О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Поезија


ДА СЕ НИКАД НЕ ПОНОВИ ВИШЕ

Љубиша Војиновић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


СТРАХОТЕ  РАТА


Кад земљом загрми зли ратни хук,
тад човјек човјеку постане вук,
и дође доба јада и туге,
док једни људи касапе друге.
 
Да л` ишта црње има од рата,
кад меци звижде и звук граната,
кида се месо и кости ломе,
а ђеца гину у паклу томе.
 
Топови грме, бомбе и зоље,
док један народ другога коље,
пале се куће, мостови руше,
а живот губе невине душе.
 
Е, нема горе од рата ништа,
кад дјеца бјеже са свог` огњишта,
мајке им плачу, носећ` црнину,
док им очеви на фронту гину.
 
Онај, ко прође страхоте рата,
и тога пакла отвори врата,
никад га више неће жељети,
од тада само, он мир ће хтјети.
 
Зато, сад молим све свјетске вође,
и све владаре и војсковође,
да никад више до рата не дође,
док вапим за мир, молим све људе,
да мржњу и зло вазда осуде,
увијек срџбу и бијес куде,
да милост шире и да се труде,
љубави пуно, да свуда буде.
 
 
Нови Сад, на Никољдан 2022 љета Господњег



 

СРПСКА ГОЛГОТА


Двадесети вијек страшни, сав род српски опомиње,
на све јаде и злочине, што нам „запад“ све учиње.
 
И сад, опет урнишу нас и кидишу са свих страна,
а на челу од тих хорди, сам је ђаво и сатана.
 
Све владаре српске молим, да се хитно уједине,
и све снаге да упрегну, да се ово зло прекине.
 
Сатиру нас и прогоне, убијају и растачу,
док Српкиње у црнини, за дјечицом својом плачу.
 
Дара, Милан и Милица, Ђуро, Стефан и Јелица,
Дана, Милош и Драгица, Божо, Душан и Даница...
 
Још крв лије из мрачних бездана,
српске ђеце која су поклана,
што страдаше у тешким мукама,
од усташких маљева и кама.
 
Ти вапаји из јама се чују,
до небеса и сад одјекују,
под земљом су многе Ћеле куле,
ђе још кости нијесу сатруле.
 
Те зле хорде, зла нам многа чине,
а највише западно од Дрине,
од Захумља, Босне па до Глине,
Јасеновца, Јадовна, Градине,
ђе наш народ непрестано гине,
то упамти, мили српски сине.
 
 
Нови Сад, на Спасовдан 2021 љета Господњег



ДА СЕ НИКАД  НЕ ПОНОВИ ВИШЕ

 
Историјске списе, док пребирам,
и посматрам вијек двадесети,
видим  само грдну погибију,
српску патњу и тугу голему,
јад и чемер и страшну голготу,
црне слике пред очима теку,
и душу ми силно разарају.
 
У крвава два Балканска рата,
сва Србија спаљена је била,
и једва се на „ноге“ држаше,
синови јој многи погинуше,
али они који претекнуше,
свемогућем Богу се молише:
„Да се никад` не понови више.“
 
Само што смо Турке оћерали,
још видасмо не зарасле ране,
невоље нам нове пристигоше,
кад страхота, груну нам на врата,
од Првога великога рата.
 
Аустрија, тад крвнички јурну,
уз њу Угри, Њемци и Бугари,
и сва наша комшијска „братија“,
сви с намјером, да нас више нема,
да нас сатру и сјеме нам затру,
и задаве све што српско бјеше,
те у мало у томе успјеше.
 
Милиони Срба изгинуше,
кости своје свуда оставише,
оно мало што живо претече,
свемогућем Богу се молише:
„Да се никад` не понови више.“

 
 
На згаришту спржене нам земље,
род се српски мало опорави,
нова младост, тек што нам процвјета,
ето опет старога ђавола,
и свих јада Другог свјетског рата,
кад нам Њемци провалише врата,
и крвнички на нас ударише,
„браћа“ опет с њима навалише,
да све српско са земље се збрише,
опет Срби, грдно изгинуше.
 
Некако се и то зло заврши,
ал` број Срба, значајно се смањи,
а сви они који преживјеше,
поново се Богу помолише:
„Да се никад` не понови више.“
 
Но, из легла ђавољега кота,
опет исто зло се повампири,
те поново Њемци се дигоше,
пошто своју земљу сјединише,
они нашу земљу запалише.
 
Опет крајем дваде`стог вијека,
Балкан тутњи од ратног лелека,
поново се Швабе усудише,
и на српски народ ударише,
те нам  земљу тада развалише,
а „братију“ опет нахушкаше,
те, на Србе скупа кидисаше.
 
Големе нам јаде зададоше,
многи Срби грдно изгибоше,
ил` с огњишта својих одселише,
ђе траг сваки од Срба се брише.
 
Западно ће, од ријеке Дрине,
много Срба опет да изгине,
у крвавом рату да пострада,
оно мало што претече тада,
поново се Богу помолише:
„Да се никад` не понови  више.“

 
Џаба браћо, молбе и молитве,
од њих нема баш никакве вајде,
нити има правде и истине,
од пријетњи и сталних уцјена,
које к нама никад не престају,
до санкција и војних удара,
кот ђавољи никад не мирује,
те завјере против Срба кује.
 
Њемци на нас вазда пик имају,
и зато нас стално нападају,
чељустима месо нам кидају,
и никада мира нам не дају.
 
Задњег љета двадес`тог вијека,
затресе се и небо и земља,
војни савез западних џелата,
на Србију крвнички удари,
са највећом силом на свијету!
 
Отаџбину сву нам затроваше,
и бомбама сву је преораше,
опет многи Срби изгинуше,
дјеца, жене и старци немоћни,
кад нас НАТО нападе свемоћни.
 
Отеше нам дио отаџбине,
нацистичка војска и армада,
опет нашу земљу раскомада,
                        и свети нам Космет окупира,
деветнајест западних земаља,
руке своје са крвљу укаља,
а међ` њима опет је Њемачка,
тад настаде не виђена пљачка,
нашег блага и наших добара,
ко хијене плијен дијелише,
а све српско с Космета се брише.
 
Та нас мука мори и притиска,
и Србима и души столује,
лаж и сила њихова голема,
сву истину и правду сакрива,
ал` ничија до зоре не бива!

 
Тако стоје ствари у свијету,
и у овом тамном вилајету,
а Срби се поново молише:
„Да се никад` не понови више.“
 
Православни народ је на мети,
од западних ала и авети,
наша вјера стално се напада,
а род српски понајвише страда.
 
Те подмукле ватиканске руке,
вазда су нам задавале муке,
још од Рима и проклетог Беча,
српских глава не престаје сјеча,
па од Шваба и енглеске круне,
што их српска црква не прокуне,
што не баци на њих анатему,
па нек опрост` тражи Свевишњему.
 
Ово мора сваки Србин знати,
и у памет себи урезати,
да бранити мора се и смије,
од западне отровнице змије,
и катила што су са те стране,
који хоће, да нас потамане,
и што желе вазда Србе клати,
те се зато мора припремати,
и оружјем добро обскрбити,
а с јуначким срцем опремити.
 
Сад нек сабље, војска српска паше,
да бранимо оно што је наше,
браћо моја, е друге нам` нема,
јер рат нови опет се припрема!
 
О концу нам стално живот виси,
то нам зборе историјски списи,
и садашње кад погледам стање,
тренутка је то само питање,
кад ће опет започети клање,
нашег рода и српске нејачи,
од сотоне што нас вазда тлачи.

 
Браћо моја, све вас питам сада,
чему Србин може да се нада,
и будућност, каква ли нас чека,
осим мука и ратног лелека,
од Латина и германског соја,
након свега, мишљења су моја,
да се Срби бадава молише,
и залуду ријечи трошише:
„Да се никад` не понови више!“
 
Образа ми, ту нешто не ваља,
док зло опет ка нама се ваља,
те, Бога ми и божјега створа,
нешто код нас мијењат`се мора,
нек жив Србин други слоган пише,
и нек стари промијени клише,
јер овако неће ваљат` више,
ако мисли да мало продише,
нека ново уводи мјерило,
што на снази некада је било,
„зуб је за зуб“ најбоље правило,
јер кад виде да с` и они мете,
плашиће се од српске освете,
е тад мање, на нас ће да лете!
 
 
Нови Сад, на Велики петак, 2021 љета Господњег







ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"