 | Ружица Кљајић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ИЗГУБЉЕНО МАЧЕ
(Негдје у БиХ, јуна, 1992.г.)
- Мајко! Молим те! Само да га унесем у кућу. Узећу га код себе, и нећеш га ни видјети.
- Не! Рекла сам ти већ, а и знаш да не волим мачке по кући! Ко зна одакле је стигло?
- Сигурно је дошло јуче, с оним дјечаком што је сишао са запреге, и тражио воде за болесну мајку, па кад су они отишли, оно јадно остало.
- Могуће. А, оно јуче...? Баш је било тешко гледати. Како ли је тек њима било на запрегама и тракторима, по онако јакој врућини?
- Дјечак, кога споменух, рече да су из неких села од Брода. Отац му је погинуо, а он, с болесном мајком и осталим народом, оде за Србију.
- Да ли то, сине, драги Бог види?
- Сигурно видимајко. Зато и одох узети оно маче, а и бојим се да нико од нас неће ноћас заспати од његовог цвиљења.
Док је, кроз прозор, златна мјесечева свјетлост обасјавала лежај на коме су спавала дјеца, Марија је, сједећи на подном лежају, држала у крилу маче које се смирило и заспало. Њежно га милујући по меканом крзну, тихо му се обрати:
- Кад би само знало да ми кажеш одакле си дошло, и зашто баш под прозор од собе у којој спавамо моја дјеца и ја? Гдје су ти мајка и отац? Имаш ли браће и сестара? Да ти ниси можда...? Или, да у твом малом тијелу није...? Не замјери ми ако свашта питам и мислим...
Знаш, мацо, чула сам од старих и мудрих људи, (а они су због животног искуства, често, и углавном у праву), да ми само мислимо да све знамо, а у ствари, много тога не знамо, јер се понекад догоде ствари које се чине немогуће, а зашто се догађају, то само Бог зна.
Знам да је ово вријеме сурове реалности и окрутних догађања, али, ко зна? Можда Бог, и нека друга добра сила, ипак нађу времена за чуда, за која људи и не знају да постоје, као што је... Ко зна, чија је душа у твом малом њежном бићу, и како си знало под чијим ћеш прозором, ове ноћи потражити помоћ у страху од самоће?
Боже мој! Да ми је знати, како је мој Живко? Да ли је...? Како је његово срце?
Прошлог љета, за вријеме топлих и спарних ноћи, знао је много времена проводити на отвореном прозору, тражећи свјежег зрака, а кад бих устала, и пришла му да видим како је, рекао би;
- Ма, не брини. Иди, спавај. Мало ме гуши, па ми свјеж зрак помаже.
Још се опорављао од сложене операције на срцу. Имао је лијекове, и све услове за опоравак, а опет, било је тих криза ноћу. Ваљда, кад се све стиша, лакше се осјети сва-ки отежали удисај, или неправилан откуцај срца. А, ове ноћи? Гдје је? Како му је? Има ли хране и лијекова? Да није неко окрутан према њему?
А јуче, пролазећи поред наше куће, мој школски друг Чедо, обучен у маскирну уни-форму, застаде на капији, и рече:
- Знам, Марија, да ти је муж остао „тамо“, и да бринеш, али, брзо ћеш ти у свој град. Кажу, само још који дан...
Кад у току дана, чујем потмулу тутњаву, уплашим се да је то баш над мојим градом, јер ваздушном линијом он није далеко, па се све чује. Размишљајући о томе што Чедо рече, питам се, да ли ја уопште желим да се то деси, и да тада Живков живот не буде још угроженији? Јер, кад се сукобе двије војске, оне не питају цивиле ко је ко, коме „припада“, и, како неки кажу, зашто није на вријеме напустио град? Готово у сваком рату, цивили су највећа жртва. Пребројавање, и лични подаци, долазе тек касније.
Боже! Чувај мог Живка, а и друге, знане и незнане, све који нису стигли, или нису имали куд отићи, из те, како рекоше, за зараћене стране „стратешки важне зоне“. Само да преживи...
Марија подиже длан са уснулог мачета у свом крилу, које се удобно намјестило, и одавно заспало.
Опрости, малена, ако ми је рука тешка док те милујем. Само ти спавај. Ено, кад си ти престала да цвилиш, и моја дјеца су заспала. Сад вас је опет у сну троје. А, ја? Ко зна...? Можда ћу до ујутро овако чувати ваш сан, мислити на мог Живка, и на све безимене, и небројене невољнике...
