 | Марија Шуковић Вучковић | |
| |
детаљ слике: Marija Š. Vučković art
Хлад за никуда
прољеће се исцрпило бехаром
стабла су у постпорођајној тузи
ове године лишће опада у јуну
а цвјетови су чести на путу до вртића
моје књиге, моје руке
пуне су сасушених белих рада
станем уз Рајну и чекам:
вода никако да однесе све
вруће је
тако да путеви трепере
овдје ћу прилећи
у хлад за никуда
Жабокречина
ми који дизасмо глас
сад очијукамо на локвањима
ми благословена мањина
сад смо саучесници мочваре
у гужви набреклих крастача
наше су пјесме стале
а нови страх хода преко баре
да кљуном месо пробије
ваља преживјети ово ћутање
прије но сунце огрије
хор је усукао грла
и модри прољеће по води
и не казујем ником
али се надам слободи
Будућој
свлачим се у долину
међу недирнуту траву
ко међу ножеве
сјенка си што се неопсована
уздиже од мене
и посве невина пење до даљина
да тамо намјести осмијех
браним те ко трбух заобљени
не знајући шта постајеш
ни којим језиком ћеш ме
одагнати сутра
кад сунце избистри годове
кад легнем у плаву хаљину
као у постељу
Пепео
Испробавам вечерњу усамљеност
у уши свечано сјећање убадам
и хладна стопала топлим
у корацима уназад.
Тамо су вријеме и глава
у утрци за губљење
тамо је посљедња младост посрнула;
купим је с пода и љубим је.
Врата зашкрипе јаче
што их спорије отварам
и ту сам изнова, у борби зидова
са мртвима се сударам.
И ноге ми се саплићу
о инсерте из гријехова
а уста пуна смијеха
и зујања и бјесова.
Треба ми мало вина
да отворим ту кошницу
па да пријатељима назовем
неке људе што прошли су.
Свјетлост се за мном заклапа
бјежим да ме не закоље
ал’ мале пролазе остављам
кад опет пожелим напоље
да се слободе наотимам
невидљиву је стиснем у руци;
замишљам тачно тај тренутак
јер знам да живот чине тренуци!
Пробијам зубима сало стварности
ушуњам се у збиљу дебелу:
враћам се, нисам никуд ни отишла
ја себи, пепео пепелу.
*све илустрације су уметнички радови ауторке
