детаљ слике: КРК Арт дизајн

СТРАХОТЕ  РАТА

Кад земљом загрми зли ратни хук,

тад човјек човјеку постане вук,

и дође доба јада и туге,

док једни људи касапе друге.

Да л` ишта црње има од рата,

кад меци звижде и звук граната,

кида се месо и кости ломе,

а ђеца гину у паклу томе.

Топови грме, бомбе и зоље,

док један народ другога коље,

пале се куће, мостови руше,

а живот губе невине душе.

Е, нема горе од рата ништа,

кад дјеца бјеже са свог` огњишта,

мајке им плачу, носећ` црнину,

док им очеви на фронту гину.

Онај, ко прође страхоте рата,

и тога пакла отвори врата,

никад га више неће жељети,

од тада само, он мир ће хтјети.

Зато, сад молим све свјетске вође,

и све владаре и војсковође,

да никад више до рата не дође,

док вапим за мир, молим све људе,

да мржњу и зло вазда осуде,

увијек срџбу и бијес куде,

да милост шире и да се труде,

љубави пуно, да свуда буде.

Нови Сад, на Никољдан 2022 љета Господњег

СРПСКА ГОЛГОТА

Двадесети вијек страшни, сав род српски опомиње,

на све јаде и злочине, што нам „запад“ све учиње.

И сад, опет урнишу нас и кидишу са свих страна,

а на челу од тих хорди, сам је ђаво и сатана.

Све владаре српске молим, да се хитно уједине,

и све снаге да упрегну, да се ово зло прекине.

Сатиру нас и прогоне, убијају и растачу,

док Српкиње у црнини, за дјечицом својом плачу.

Дара, Милан и Милица, Ђуро, Стефан и Јелица,

Дана, Милош и Драгица, Божо, Душан и Даница...

Још крв лије из мрачних бездана,

српске ђеце која су поклана,

што страдаше у тешким мукама,

од усташких маљева и кама.

Ти вапаји из јама се чују,

до небеса и сад одјекују,

под земљом су многе Ћеле куле,

ђе још кости нијесу сатруле.

Те зле хорде, зла нам многа чине,

а највише западно од Дрине,

од Захумља, Босне па до Глине,

Јасеновца, Јадовна, Градине,

ђе наш народ непрестано гине,

то упамти, мили српски сине.

Нови Сад, на Спасовдан 2021 љета Господњег

ДА СЕ НИКАД  НЕ ПОНОВИ ВИШЕ

Историјске списе, док пребирам,

и посматрам вијек двадесети,

видим  само грдну погибију,

српску патњу и тугу голему,

јад и чемер и страшну голготу,

црне слике пред очима теку,

и душу ми силно разарају.

У крвава два Балканска рата,

сва Србија спаљена је била,

и једва се на „ноге“ држаше,

синови јој многи погинуше,

али они који претекнуше,

свемогућем Богу се молише:

„Да се никад` не понови више.“

Само што смо Турке оћерали,

још видасмо не зарасле ране,

невоље нам нове пристигоше,

кад страхота, груну нам на врата,

од Првога великога рата.

Аустрија, тад крвнички јурну,

уз њу Угри, Њемци и Бугари,

и сва наша комшијска „братија“,

сви с намјером, да нас више нема,

да нас сатру и сјеме нам затру,

и задаве све што српско бјеше,

те у мало у томе успјеше.

Милиони Срба изгинуше,

кости своје свуда оставише,

оно мало што живо претече,

свемогућем Богу се молише:

„Да се никад` не понови више.“

На згаришту спржене нам земље,

род се српски мало опорави,

нова младост, тек што нам процвјета,

ето опет старога ђавола,

и свих јада Другог свјетског рата,

кад нам Њемци провалише врата,

и крвнички на нас ударише,

„браћа“ опет с њима навалише,

да све српско са земље се збрише,

опет Срби, грдно изгинуше.

Некако се и то зло заврши,

ал` број Срба, значајно се смањи,

а сви они који преживјеше,

поново се Богу помолише:

„Да се никад` не понови више.“

Но, из легла ђавољега кота,

опет исто зло се повампири,

те поново Њемци се дигоше,

пошто своју земљу сјединише,

они нашу земљу запалише.

Опет крајем дваде`стог вијека,

Балкан тутњи од ратног лелека,

поново се Швабе усудише,

и на српски народ ударише,

те нам  земљу тада развалише,

а „братију“ опет нахушкаше,

те, на Србе скупа кидисаше.

Големе нам јаде зададоше,

многи Срби грдно изгибоше,

ил` с огњишта својих одселише,

ђе траг сваки од Срба се брише.

Западно ће, од ријеке Дрине,

много Срба опет да изгине,

у крвавом рату да пострада,

оно мало што претече тада,

поново се Богу помолише:

„Да се никад` не понови  више.“

Џаба браћо, молбе и молитве,

од њих нема баш никакве вајде,

нити има правде и истине,

од пријетњи и сталних уцјена,

које к нама никад не престају,

до санкција и војних удара,

кот ђавољи никад не мирује,

те завјере против Срба кује.

Њемци на нас вазда пик имају,

и зато нас стално нападају,

чељустима месо нам кидају,

и никада мира нам не дају.

Задњег љета двадес`тог вијека,

затресе се и небо и земља,

војни савез западних џелата,

на Србију крвнички удари,

са највећом силом на свијету!

Отаџбину сву нам затроваше,

и бомбама сву је преораше,

опет многи Срби изгинуше,

дјеца, жене и старци немоћни,

кад нас НАТО нападе свемоћни.

Отеше нам дио отаџбине,

нацистичка војска и армада,

опет нашу земљу раскомада,

                        и свети нам Космет окупира,

деветнајест западних земаља,

руке своје са крвљу укаља,

а међ` њима опет је Њемачка,

тад настаде не виђена пљачка,

нашег блага и наших добара,

ко хијене плијен дијелише,

а све српско с Космета се брише.

Та нас мука мори и притиска,

и Србима и души столује,

лаж и сила њихова голема,

сву истину и правду сакрива,

ал` ничија до зоре не бива!

Тако стоје ствари у свијету,

и у овом тамном вилајету,

а Срби се поново молише:

„Да се никад` не понови више.“

Православни народ је на мети,

од западних ала и авети,

наша вјера стално се напада,

а род српски понајвише страда.

Те подмукле ватиканске руке,

вазда су нам задавале муке,

још од Рима и проклетог Беча,

српских глава не престаје сјеча,

па од Шваба и енглеске круне,

што их српска црква не прокуне,

што не баци на њих анатему,

па нек опрост` тражи Свевишњему.

Ово мора сваки Србин знати,

и у памет себи урезати,

да бранити мора се и смије,

од западне отровнице змије,

и катила што су са те стране,

који хоће, да нас потамане,

и што желе вазда Србе клати,

те се зато мора припремати,

и оружјем добро обскрбити,

а с јуначким срцем опремити.

Сад нек сабље, војска српска паше,

да бранимо оно што је наше,

браћо моја, е друге нам` нема,

јер рат нови опет се припрема!

О концу нам стално живот виси,

то нам зборе историјски списи,

и садашње кад погледам стање,

тренутка је то само питање,

кад ће опет започети клање,

нашег рода и српске нејачи,

од сотоне што нас вазда тлачи.

Браћо моја, све вас питам сада,

чему Србин може да се нада,

и будућност, каква ли нас чека,

осим мука и ратног лелека,

од Латина и германског соја,

након свега, мишљења су моја,

да се Срби бадава молише,

и залуду ријечи трошише:

„Да се никад` не понови више!“

Образа ми, ту нешто не ваља,

док зло опет ка нама се ваља,

те, Бога ми и божјега створа,

нешто код нас мијењат`се мора,

нек жив Србин други слоган пише,

и нек стари промијени клише,

јер овако неће ваљат` више,

ако мисли да мало продише,

нека ново уводи мјерило,

што на снази некада је било,

„зуб је за зуб“ најбоље правило,

јер кад виде да с` и они мете,

плашиће се од српске освете,

е тад мање, на нас ће да лете!

Нови Сад, на Велики петак, 2021 љета Господњег

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: