|
|
|
 | Горан Максимовић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ЛИРСКИ ОТИСЦИ ДУШЕ
(Сњежана Ђоковић, Отисак нити, Матична библиотека Источно Сарајево, Источно Сарајево, 2021.)
Проф. др Горан Максимовић
Поезија за Сњежану Ђоковић представља „неуморну плетисанку“ која нам помаже да проникнемо у отиске сопствене душе, али и да расплетемо нити које нам намеће свагдашњи живот. Укрштање та два два дубоко прожета свијета, овога у нама и онога изван нас, отвара читав низ снажних емоција и дубоких рефлексија. Збирка пјесама Отисак нити сачињена је из четири комплементарна лирска циклуса: „Игуману“, „Отисак“, „Нити“ и „Сан“.
Прожимање свијета у нама и свијета изван нас остварено је кроз поступак лирске проспекције и лирске ретроспекције. Јачини лирског доживљаја нарочито доприноси изразито прожимање и блискост свијета лирске јунакиње, која нам предочава и носи основна расположења и стања исказана у овом рукопису, са емоцијама и мислима саме пјесникиње као творитељке овога рукописа. Управо тај дослух између свијета пјесничке умјетности и свијета стварности, упућује нас као посвећене и пажљиве читаоце да самостално проникнемо и у сопствена стања душе и лични свијет успомена. Истовремено је тај лирски свијет дубоко прожет са културним идентитетом сопственог народа, са кодовима и лексиком српског језика, зато га можемо разумјети и као лирски палимпсест на којем исписујемо вјечиту књигу индивидуалног и колективног постојања. Зато нам у пјесми „Знамен", Сњежана Ђоковић и поручује да су „будни листови књига“, да су сва наша слова у истоме колу постојања, да нам се изнова смијеше лица са фотографија, те да су заувијек у нама пробуђени „стихови давно уснулих пјесника"“. Управо зато нас тај палимпсеистички умјетнички универзум обавезује да поштујемо прошлост, те да будемо достојни творци изнова написаних стихова у садашњости.
Лирска проспекција приказује вријеме садашње и сагледавање бројних актуелних догађаја у свијету који нас окружује, као и одјека стварности и непосредних утицаја на стања и расположења душе и срца. Отуда се у овом пјесничком рукопису очитавају различити доживљаји, а највише љубавна стања и визије снажних емоција, али и често немогућност њиховог осварења, бројна разочарања и преображај тих визија у нескривене илузије, али и страхове и сумње који нас опсједају у свакодневном животу и сусрету са људима. Љубавни доживљаји посебно су снажно исказани у првом лирском циклусу овога рукописа, под насловом „Игуману“, а остварени су кроз искрени и болни монолог и поновне сусрете са јунаком који је истовремено стварна и сновидовна инкарнација те велике љубави. Најбоље се то препознаје у пјесми „Трагање за слободом“, гдје нам тај јунак помаже да препознамо и све ране овога свијета, али и све границе бескраја, а истовремено нас упућује како се те границе помјерају и колико далеко у свему томе можемо да идемо. Изразити су и доживљаји пријатељства, као и породичног окружења, као нескривене утјехе коју пријатељи и породица могу да нам пруже у тренуцима малодушности и разноликих животних невјерица и патње. У том погледу, нарочито се важним исказује свијет снова, у којем се превазилазе све те животне недоумице и разочарања, а који свима нама нуди један нови принцип наде и утјехе, као и вјеровања у боље сутра и у изворну људску доброту.
Посебно у том погледу издвајамо пјесме: „Хаљина од снова“, „Јастук“, „Сан“, „Тијело“, „Сновиђење“, „Везене успомене“. Поступком лирске ретроспекције отворени су бројне нити и отисци прошлости који су се наталожили у души и оставили неизбрисиве трагове у срцу и свијести лирске јунакиње. Некада ти отисци упућују на колективни идентитет и свеколико страдање српског народа у даљој или ближој прошлости. Карактеристичне су у том погледу пјесме: „Усуд“, „Вијек“, „Сеоба“, „Један трен Јасеновац“, „Голгота“, „Епитаф“. Увијек је то страдање обиљежено трагичним усудом постојања, а одигравало се најчешће у беспризорним логорима смрти, али и као погибије у збјеговима или на бојиштима, те као принудне сеобе по туђим крајевима. Независно од свега побројаног, увијек је то била цијена вјековне борбе за слободу и висока мјера непоткупљивости и чувања националног идентитета српског народа. Некада су отисци сужени са националног на породични план, тако да је колективно страдање метонимијски сагледано кроз судбину сопствене породице. Карактеристична је и снажно доживљена та врста осјећања у пјесми „Мрављача“. Суочена послије много година са пустим хумкама и разореним породичним огњиштем, лирска јунакиња чује ћутање своје дједовине, препознаје сјене својих предака, осјећа шум стабала у дворишту, као и мирис родне земље, шум крила као и обрисе родиног гнијезда са порушеног кућног димњака. Читање збирке пјесама Отисак нити без сумње ће нас подстаћи да снажно преиспитујемо биљеге свијета у себи и свијета око себе, да урањамо у свеколике нити прошлости и садашњости, стварности и снова, а изнад свега да смогнемо снаге да се боримо са свим недаћама које нам живот намеће. Захваљујући тим снажним преиспитивањима, лирски говор Сњежане Ђоковић подстиче нас да упркос свим искушењима вјерујемо у доброту као исконски принцип људског постојања и поезију као врхунски њен умјетнички израз, утјеху и смисао тог трајања.
|
