детаљ слике: КРК Арт дизајн

БОГ НА НЕБУ, НА ЗЕМЉИ КУМ

„Дође ми да то урадим, да ти у лице пљунем истину, да ти се сјена стиди саме себе, да ти укључим дугме за срамоту и појачам је на највећи степен, али нећу то да урадим јер ничију злобну мисао нико није прекинуо, а понајмање оног ко се другоме руга, а не види себе, чак ни у огледалу. И куда бих ја стигла када бих то радила? Онда не би било ни ових редова који ће објелоданити учињени гријех.

Данас започињем нову етапу живота. Кажу да је крштење посебан свети чин. Ја имам срећу или несрећу, да се сјећам тог дана када је моје име заведено у крштеницу. Пет година је довољно за угравирану успомену и онај невини дјечији загрљај док ме држиш у наручју.“

Викторијине мисли путују на глас од прошлости до садашњости, отимајући се за жељу да заборави, јер опростити зна да не може.

Љето је, сунце на истоку подиже капке. Мирис смиља се мијеша са цвркутом птица док траже воду на локви покрај куће. У авлији животиње седиране од врућине одмарају у хладовини. Разгранате мурве одувијек су биле највећи скриватељи свих оних што бјеже од сунчевих зрака. Ово је један од оних тренутака када срце добује у ритму слоге и љубави.

Викторија није бирала ко ће јој бити кум, јер још прије њеног рођења кумство је било исплетено танким нитима и дугим годинама. Деценије су се наслагале једна на другу очима повјерења. Жута хаљина, коса завезана у реп и жуте шпагарице на ногама. Црква Светог Илије удаљена неколико километара била је спремна за још једну нит у низу. Викторија тада није ни слутила да ће бити задња.

Гости су се окупили, родбина, пријатељи… Сви су били спремни да свједоче запису једног датума угравираног у времену.

Викторија је чврсто држала мајчину руку чија топлина јој је даровала сву неопходну сигурност.

 “Хајде идемо ти по кума“, рекла јој је и пољубила у образ.

Он млад, двадесет година и престижна улога и титула која се додјељује само одабранима. Одмах са врата смо повикали “куме, јеси спреман?” Младост је одувијек била лијепа и луда, тако је и он таман устао из кревета и на авлији обукао мајицу кратких рукава. Плаве фармерке, плава мајица, плаво небо и бескрај пред нама.  Без превеликог уређивања, јер Бог не гледа како си обучен већ какав си човјек, сјели смо у ауто и кренули ка цркви. Камен загријан, оркестар цврчака распијеван и граја младих и старијих кумова у заносу радости.

Свети Илија је био сеоска слава. Испред цркве окупљени многобројни људи као највећи вјерници и поштиватељи црвеног слова у календару.

“Милице је ли то крстиш најмлађу”, говорили су мајци.

“Дошла и она на ред, само нека је жива и здрава”, одговорила би им.

Викторија је имала три старије сестре. Све сређене и дотјеране стајале су покрај оца. На њему одијело, ципеле угланцане, и сат на руци показао је број десет и означио почетак.  Гаврило је узео Викторију у наручје и чврсто је држао, грлио, љубио у образ док је поп читао молитву за свету везу од Бога дату. Не постоји то мјесто на свијету на које Божја милост неће руку спустити.

Црква малена, на олтару икона Светог Илије пророка украшена цвијећем. Звона су зазвонила, док је Викторија погледом тражила мајчин лик. Сви кумови на окупу, а има их доста, пријатељи, родбина, драга лица записују у своја сјећања још једно заједничко окупљање и предати благослов у руке те мале дјевојчице са очима боје меда.

Поп Митар у бијелој одежди црта крст на њено чело, руке и ноге изговарајући: “Крштава се слушкиња Божија Викторија” и прска их светом водом. Гаврило, рођени шаљивџија по први пут је успио бити озбиљан бар на неколико минута. Црква је мјесто гдје сви одједном промјене црте лица. Постану равне, испеглане без набора. Озбиљан став је ваљда одлика поштовања према тој светој творевини насталој људском руком и Божјим благословом. Како је лијепо имати овај тренутак у сјећању. 

Гаврило је таман одслужио војни рок. Био је још увијек као млади гуштер спреман за акцију са недовољним искуством, али великом вољом. И што је најбитније од свега, био је спреман да се упусти у све. Рођен као друго дијете, а прво мушко, имао је обавезу, рођењем дату, да буде глава породице. Кад у очи ставиш срце и волиш за све, поглед ти никад не буде довољно бистар.

„За које крштено име сте се одлучили“, упита поп.

Знајући Гаврила очекивали смо у најмању руку неко смијешно, спремно да нас све изненади. Осмјех, онај мангупски, већ му се оцртавао на лицу, црна коса у заносу пред изговореним словима, а онда је само рекао: „Викторија попе, ово друго ћу задржати за себе.“

„Не могу бити оно што нисам, а ово што јесам нико не зна шта сам“ кроз главу тог малог бића прошетале су мисли. Вољела је кума посебно јер тих неколико минута његовог загрљала остало је  угравирано у сваком атому њеног тијела.

Као магла, бљедиле су неке слике, као филм у прекидима, покушавала је Викторија свакодневно склапати недостатке у сјећању да остане урамљена слика у можданим сверама.

„Кумови, сада сам и ја званично кум мојој Викторији“, рекао је поносно и гласно да га сви чују.

„Куме је ли то твоја срећа добила крила“, упита поп.

„Него како попе, још поготово кад си нас ти благословио“, усклађени смјех као ноте одлетио је до плавог бескраја.

Вријеме је за свечани ручак. У авлији велики сто, препун хране, слога и љубав прекрили су кућу.

„Викторија, види шта ти је кум купио“, рече мајка.

Испред ње је стајао бијели кишобран са штрумпфовима и црвеном ручком. Њена срећа тог дана била је немјерљива иако није знала колико је мален био тај поклон, али њена скромност му је подигла цијену. Временом сазнаш колико очи могу бити сите и кад ти је стомак празан, и колико могу бити гладне када је пун. Спремила га је у ковчег са сликовницама. У њену одају гдје живи са бајкама сакривена од вањског свијета и прљавштине живота у ком свако отима само за себе без ити мало осјећаја за друге.

Како је вријеме пролазило дешавале су се промјене. Живот више није што је био, ни кумови више нису били кумови. Сијеме зла је одавно посијано. Требало је да се догоде неизбјежни губитци и да се отворе врата кроз која ће свако ући и изаћи баш онакав какав јесте.

“Дабогда изгорила и ти и све твоје”, клетва је тог прољетног јутра пустила крв. Кумство је примило метак са леђа, подмукло, годинама храњено љубомором и жељом да му дође крај.  Кумство преношено са кољена на кољено, старо сто година испустило је душу. Двије жене као двије сестре близанке, једна исувише добра, друга превише зла нанијела је непоправљиву штету на преткоморама и коморама и угасила откуцаје. Милица више никада није хтјела да проговори са злобном сестром. Често пута би знала рећи: „Заклела бих се у сто цркава да од Маре нећу ово доживјети, али ето човијек учи док је жив и на крају умре глуп.“ У неким људима постоје добро скривене безразложне мржње толико велике и јаке да их други људи не би никада могли створити. Таква је била и Мара.

Године су окретале казаљке. Све што је било остало је заковано у раму прошлости.  Тамо су слике биле нацртане различитим бојама и прикривеним намјерама. Након просутих ријечи заливених мутном водом ништа више није могло ријеку вратити на извор ушћа. Отргла се као дијете из мајчине руке. Сјединила се са неким другим токовима, неким другим окусима, заблистала је у мрачним ходницима разбијених година.

Гаврило је повремено свраћао код кумова. У њему је још увијек тињао онај дјечачки осјећај када би дошао у своју другу  кућу. Није желио да изгуби, јер руку на срце ово је био неповратни губитак живих, сахрањених прије времена. Ипак ова улица је након свега постала слијепа. Нисмо више свраћали једни код других. Никада више нисмо дијелили добро и зло за истим столом. Након превише година проведених у заједништву постали смо странци једни другима, непознати у срећи, непознати у болу. Пролазили би истим путевима као да се никада нисмо ни знали, као потпуни незнаци чији су кровови били удаљени неколико стотина метара.

Викторија је кишобран са штрумпфовима и даље чувала у углу срца, али га више никада није раширила пред кишним капима. Гаврило је окретао главу када би је срео.

„Не знам да ли се непријатељи тако поздрављају? Да ли је ишта осјећао? Да ли је могао ишта осјетити? Да ли га је болила она света вода што се просула на њега док ме је држао у рукама?“

Често би Викторија размишљала шта се то догоди у људском мозгу, шта се откачи па постанеш грешан и неправедан. Колико човјек може бити труо унутар себе па да погази свете везе?

Вријеме је доносило неизбјежне одласке. Милица и Божидар су отпутовали небеским кочијама. Мара се није удостојила ни саучешће да изјави Викторији и њеним сестрама. Гаврило је једне вечери стајао на аутобуској станици пред вратима Викторијне куће, гледао је скривеног погледа и није осјетио ни зрно саосјећања па да јој пружи руку јер је изгубила оца прије непуна два мјесеца.

„Замисли колики нечовјек мораш бити да стојиш на мојој парцели уступљеној аутобусу да купи путнике, и да крштеној куми не кажеш ни ријечи“, питала се Викторија.

А онда је престала да себи поставља таква питања када је схватила колико мали мораш бити кад не знаш ни основно правило културе, а камоли значење ријечи кум.

Те вечери Викторија је затворила књигу исписану са скоро сто година старог кумства.

„Нисам вољела нити да прођем поред некадашње драге куће. А и када прођем, брзо то урадим, ношена муњевитом брзином заустављених сјећања. Не желим да се ничега сјећам на дио живота у коме су мени драги људи били лажни. Знам да ће једног дана све доћи на своје. Бумеранг ће бити толико јак да неће стићи ни да зажале што су били погани у мислима, ријечима и дијелима. Бог нека опрости, зато је Бог“, говорила је Викторија сликама које су стајале урамљене на зиду.

Лажи шире лажни људи, злобу сију злобни људи, доброту дарују добри људи вјерујући да ће свако зло прије или касније добити шта заслужује. Вријеме је најбољи показатељ колика казна сваког чека кад изгуби оне које никад није требао изгубити.

„Знам да сам живи доказ да нема горих успомена од оних што боле цијели живот,“ рекла је Викторија након напуњених четрдесет година.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: