|
|
|
 | Ружица Кљајић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
МОЈ ШЉИВИК (У Босни, у јесен, 1995. г.)
- Тата, за Бога милога, што се ниси јавио!? Могао сам те убити! - Имаш право, сине. Опрости ми. Занио сам се идући и мислећи о ономе што сам видио. - Смијемо ли и ми знати због чега си тако замишљен? - упита неко од присутних у рову. - Због шљива - с призвуком туге у гласу одговори Светозар. - Оних у боци, или оних на грани? - настави исти глас. - Није, синовче, вријеме за шалу. Мислим на зреле шљиве у мом младом шљивику. Садио сам га с мојим Предрагом, чим је мало ојачао и могао ми помоћи, јер је онај, што сам га засадио с мојим татом, већ био остарио и почео се сушити. Нама, који живимо на селу и у крају гдје је мало обрадиве земље, воћњаци су сигуран извор прихода. Кад у јесен осушимо шљиве, направимо пекмезе и испечемо ракију, онда, синовац, без бриге чекамо зиму. А данас...? Гледам наш млади шљивик како пуца од једрине и богатог рода, који због овог несретног рата нема ко да обере и успреми. Само Бог зна шта ће с тим бити? Већ четврту годину чамимо у овим рововима и страхујемо за голе животе, а имања нам пропадају... - Смири се, Светозаре. Биће још родних година, а ваљда ни овај рат неће вјечно трајати - смиреним гласом обрати му се најстарији борац у рову, који је иначе важио за вриједног и доброг домаћина у селу. * * * - О! То сте ви, капетане! - Ја. Главом и брадом. Да нисте очекивали неког другог? - Нисмо никог очекивали, јер ми већ дуго мислимо да је на нас и Бог заборавио. - Е, о томе вам ништа не знам, али знам да ни мени овај данашњи долазак није ни мало пријатан. - То вам вјерујемо, пошто на овим нашим положајима и линијама није никад ни било пријатно. - Нисам мислио на ту непријатност - некако, несигурним гласом настави капетан, тражећи мјесто да сједне. - Него...? - упиташе сви истовремено и погледаше у младог капетана. - Знате ли ви, да су се ОНИ, у Дејтону, договорили...? - Нешто смо чули... То је сигурно добро, јер је увијек добро кад се људи око нечег договоре - рече најстарији борац у рову. - У праву си ти, Коста; само, и договор међу људима није увијек и једнако добар за све. - Шта желите тиме рећи, капетане? - То, да је тај њихов договор неповољан за многе, па и за вас... Настао је тајац. Као да је свима било јасно шта ће тачно чути. Кад нико ништа не рече, капетан настави: - По том договору, линије између нас и њих не могу остати исте. Овај крај, па и ваша села, припали су другој страни у овом рату и, морамо се повући у већ договореном року. Имам наређење да то учинимо што прије. Боље рећи, одмах. Или, овог часа...
* * * Светозар без куцања уђе у очеву собу и одлучним гласом рече: - Забога, тата, зар још ниси спреман!? Молим те! Пожури! Знаш да немамо времена...! - Знам, сине, али, мени се не иде... - Тата! Коме се то иде!? Морамо ићи, јер је стигло такво наређење... - Само ви, Свето, идите. Ја никуд нећу из наше куће - одговоти дјед Петар, држећи отворену кутију на крилу и не скидајући поглед с пожутјеле слике, своје давно преминуле жене. Ипак, иако нерадо и уз опирање, убрзо се, заједно с осталим народом из села (који је на брзину покупио крупне и покретне ствари), на једној тракторској приколици нашао и дјед Петар. Очију пуних суза, гледао је како му се из видокруга губи кров његове куће, а затим и цијело село.
За вријеме путовања до новог одредишта, бол у срцу, као и тугу због напуштања родног огњишта, потиснуше сјећања... Имао је само двадесет година кад су га родитељи оженили, а непуне двадесет и двије кад му се родило прво дијете. У времену испуњеном сталним и тешким радом, новину и радост у кућу доносила су дјеца, која су сваке двије до три године пунила колијевку. Кад му је 1941. године, некако пред сам Божић, умрла жена, а он остао са шесторо дјеце, од којих је најстарији син напунио тек шеснаесту, учинило му се да је свему крај, да је само неким чудом још жив, и да ће га због бола у души прогутати тама. Догађаји, који су ускоро услиједили, показаше да од туге у срцу постоји теже и горе, а то је зло које су људи у стању учинити једни другима. Већ у јуну исте године, чим се зачула пуцњава око првих кућа у његовом селу, морао је с дјецом и старим оцем у збјег. Одраслија дјеца су ћутке и са страхом у очима, узимала завежљаје и мању дјецу, па полазила за њим, док се отац упорно опирао да напусти, како је говорио „своје огњиште“ и... Правдао се годинама, разним бољкама, да је ту рођен, остарио, да жели ту и умријети... У збјегу су провели десет дана, а кад су се вратили кући, од призора који затекоше, чинило им се да су се управо претворили у камен, јер им ни сузе нису могле потећи низ лице. Многе куће у селу су биле спаљене, а из неких згаришта још се извијао танки дим. Око срушених обора лутале су гладне свиње и понеко живинче. Њихова стаја је била празна. Двије добре краве музаре, пар волова, као и коњ Зеленко, очев понос, нестали су... На срећу, њихова кућа није спаљена, већ само опљачкана. - Остали смо живи, дјецо моја - говорио је у жељи да утјеши и себе и њих и, онако стојећи на сред празне кухиње, грлио дјецу окупљену око себе. Још много пута је с дјецом бјежао испред зла које их је снашло и уништавало у том суровом рату, али се увијек враћао својој кући и у њој дочекао дубоку старост. А сада...? - помисли - Како ће сада бити? Хоће ли се икада више вратити...?
* * * Због близине велике ријеке, равница у којој се налазило насеље, често је била испуњена маглом, која је људе, на неки чудан начин испуњавала тјескобом. Дјед Петар се није могао навићи на равницу, у којој су га и топлота и хладноћа подједнако стезале и окивале. Није се могао навићи на туђу кућу, ни на уске сокаке којим је ишао и узалудно тражио пут за своје село, за зелене пропланке и топле повјетарце. Са тих сокака, често се без нечије помоћи није знао вратити кући. Крајем јесени 1996. године, која је била хладна и кишовита, једног јутра, пуног густе магле, искрао се из куће и бесциљно запутио дугим, сеоским сокаком, чији се крај везао за регионални пут. Далеко, на том истом путу, у само предвечерје, случајно је наишао човјек који га је препознао и довезао кући. Породица, која је већ била забринута, с олакшањем је увела у кућу изгубљеног, промрзлог и тужног старца. Без ријечи је попио шољу топлог млијека и, без опирања, допустио да га ушушкају у кревету. Док је давно наложена пећ још исијавала топлоту, укућанима се учинило да је дјед заспао, па су тихо затворили врата од његове собе. Наредног јутра, кад је Светозар ушао у собу да види како му је отац и да га позове на доручак, застао је крај кревета и дуго зурио у призор испред себе. Крај очевог узглавља стајала је празна стара кутија, од које се никад није одвајао, а по кревету, било је расуто мноштво пожутјелих породичних слика. У већ хладној десној шаци, дијелом згужвана, почивала је фотографија његове давно преминуле жене. Светозар је изравнао слику, положио је на очеве груди и, док му је затварао очи, тихо прозборио: - Дуго и тешко је, тата, било твоје путовање. Одмарај се, у миру божјем...
* * * Иако се никада нису навикли на туђе куће, људи су настављали да живе у њима, никад не губећи наду да ће се бар некада вратити у своје домове и свој крај. Та привременост и неизвјесност многима је била узрок разних недаћа, болести и трагедија. Након неколико поратних година, у којима је мир тешко и споро пуштао коријење, ипак је дошло вријеме кад су људи, организовано и у пратњи мировних снага, могли отићи да обиђу своја села. Једног дана, заједно с осталима, кренуо је и Светозар у своје село. При повратку кући, у жељи да жени одговори на питање које се није усудила поставити и, бар на час олакша душу, осјетио је гушење у грлу и грудима, јак бол у глави и све што је успио рећи, било је: - Мој шљивик...
- Немој, мајко, плакати - рече Предраг. Опоравиће се тата. Снажан је он... Доктор рече: „Ако преживи наредна три дана, већи су изгледи да се извуче и опорави...“ - Знам, сине. Даће Бог да тако буде, али, реци ми шта је он то видио, па...? - Није се мајко имало шта видјети, јер је свега нестало... Стигли смо на мјесто гдје је била наша кућа. Кажем, била, јер су од ње, али и од осталих зграда нашег домаћинства, остали само темељи. Чесма испред куће је поломљена, а онај наш бунар, с којим смо се толико поносили, срушен је и затрпан. Тата је све вријеме ћутао. Онда се запутио према воћњацима... Кад је видио да су сва стабла посјечена и, да су од нашег младог шљивика остали само пањеви, сјео је на један, који му је био најближи, и горко заплакао.
|
