детаљ слике: КРК Арт дизајн

НЕ ТУГУЈ МАЈКО

Чим је Божић минуо, а она као и увијек у тим приликама, вјешто скривајући сузе испратила свог Милутина за Београд, Зорка се вратила својим уобичајеним обавезама и тегобама. Често би осјетила како јој срце снажно затрепери, кад год се сјети свог јединца, кад се онако наочит и стасит појавио на капији, а комшилук и народ из села навраћао да га види. Неки су то чинили из знатижеље, а други због дивљења и силног поноса, што је неко баш из њиховог села постао пилот војне авијације. Реченица: „Како му само униформа лијепо стоји!“ – била је најчешћи и гласан израз дивљења, нарочито међу женском чељади. Све је то пријало мајчином срцу, а и њене се очи нису могле довољно нагледати једине радости у њеном животу.

* * *

Када се дванаесте, по избору својих родитеља удала за Драгутина, лако га је завољела јер је био добар и пажљив према њој, а већ тринаесте, из те љубави се роди њихов првенац Милутин. Четрнаесте, док су се радовали првим корацима, и првим ријечима свог јединца, попут грома из ведра неба у њихове животе стиже рат. Драгутина, брата му Живка и још неколико мушкараца из села, већ крајем љета мобилисаше у војску аустријске царевине. Док су се ћутке опраштали, није могла ни помислити да се у том часу заувијек завршио њихов заједнички живот.

Године које су услиједиле, споро су пролазиле и све су биле испуњене тешким радом, тугом, али и сталним чекањем нечега. У њихово село, али и многа друга села око Добоја, с разних и далеких ратишта, враћали су се рањени и тешко обољели војници. За изгинуле на фронту, војне власти би послале обавијест коју је народ назвао „црном картом“ и чим би се пред нечијом кућом зачуо лелек, знало се да је породици стигла најцрња вијест.

На селу је живот био тежак и у мирним временима, али тек за вријеме криза и ратова покаже се сва мука и тежина опстанка. Многе куће у селу су остале без способне радне снаге, због чега је сав терет спао на плећа жена, па и нејачи која је одрастала без очева и брзо сазријевала.

Зорка је стрпљиво и ћутке радила све што се од ње очекивало. Њен свекар, једини у кући способан за тешке послове, већ је с почетка рата свекрви и њој рекао:

- Даће Бог, па ће се овај рат завршити, па нешто мислим, кад се Живко и Драгутин врате, не би било лијепо да затекну упарложену земљу и запуштено имање.

Као што је и приличило, свекрва је радила у кући и чувала Милутина, док се Зорка свом снагом трудила да помогне свекру у свему, па и у оним најтежим пословима.

Иако се, како су јој рекли, крајем осамнаесте рат завршио, за њу је све остало исто. Држава, за коју је њен Драгутин отишао да ратује, нестала је и створена је нека нова, о којој она ништа није знала, а да зло буде веће, грозница, која је попут велике пошасти стигла и у њихово село, ојадила је многе куће, па и њену. За само неколико дана, покосила је свекра и свекрву и сеоско гробље пунила свјежим хумкама.

Неколико војника из села, који су преживјели све страхоте рата, вратили су се својим кућама у којима више ништа није било исто. За већину војника који се нису вратили, била је позната судбина, а од Зоркиног Драгутина ни трага ни гласа.

- Као да је у црну земљу пропао – јадала се Зорка, али пошто никада није добила „црну карту“ и даље се надала његовом повратку. Заузета тим чекањем, лакше је подносила проблеме самохране мајке и усамљене жене.

Кад је Милутин завршио основну школу, њен дјевер Живко, који је имао ту срећу да се у току рата прикључи српској војсци и након рата остане живјети у Београду, дође једног дана с намјером да Милутина узме код себе и да га школује.

- Знам снајка да ти је Милутин радост и утјеха у животу, али обоје знамо да добро учи и била би права штета да остане на селу, гдје живот није ни мало лак. Ја дјеце немам, па нека знаш да ћу се о њему бринути као о рођеном сину.

Након болног растанка са сином, за Зорку је кућа постала још празнија, а срце препуно туге. Живјела је за његове доласке на распуст и за празнике. Тад би њено срцеживнуло, па би се с пуно мајчинске љубави радовала, али и предано трудила, да му сваки дан проведен у родитељској кући и родном селу буде лијеп и незабораван.

***

Проводећи дане на свој начин и у неком грозничавом ишчекивању празника, Зорка је дочекала и крај марта. Наредних дана се посветила сређивању куће и припремању свега оног без чега се ускршња трпеза није могла замислити. Увече се, у току молитве прије спавања, мајчинским срцем обраћала Богу:

- Боже свемогући, хвала ти на доброти и понизно те молим за здравље мога Милутина, кога ћу уз твоју милост ускоро радосна дочекати.

На велику суботу је рано устала јер је очекивала да њен син сваког трена стигне, па нипошто није жељела да је затекне неспремну. Кад је увелико пала ноћ, још увијек сама и већ забринута, тјешила се ријечима:

- Нешто га је важно задржало, па зато касни, али знам да ће доћи јер ми је ономад по Божићу обећао: „Не тугуј мајко. Брзо ћу ја опет доћи јер желим да заједно прославимо наш Ускрс, који Богу хвала, ове године пада већ почетком априла. Буди ми здрава, и збогом мајко.“

На Ускрс, у лијепо уређеној и ручним радовима украшеној соби, за богато постављеним столом, обучена у свечану бијелу рубину, сједила је Зорка и непрекидно зурила у корпицу пуну црвених јаја. Онда, као у неком сну, око ње се све промијени и би као на онај Ускрс четрнаесте, кад су још сви били на окупу. У челу стола сједи свекар Марко, до њега свекрва, а њен Драгутин, с Милутином на крилу, сједи до ње и баш њој пружа оно најљепше нашарано јаје.

Пошто је капија била широм отворена, баш као и улазна врата на кући, свјестан тишине која је владала у њој, Тодор је брзо стигао до собе у којој је често био, нарочито у дјетињству. Док је стајао на прагу собе и ћутке гледао у Зорку, која је као зачарана зурила у једну тачку испред себе, очајнички је покушавао да смисли начин како да јој приђе, и шта да јој каже? Чинило му се, да оне уобичајене двије ријечи: Христос васкрсе, не би имале никаквог смисла. Како мајци свог најбољег друга из дјетињства, како јој уопште рећи, за сву ону несрећу и трагедију која се рано јутрос обрушила на град гдје живи њен син?

Као олово тешких ногу, нечујно је изашао из куће и био је готово сигуран, да је за Зорку боље да што касније сазна, како је баш тог јутра, на Ускрс те четрдесетпрве године, почео још један рат, и још једно узалудно чекање.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: