детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПОСЛЕДЊИ ЂАЧКИ ЦВЕТ

Тамо где сто за једну главу пада

где невиност детиња у октобру страда,

где се губи и последња у човека нада

и срце од жалости из тела искрада.

Тамо где је смрћу стаза поплочана

у споменику оцртано страдало лице,

где је земља крвљу чељади натопљена,

исписана историја у парку Шумарице.

Тамо где епитаф чува последње речи

и обележава један прошли свет,

дошао је неко младост да спречи,

убере и последњи ђачки цвет.

Тамо где се рука пријатељства пружа

из ђачких клупа на вечни починак,

срце се храброшћу и вером наоружа

не одлагајући са животом растанак.

Тамо где професор поносно кличе

вероваше у Божију милост и спас,

отворише се врата раја кад у глас повиче

"Пуцајте, ја и даље држим час!"

Тамо где српска чељад почива,

где нејаки глас Србина дозива ;

са усана клизе молитва и заклетва -

док нас октобар на Шумарице сећа

у част српског народа палиће се свећа.

СВЕТИ НОВОМУЧЕНИК ВУКАШИН ЈАСЕНОВАЧКИ

Живео је у Клепцу један старац

коме је до смрти само Господ судио,

осуђен беше јер је православац

узевши улогу Бога, душман му је пресудио.

Секао је ухо по ухо, нос и срце из груди

али не пригуши у Вукашиновом уху глас,

због његове смирености и у срцу вере му пресуди,

ни не слутећи да му смрт беше благослов и спас.

Само ти, дијете, свој посао ради,

рече старац смиреношћу којој нема краја,

ни слутио није да што му пре срце извади

пре ће доћи својим вољенима пред врата раја.

Можеш му делове тела сећи и до смрти га мучити,

Србин ће и после смрти као и до сад живети,

никад вам неће бити јасно и нећете научити

 - да би вечно живео мораш јуначки умрети.

Због чврсте вере и у њега срца јуначког

причаћу ову причу сутра својој деци,

да славе Светог Новомученика Вукашина Јасеновачког

и до судњег дана чувају веру као славни преци.

ПОРУКА СА НЕБА

Отворих зором раном очи снене,

присетих се сна, поруке што дође до мене ;

У сну ми Господ вољеног деду шаље

када тешко је да храбро наставим даље.

„Милице кћери, дедино благо,

сачувај образ и част, биће деди драго ;

светом пропутуј, ал завичају се врати,

који ти у срцу лежи, у стопу те прати.

Милице кћери, све се обнавља, цвета,

само једно кад ишчупаш никад не процвета ;

расплетене, бујне косе ти слободно сеци

али никад из срца корен, тамо су ти преци.

Милице кћери, кнегињино носиш име

достојна имена буди и увек се поноси њиме!

Буди поносна Српкиња, сестра, мајка, жена

и лепотом и сваким врлинама украшена.

Не заборави, кћери, потомак си српског рода,

кидај калупе што те стежу, злато је слобода.

Не дозволи да ти ико говори шта и како,

у теби је српска крв врела а не млеко млако.

И добро запамти шта ћу ти сада рећи

јер открићу ти пут ка исконској срећи -

не одричи се вере и корачај срца чистог

јер за такве најлепши план има драги Бог”

Искрада се из ока једна суза врела

да све стварност је моја душа би хтела ;

иако све беше твоја порука са неба и сан

знам да ме са неба бодриш и да си поносан.

Твоје речи у сну на јави су ми опомена

да не подлежем врагу и наметнутим променама,

Искушења многа краду душу младу,

али не брини, остаћу вук у овчијем стаду.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: