобођења тих крајева. Патриоте по моди, а међу њима су и бројне даме, дјелују кроз бројна грађанска удружења и одборе само са једним циљем да би се појављивали у јавности и били у центру пажње онда када су актуелне неке крупне националне појаве или догађаји. При томе их ни најмање не интересује да ли ће та врста њиховог дјеловања бити од помоћи или од штете по оне дијелове српског народа на који се односила. У том смислу нарочито издваја „наше балове у корист пострадалих у Старој Србији и Македонији“, који представљају самопромовисање живописних карактера организатора, без било какве суштинске бриге да ли ће народ у тим крајевима имати неке користи или можда чак и штете од тих програма.[47] Посебно погубна врста је патриотизам по занату, јер га представљају људи који су „обично доживотне патриоте; они сами себе наименују за патриоте и тиме се баве и од тога живе“.[48] На крају ових запажања Нушић не изводи закључке него препушта публици да сами просуде о томе.Кад је ријеч о култури, Нушић усмјерава пажњу искључиво на Београд и полази од тога како наши жандарми на железничкој станици дочекују госте на крајње груб и непримјерен начин и какав први утисак остављају на странце. Другипочетни утисак оставља „рђава калдрма“. Трећи неповољан утисак остављају јавне институције и неприкладне зграде у којима су принудно биле смјештене. Осим Народне банке и Управе фондова, практично ниједна институција, од Народне скупштине и Академије наука до Народног музеја и Више женске школе, није имала адекватну зграду. Нушић се осврће и на неадекватне културне програме, попут представа у Народном позоришту, али и на наш немар према културним појава и значајним личностима из прошлости. Трагично је то што још увијек нисмо практично знали гдје је „спаљен“ Свети Сава, изгубили смо гробове пјесника Симе Милутиновића Сарајлије и оснивача српског театра Јоакима Вујића, попадале су крстаче на гробовима Ђуре Јакшића и Војислава Илића, а „поникао чкаљ и коров“ и сл. Нушић на крају предавања даје и одговор шта нама као грађанима преостаје да урадимо, када видимо да држава не показује интерес за унапређење српске културе. „Остаје нам оно, чега се српски народ увек лаћао, остаје нам да сами узмемо у своје руке решење тих питања и државу принудимо на вршење својих задаћа“.[49] При томе, Нушић савјетује слушаоце не само да раде свако понаособ на унапређењу наших недостатака и у доживљају патриотизма и у остварењу културне политике, као темеља на којима се Србија промовише у српски пијемонт, већ их моли и „да све ово што смо говорили о нашим манама и о нашим гресима остане међу нама, да се не чује даље“.[50] Међу расправама које тематизују питања љубави, моде и умјетности, посебно издвајамо предавање које је објављено под насловом „Шта је то љубав?“ у листу Политика, након што је одржано на Божић 1905. године. Настојећи да одговори на питање „шта је то љубав“, Нушић потенцира тезу да је то „вечито нерешено питање“, које је актуелно још од Адама и Еве, а по својој природи има дубоко божанско поријекло. У шали наглашава да је лакше Марконију било да пронађе телеграф без жица, Едисону да пронађе телефон и новосадском глумцу Душановићу машину за кљукање гусака, него „наћи јасан и тачан одговор на постављено питање: шта је љубав?“[51] У препознатљивом хумористичком стилу, Нушић наглашава да ни он сам не зна шта је то љубав иако се тринаест пута у животу заљубљивао, али да је сигуран да на то питање прије могу да одговоре обични смртници, јер је познато да се „смртни људи смртно заљубљују“.[52] Пошто је утврдио да је љубав једна посебна врста „болести“, Нушић указује и на два карактеристична њена знака: „Прво: неизлечива је а друго: заразна је“.[53] У другом дијелу предавања Нушић цитира поједине савремене књижевнике и њихове мисли о љубави (Јанко Веселиновић, Илија Вукићевић, Војислав Илић). Цитира стихове Јована Јовановића Змаја, Милутина Илића, Владимира Јовановића. При томе, Нушић наглашава да има одговоре на питање шта је љубав и од бројних других живих књижевника и умјетника, као што су Симо Матавуљ, Драгутин Илић, Антоније Хаџић, али су неки стари, а неки су се оженили, па „не сме да износи њихова мишљења“. На крају предавања, Нушић као закључак наводи и једну компликовану дефиницију љубави коју је дао учени француски мислилац Гастон Дувиљ, за коју и сам вјерује да много тога говори, а да ништа суштински не казује о загонетки љубави.Нушићево предавање „Одговор на интерпелацију“ одржано је 1902. године, а посвећено је размишљањима о нашој унутрашњој политици. Под тим појмом, Нушић подразумијева „кућевну политику која се развија између четири зида“.[54] Увелико је то предавање личило на парафразу оних заплета које познајемо из Нушићевих раних комедија („Народни посланик“, „Протекција“, „Свет“), као и каснијих комедија („Пут око света“, „Госпођа министарка“, „Ожалошћена породица“, „Покојник“ и сл.). Нушић најприје успоставља аналогију између велике државне политике и политике у кући, наглашавајући да и једна и друга имају „опозицију“, са том разликом што је жена као опозиционар у кућној политици неупоредиво тежи супраник од опозиционара у државној политици. Женски начин опозиционог управљања заснован је на „личном режиму“, који се служи свим недозвољеним и дозвољеним средствима, тако да жена управља свим кућним министарствима, а посебно министарством финансија.У неким каснијим јавним предавањима, попут онога „О моди“, које је одржано 1928. године и објављено у листу Политика, Нушић отвара расправу о питању укуса, у области људског одијевања, али и бројних других животних појава, које се могу подвести под појам „помодности“ и доводити у везу са стилом одијевања. Нушић дефинише моду кроз сагледавње бројних контрадикција које се скривају иза ове појаве: „Мода би у суштини имала бити потчињавање појединачнога општему укусу, али је она исто тако потчињавање општега појединачноме укусу“.[55] Отуда се мода заснива на суштинском парадоксу да оно што би требало бити „израз слободнога развијања укуса“, постаје „највећи противник слободе у развијању укуса“.[56] Мода би требало да буде основа за изражавање лијепога, али је својим законитостима, те упорним настојањима ка „унификацији“, постала најснажнији противник сваког индивидуалног доживљаја љепоте. Нушићево предавање о моди има и историјску перспективу, јер је увјерен да ова појава води поријекло од „постања света“, те да почива на два „рудиментарна инстинкта“, на „подражавању и себичности“.[57] Кроз вијекове мода је била условљена бројним факторима, економске и социјалне природе, а посебно је била често у сукобу са „чуварима религије и морала“. Нушић се у препознатљивом шаљивом тону осврће на то како су поједине екстремне модне креације ограничаване у средњем вијеку, а како у каснијим вијековима, у бројним великим европским земљама, попут Шпаније, Енглеске, Италије или Турске. Наглашава да је савремени турски владар Кемал-паша, у оквиру дубоких реформи које је спроводио у држави, храбро загазио и у област моде, тако што је „мушкарцима скинуо фесове, а женама открио лица“.[58] Један од регулативних фактора моде био је заснован на прикривању тјелесних недостатака и мана, али је то свакако било условљено и шпекулативним разлозима, тако што су проивођачи одјеће често мијењали модне креације како би сваке године продавали све већу количину гардеробе. У политици је утицај моде коруптивнога карактера, јер је кроз историју нова мода често била у дослуху са раскалашним начином живота, а самим тим и са незаконитим стицањем новца како би се та неумјереност могла финансирати. Нушић указује и на несумњив утицај моде на умјетност, посебно на сликарство и музику, али и на људску психологију и најинтимнија осјећања човјекове душе.Нушић на крају овога предавања изводи и веома интересантан закључак како данашња мода јасно исказује три тенденције: „подмлађивање“, „истицање дражи“ и „маскулизирање – помушкарчивање“.[59] Све то долази отуда што је мода класичнога доба била „мода грација“, мода средњег вијека била је „мода мадона“, а мода данашњег вијека је „мода шипарица“. Упркос критичком ставу према „модном укусу“, Нушић закључује да је ваљда тако и право да буде, јер је „на младости да живи“, а на старим генерацијама „да посматрају тај живот“.[60]Нушићево предавање које је одржано 1928. године и објављено у листу Политика под насловом „Алфа и омега“, представља карактеристичан његов поглед на однос старих и нових времена. Ради се о феномену који је он често тематизовао у својим комедијама („Свет“, „Протекција“, „Београд некад и сад“), али и у фељтону Бен Акиба, а посебно у записима Из полупрошлости у којима је описивао изглед старог и новог Београда, од стања трговачке чаршије, до породичних односа, кафанског амбијента, до нове регулације улица и градских квартова. Нушић тај феномен сагледавања старог и новог начина живота доводи у везу са чињеницом да се његов „живот протеже кроз два века“, и то у раздобљу крупних и готово несагледивих друштвених промјена.[61] Зато је, како наглашава, и насловио своје предавање „првим и последњим словом азбуке“, да би што јасније назначио карактер друштвених промјена и појава о којима жели да посвједочи. У том прегледу судара старог и новог начина живота, Нушић указује на феномен негдашњих „посела“, а данашњих „журева“, на негдашње „тефериче“ по околини Београда и данашње „излете“ до Дубровника, Минхена, Абације и Бледа. Указује на разлике између негдашњих и данашњих прошевина и свадби, на врсте забава, начин одијевања. Све се промијенило само је „начин оговарања“ остао исти. Посебно указује на нову и доминантну друштвену улогу жена. При чему указује на имена Лепосаве Петковић, Делфе Иванић, Ксеније Атанасијевић, Милеве Атанацковић, Јелене Димитријевић, Јелене Зрнић и Наташе Бошковић. На крају предавања, Нушић указује на потискивање народне пјесме и промјену укуса умјетничке поезије. Некад је „царевала сентиментална поезија“, а данашња поезија је „захватила широке размере“ и „креће се кроз козмозе и пева болове читавога човечанства“.[62]Нушићево предавање које је објављено у Политици под насловом „Глумац“ 1928. године настало је као говор на „глумачкој вечери“ посвећеној Милораду Гавриловићу, одржаној 13. новембра исте године у Народном позоришту у Београду. Суштина овог Нушићевог говора почива на покушају да објасни улогу и значај глумачке професије у историји културе, тако да је разумљиво што ту племениту и тешку професију посматра заједно са развојем позоришта као једне од темељних институција људске духовности. Позоришни живот, Нушић сагледавакроз три недјељива елемента, а то су: „писац, глумац и публика“.[63] Наводећи бројне примјере тога јединства Нушић га посматра као својеврсни „брачни троугао“, а при томе наричито потенцира блискост писца и глумца упоређујући њихову умјетничку везу са „сијамским близанцима“. На крају предавања, Нушић је сигуран да ће сутрадан, када буде посјетио старог глумца коме је то вече било посвећено, а који упркос великој жељи због болести није могао да буде присутан, из његовог ока „канути топла суза“ и да ће прошапутати „Нису ме заборавили“.[64] 4.2.Некролошке или посмртне бесједе разоткривају Нушићеву способност да у високом говорничком стилу, у специфичној атмосферижалости и патоса,пред ужим и даљим члановима породице, као и пред цјелокупном јавношћу, искаже снажне емоције и пријатељску оданост према преминулим савременицима, најчешће својим блиским књижевним и позоришним друговима и сарадницима, а да при томе не пређе границу баналне патетике. У говору „Над одром Стевана Сремца“ управо долази до изражаја та огромна туга због смрти пријатеља и запањујућа невјерица да је преминуо тако изненада и у најбољим стваралачким и животним годинама. Познато је да се Сремац упокојио средином августа 1906. године у Сокобањи, приликом боравка на редовном годишњем одмору. Зато не изненађује што посмртна Нушићева бесједа започиње реторичким питањима која потврђују ту невјерицу да Стевана Сремца више нема међу живима: „Је ли то твоја последња прича, Стево? Зар та чврсто склопљена метална књига, зар је то твоје последње дело?“[65] У даљем тексту бесједе Нушић наглашава мајсторство Сремчевог приповиједања и невјероватно умијеће грађења смијеха, а затим истиче пишчев патриотизам и чињеницу да је читав свој живот подредио најузвишенијој идеји ослобођења и уједињења цјелокупног српског народа.Нушић помиње незаборавне Сремчеве јунаке и препознаје њихову бол и тугу због сазнања да је преминуо њихов генијални творац. Издваја незаборавног нишког ловџију Калчу и његовог пса Чапу, пита се како је на вијест о Сремчевој смрти реаговао нишки Ибиш-ага, а како и бојтар Мића из Тинкине чарде смјештене на банатској пустари између Ченеја и Темишвара. Сјећа се Зоне Замфирове, и чича Јордана, Вукадина и Срете учитеља, као и нишког јексик-аџије Мицка Мицића, дубоко увјерен да ће они „живети и даље међу нама; они ће нам, Стево, и даље казивати о тебу, они ће нас водити до твога гроба, и подсећати нас увек да не дамо да се на твом гробу свећица угаси“.[66] Посебно наглашава да је Сремац својим дјелом доносио срећу и утјеху српском народу у тренуцима његове највеће борбе, патње, бриге и животних искушења. Зато га види као „тај Божји осмејак, безазлени, непомућени, чисти, детињи осмејак, који се као светла дуга провлачио кроз наоблачено српско небо“.[67] Због тога је увјерен да због Сремчеве неочекиване и преране смрти тугује цјелокупно Српство „од Адрије даж до Сент Андреје“.[68]Смрт пјесника Авда Карабеговића, у Лозници 5. децембра 1908. године, Нушић је искрено ожалио у бесједи „Над одром Авде Карабеговића“. Овај млади пјесник водио је поријекло из Модриче, у којој је рођен 13. августа 1878. године, а његову сахрану и прерану смрт Нушић сагледава у свјетлу трагичне поробљености пјесникове отаџбине Босне и Херцеговине од стране Аустро-угарске монархије. Да би показао колико је поштовао личност и дјело Авда Карабеговића, Нушић ову посмртну бесједу пише ијекавским изговором српског језика. При томе, преминулом Карабеговићу одаје бескрајну захвалност што је читав свој кратки живот и књижевни рад посветио „светоме братству православнијех и муслимана, које је некада вјера дијелила, али које је сад крв зближила, везала и под заједнички барјак сабрала“.[69]У бесједи „Над одром Едуарда Русијана“, младог Словенца из Горице, који је први на нашим просторима конструисао апарат за летење, а погинуо је у Београду приликом пробног лета, 27. децембра 1910. године, Нушић искрено жали за једним конструктором који је ишао испред свога времена. Одаје му признање за визионарство и храброст, а посебно је срећан што је тај изванредни младић одабрао српски народ у најтежим тренуцима за мјесто остварења својих великих идеја. Подсјетимо се да се ради о догађајима везаним за крупне политичке и историјске потресе након „Анексионе кризе“ у Босни и Херцеговини. Нушић вјерује да ће „скупоцена кап његове крви“ постати „залога оне велике љубави која српско племе везује са словеначким“, као и потврда да словенски народни знају „лити крв не само за своју слободу, но и за напредак човечанске културе“.[70]У бесједи „Над одром Ива Војновића“, која је изговорена у фоајеу Народног позоришта у Београду, 31. августа 1928. године, на испраћају земних остатака овога цијењеног српског књижевника у родни Дубровник, гдје је био сахрањен. У уводном обвраћању, Нушић назива Војновића „братом, другом, пријатељем“, а Народно позориште означава као његов дом у коме је до највећег изражаја дошло пишчево „божанско надахнуће“, које га је начинило „великим песником наше прошлости и визионаром наше будућности“.[71] Осврће се и на величину пишчевог родног града Дубовника, колијевке која га је одњихала, „под чијим је поднебљем никло некад најсјајније дело наше књижевне прошлости“, те да се то дјело „као потоња реч у својој величини изразило“ управо и лику Ива Војновића. Нушић одаје признање свом књижевном савременику, кога назива „кнезом-песником“, да је подједнако знао да нас врати нашим боловима, али и нашем поносу, „дајући нашој књизи у твојој Мајци Југовића библијски велику песму над песмама“.[72]Глумац Милорад Гавриловић преминуо је 26. априла 1931. године управо у вријеме припреме прославе која је требало да обиљежи педесет година његовог поришног рада. Нушић се са болом осврће на ту чињеницу и тако започиње своју погребну бесједу „Над одром Милорада Гавриловић“. При томе посебно наглашава чињеницу да је Гавриловићев полустољетни глумачки пут заправо упоредив са развојем нашег позоришног живота. „Педесет година грађења и изграђивања; педесет година посртања и усправљања; педесет година тражења и стварања; педесет година труда и напора – ето то је историја наше драмске уметности а то је и живот Милорада Гавриловића, који ту историју сам и ствара и носи кроз тих педесет година“.[73]Међу Нушићевим бесједама, како смо то претходно нагласили, најпотреснија је она коју је изговорио у Скопљу, 17. новембра 1935. године, приликом откривања споменика „Ђачком батаљону – Батаљону 1300 каплара“. То је и разумљиво ако имамо у виду да је Нушићев син Страхиња-Бан био припадник тог батаљона и да је био тешко рањен у борбама против аустријске војске на фронту код Пожаревца, а да је затим и преминуо од посљедица тог рањавања, 12. октобра 1915. године. О томе непрежаљеном и несмањеном болу рјечито говори већ наведена завршна реченица ове бесједе „У име ојађених мајки и оцева ја полажем на овај споменик најскупоценији венац, венац родитељских суза!“.[74]У Нушићевој бесједи наглашена су два важна аспекта. Најприје је указано на величину жртве тих голобрадих дјечака који су својим животима исказали предачку храброст и љубав према отаџбини. Затим је наглашена и родитељска неутјешна и разорна бол за изгубљеним синовима који су погинули тек што су ступили на праг живота. Ту отаџбинску жртву Нушић упоређује са епском пјесмом „Зидање Скадра“ и трагичним историјским усудом српског народа да неопходним жртвовањем невиних и најмилијих чланова нашега рода једино може да оствари велике националне идеале, као што је у овом случају било ослобођење и државотворно уједињене српског и других јужнословенских народа. Онако како је „млада Гојковица“ жртвована и уграђена у темеље Скадарског града, тако су и младићи из „Ђачког батаљона 1300 каплара“ уградили своје животе у темеље нове и слободне државе. У духу тадашњег југословенског јединства Нушић наглашава да су „три брата, Србин, Хрват и Словенац, годинама и годинама сањали своју заједницу и зидали је али никад не дозидали. Све што би браћа за дан назидала, зла коб би за ноћ порушила. Сан оста само сан, оста песма, оста жеља прошлости ибудућности и нигде да се догледа јава и стварност. Тада се браћи јави Усуд, онај велики и свемоћни Усуд, који и људима и народима дели судбину, јави им се и рече: 'Нећете подићи заједнички град све док му темеље не покапате крвљу онога што вам је најмилије и најдрагоценије!' И ми стегосмо родитељска срца наша и дадосмо крв деце своје као најмилију и најдрагоценију жртву и натопише се том крвљу темељи и дозида се тврди град братске заједнице, спреман да одбије сваку силу и сваку неман која је насрнула“.[75] Родитељску неизмјерну бол Нушић фигуративно упоређује са размјерама туге коју је доживјела „Мајка Југовића“ након Косовског боја и погибије њених девет синова, а што је на умјетнички ненадмашан начин исказано у епској поезији. Нушић је очигледно слутио да се надвијају црни облаци над судбином те заједничке државе, зато бесједу и окончава завјетном поруком погинулих и кроз „глас мртвих“, сада кад се и он налазио на крају животног пута, упућује основну идеју своје бесједе да ће прави смисао подизања овога „споменика“ њиховој жртви бити само онда ако будемо „кадри сачувати велику тековину уједињења“ које је из крви тих младића поникло.[76] 5.0.Нушић је био човјек са изразитим осјећањем за друштвену мисију, за одговорност и дужности једне јавне личности. Зато можемо закључити да је оставио читав низ веома запажених аутопоетичких исказа, да је водио динамичну и значајну преписку са бројним истакнутим савременицима, те посебно да је написао бројне непоновљиве бесједе у различитим пригодним ситуацијама, али и поводом упокојења својих пријатеља, као и обиљежавања значајних датума из непосредне српске прошлости. Остао је упамћен и по надахнутим „јавним предавањима“ у којима је отварао расправу о бројним актуелним друштвеним питањима свога времена. Нушић је заиста био човјек који је одлично препознавао своје доба и менталитет својих сународника, а на прави начин је то исказивао не само у својим познатим текстовима, попут комедија, романа, прича или драма, путописа и сјећања, него и у бројним „ситним списима“, који су настајали и намјерно и узгредно, као дио његовог наглашеног јавног дјеловања и дужности.
[1]Бранислав Нушић, „Десет заповести преписаних са таблице искуства“, у књизи: Незнани и мало знани списи, прир. Александар Пејовић, Народна библиотека Србије, Београд, 1989, стр. 122. [6]Бранислав Нушић, „Исповест“, у књизи: Незнани и мало знани списи, прир. Александар Пејовић, Народна библиотека Србије, Београд, 1989, стр. 112. [15]Бранислав Нушић, „Исповест“, нав. дјело, стр. 120. [18]Бранислав Нушић, „Књижевници и одбрана културе“, 1936, број 1/1935, Београд, 12. децембар 1935, стр. 3. [19]Александар Пејовић, „Предговор“, у књизи Бранислав Нушић, Незнани и мало знани списи, прир. Александар Пејовић, Народна библиотека Србије, Београд, 1989, стр. ХХVII. [20]Бранислав Нушић, „Књижевници у одбрани културе“, у књизи Бранислав Нушић, Незнани и мало знани списи, прир. Александар Пејовић, Народна библиотека Србије, Београд, 1989, стр. 124. [28]Бранислав Нушић, „Писма“, у књизи: Незнани и мало знани списи, прир. Александар Пејовић, Народна библиотека Србије, Београд, 1989, стр. 129. [44]Бранислав Нушић, „Српски Пијемонт“, сабрана дела Бранислава Нушића, књига ХХ, Листићи, мале приче, Конференције, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд, 1932, стр. 157-158. [51]Бранислав Нушић, „Шта је то љубав?“, у књизи: Београд некад и сад, Листићи, Мале приче, Конференције, Сабрана дела Бранислава Нушића, књига ХХ, избор и редакција: Љубиша Манојловић, Јеж, Београд, 1966, стр. 201. [54]Бранислав Нушић, „Одговор на интерпелацију“, у књизи: Београд некад и сад, Листићи, Мале приче, Конференције, Сабрана дела Бранислава Нушића, књига ХХ, избор и редакција: Љубиша Манојловић, Јеж, Београд, 1966, стр. 211. [55]Бранислав Нушић, „Мода“, у књизи: Београд некад и сад, Листићи, Мале приче, Конференције, Сабрана дела Бранислава Нушића, књига ХХ, избор и редакција: Љубиша Манојловић, Јеж, Београд, 1966, стр. 223. [61]Бранислав Нушић, „Алфа и омега“, у књизи: Београд некад и сад, Листићи, Мале приче, Конференције, Сабрана дела Бранислава Нушића, књига ХХ, избор и редакција: Љубиша Манојловић, Јеж, Београд, 1966, стр. 245. [63]Бранислав Нушић, „Глумац“, у књизи: Београд некад и сад, Листићи, Мале приче, Конференције, Сабрана дела Бранислава Нушића, књига ХХ, избор и редакција: Љубиша Манојловић, Јеж, Београд, 1966, стр. 271. [65]Бранислав Нушић, „Над одром Стевана Сремца“, у књизи: Ташула, Из полупрошлости, Посмртне беседе, Пред позориштем, У српској кући, Сабрана дела Бранислава Нушића, књига ХХII, избор и прир. Љубиша Манојловић, Јеж, Београд, 1966, стр. 273. [69]Бранислав Нушић, „Над одром Авда Карабеговића“, у књизи: Ташула, Из полупрошлости, Посмртне беседе, Пред позориштем, У српској кући, Сабрана дела Бранислава Нушића, књига ХХII, избор и прир. Љубиша Манојловић, Јеж, Београд, 1966, стр. 288. [70]Бранислав Нушић, „Над одром Едуарда Русијана“, у књизи: Ташула, Из полупрошлости, Посмртне беседе, Пред позориштем, У српској кући, Сабрана дела Бранислава Нушића, књига ХХII, избор и прир. Љубиша Манојловић, Јеж, Београд, 1966, стр. 286. [71]Бранислав Нушић, „Над одром Ива Војновића“, у књизи: Ташула, Из полупрошлости, Посмртне беседе, Пред позориштем, У српској кући, Сабрана дела Бранислава Нушића, књига ХХII, избор и прир. Љубиша Манојловић, Јеж, Београд, 1966, стр. 277. [73]Бранислав Нушић, „Над одром Милорада Гавриловића“, у књизи: Ташула, Из полупрошлости, Посмртне беседе, Пред позориштем, У српској кући, Сабрана дела Бранислава Нушића, књига ХХII, избор и прир. Љубиша Манојловић, Јеж, Београд, 1966, стр. 282. [74]Бранислав Нушић, „Реч Бранислава Нушића“, у споменици Скопски ђачки батаљон 1914 – Батаљон 1300 каплара, Удружење 1300 каплара, Београд, 1968, стр. 49.
|
