детаљ слике: КРК Арт дизајн

Милица Бакрач: Без љубави смо сјенке, нико и ништа

Вјерујем да сви ми, појединачно, ако принесемо по неколико зрна љувеног жита у велико поље чисте љубави... учинићемо доста за свеопште спасење именице коју пишем из поштовања великим почетним словом, овако – Љубав! 

Милица Бакрач – дјевојачко презиме Ненезић, рођена 06. марта 1977. године у Никшићу.

Дипломирала је на Филозофском факултету у Никшићу, на Одсјеку за српски језик и књижевност.

Књижевна радионица Кордун - Књижевни ЕСНАФ
Неда Гаврић, Бања Лука - 30.08.2024. 

На чему тренутно радите? Шта Вас очекује на књижевном плану у наредном периоду?

Последњи дани љета, позни август, у Никшићу мирише јесен... ја још увијек носим утиске са великог Међународног фестивала књига Ауто(р) на корзу, који је у нашем лијепом граду на Тргу слободе трајао од 7-24. августа праћен салоном књига. Фестивал је организовао мој побратим, пјесник из Удружења издавача и књижара Црне Горе, књижевник Радомир Уљаревић. Имали смо заиста дивне госте, књижевнике, философе, теологе. Једва чекамо да година некако мине, и да на нашем корзу дочекамо нека нова пјесничка лица која ће нас запљуснути изворима своје поезије... О Великој Госпојини била сам на Космету, на Соколици, у Звечану. Космет ми увијек врати снагу која ми недостаје и пробуди љубав која је негдје можда затајила. Чини се да сам сада спремна за нове професионалне подухвате, њих никада не ,,износим“ јавно, јер зли може да чује, па да ми нешто поквари... (наравно, шалим се).

Стиче се утисак да савремени писци не користе довољно теме из своје средине, да су се повукли у универзалне теме. Какво је Ваше мишљење?

Драга Недо, и ја и ти припадамо том корпусу савремених писаца.. ако кажем да користим теме из своје средине, једине двије теме које су заступљене у мојој поезији а односе се на Црну Гору, јесу одбрана српског језика, која је започела прије тачно двадесет година, и одбрана Српске православне цркве – чудесне и чувене литије које су задивиле човјечанство и на неки начин, донијеле нам слободу. То је мој став. Мој избор. Моја бит. Љубав се негдје провукла кроз пјесме посвећене одбрани српског језика. Љубав се на свим језицима дивно поје, пева и пјева, али ја мислим, на српском језику најљепше.

Ратови, економске кризе, друштвене поделе, све су то проблеми данашњице. Имамо ли још времена и шансе да “лепотом спасимо свет”?

Све је наш лични избор. Нормално је да пратимо велике и болне ратове који косе народе и убијају генетације. Не можемо да затворимо очи пред тим страшним чињеницама. Међутим, ја вјерујем да сви ми, појединачно, ако принесемо по неколико зрна љувеног жита у велико поље чисте љубави... учинићемо доста за свеопште спасење именице коју пишем из поштовања великим почетним словом, овако – Љубав!

Ових дана се много говори о ископавању литијума у Србији. Колико пратите све што се дешава на ту тему, и какав је Ваш став?

Ја сам српски писац који живи и ствара у Црној Гори. Наравно да ме интересује све што се дешава мом народу. Ја сам увијек уз народ! Вјерујем да је став народа оправдан и на мјесту. Пјесник Момир Војводић, када би гостовали као писци по Шумадији, говорио је, читава Србија је Добрача. И јесте. Добра, родна, плодна Добрача. Ја не могу спокојно да гледам и хладно да прихватам то, ако неко зарад шаке сребрњака почне да јој копа вид, да јој гребе лице и чупа срце из груди... то наша лијепа Добрача – Србија не заслужује...

Као јавна личност у свим важним тренуцима осећали сте одговорност и потребу да допринесете освешћивању јавности о важним темама. Колико смо данас друштвено одговорни?

Плашим се да, када говоримо о колективу, све више постајемо пасивни и ћутљиви, али само до једног трена, до оног када догори до ноката, што би рекао народ. Опет морам да поменем Црну Гору и литије. У том великом праску, када је народ кренуо колонама ,,уз брдо“, ка небесима, показали смо велику одговорност, велику љубав, човјечност, пожртвовање. Пробудили смо вјеру, коју смо негдје били успавали, чини се. Сви смо носили свој крст онако како знамо и умијемо. Е, то је та одговорност према себи, свом народу, према прецима, и потомцима – што јесте најважније.

На наш народ се свакодневно врши притисак у свим сферама живота, намећу нам се ставови и идеје које нису карактеристичне за нашег човека. Kако појединац може да се одупре овим покушајима уништавања свега што је вредно у нама?

Притисци су постали саставни дио наших живота, јер они који врше притисак, сматрају да немамо право на то, што они називају и сматрају животом. То је парадокс! Појединац, када је голи живот у питању, да тако кажем, не може да уради ништа. Штрај глађу, мало ко ће да обрати пажњу на такав ипак (не)хрушћански чин. Јавни говор? Окружење постаје све глувље и имуно на ријечи оног који говори. На ово питање одговарам из личне, или наше перспективе, са становишта писца. Можемо да пишемо како најбоље знамо и умијемо, и да проналазимо публику за своје текстове. Увијек се ту нађе неко ко ће да прочита и да суди или да не суди. Мрва по мрва. Како је говорио наш хроми и мудри предак Вук Караџић, нека свак, брајко мој ради свој посао како најбоље зна. Ето, то је моја водиља и моја животна одредница. Не одустајем и трудим се, бар на пољу поезије. Вријеме ће показати да ли је мој посао био узалудан или није.

Неко сте ко често путује и сарађује са колегама из земаља у региону. Колико је важно да се негује сарадња са другим књижевницима и уметницима?

Већ сам на почетку поменула наш никшићки фестивал Ауто(р) на корзу, који управо дочекује у наш град умјетнике са свих страна. Без сарадње, поштовања и размјене искустава, лијепе ријечи и братске љубави, ми смо нико... не можемо све свести на локални или племенски ниво. Код нас у Црној Гори, још увијек се дијелимо на племена... Сарадња са дијаспором и читавим свијетом нас оплемењује. Од таквих сусрета и успомена... дуго дишемо и живимо. И... бољи смо људи!

Која би била Ваша порука нашем народу? Шта нас свакодневно окружује, а често то заборавимо или занемаримо?

Ех... одговор на ово питање није потпуно пјеснички, више је мајчински! И увијек, када ме неко пита шта желим свом народу, мени се ,,јави“ Ршумова „Здравица“ и онај стих: Народе српски, деца ти се рађала! – Од овог не могу да пожелим ништа љепше, ништа једноставније, ништа искреније. Гдје год да живимо, и када „ратимо и када патимо“, важно је да нам се дјеца рађају. То смо заборавили и занемарили. Свакодневно пратим вијести са портала ТВ Никшић, извјештај из породилишта. То су ми најдраже јутарње информације. Када прочитам, да се током 24 сата родила једна беба, растужим се. Никшић је велики град. Када ме прене вијест да се родило четворо или петоро дјеце, срце ми заигра. Пожелим да похитам у породилиште и да изљубим све мајке и њихова чеда.

Порука би била, дакле, да не заборавимо дуг свом народу и да не занемаримо љубав и рађање... без љубави смо сјенке. Нико и ништа. То је моја порука од које не одступам.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: