|
|
|
ПРЕД НУШИЋЕВИМ УЏБЕНИКОМ РЕТОРИКЕ  | Горан Максимовић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ПРЕД НУШИЋЕВИМ УЏБЕНИКОМ РЕТОРИКЕ
Проф.др Горан Максимовић
1.0.Нушићев уџбеник реторике настао је највећим дијелом у школској 1930-1931. години, када је на Катедри за реторику држао предавања у Војној академији у Београду, а могло би се закључити на основу датирања предговора да је дефинитивно написан и уобличен за штампу 1. јануара 1933. године. Објављен је годину дана касније (1934) у издању "Геце Кона", под насловом Реторика, а затим је четири године иза тога (1938), након Нушићевог упокојења, урађено и друго издање, сада са насловом Реторика. Наука о Беседништву. У "Предговору", који је како смо већ истакли датиран на Нову годину 1933. године, Нушић разоткрива околности и мотиве који су га подстакли да се упусти у овај подухват, а затим се критички осврће на чињеницу што на нашем језику није имао "никакав израђен уџбеник", којим би се могао користити, а оно што су му нудиле поједине теорије књижевности "било је тако оскудно" да се је морао "обратити страним литературама и спремати систематске лекције". Нушић се осврће и на лично бесједничко искуство, јер се "одувек радо бавио уметношћу бесеђења, а у безброј прилика и лично беседио, те могао и на самоме себи запазити добре или рђаве стране извесних појава". Захваљујући свим наведеним чињеницама, "дакле из лекција спреманих за предавања и црпених нешто из наше, а много више из страних литература и из свога искуства", настала је ова ријетка и изузетно драгоцјена књига.[1]Без обзира на наведену Нушићеву тврдњу да на нашем језику није имао "никакав израђен уџбеник", потребно је имати у виду да у реалности ипак није било тако. Уосталом то добрим дијелом потврђује и сам Нушић када у једној подножној напомени указује на књиге које су код нас "узгредно и недовољно" писале о "реторици као беседништву". Овом приликом посебно указујемо на Нушићево навођење књиге Владимира Вујића Општа реторика (1873), као и на његову констатацију да је "тај покушај и недовршен и неуспео, те не може послужити као узор".[2] Иза тога Нушић помиње и још неке тадашње ауторе који су писали о бесједништву, попут Адолфа Вебера, Миленка Видовића, Фрање Старчића, Алојза Јамника и др. Међутим, необично је то што не помиње Аврама Мразовића, који је у Будиму 1821. године штампао књигу Руководство ка словенскому красноречију. Такође је необично и то што не помиње ни Ђорђа Малетића и његову Реторику (1855-1856). Не помиње ни Стеријину Реторику (1844), написану по узору на Фабија Квинтилијана, али то није необично јер је остала у рукопису и није била публикована у Нушићево доба. Познато је да је ова Стеријина уџбеничка књига на основу два сачувана преписа била објављена тек 1974. године. 2.0.Како смо то већ истакли у уводној студији ове монографије, Нушићев уџбеник реторике сачињен је из три дијела: "Наука о беседништву", "Историја беседништва", као и "Примери из беседништва". Први дио под насловом „Наука о беседништву“ сачињавају „Увод у реторику“, као и три цјелине: „Беседништво“, „Беседа“ и „Беседник“, које се заснивају на погледу на дотадашњу науку о бесједништву, као и на структури бесједничког текста и врсте бесједничких текстова. У уводном сегменту уџбеника, Нушић указује на: „говор“, „начин исказивања мисли“, „лепоту у исказивању мисли“, „реторику“, „појам реторике у нашем језику“, „деобу реторике“. У првој цјелини уџбеника, која је посвећена феномену „беседништва“, указује на опште карактеристике „беседништва“, на „значај беседништва у јавном животу“, на „беседништво као књижевну врсту“, на „беседништво као науку“ и сл. У овом сегменту уџбеника Нушић је настојао да одговори и на отворено питање „је ли беседништво уметност или вештина“, као и да укаже на однос бесједништва и „помоћних наука“, при чему је мислио на граматику, синтаксу, стилистику, логику, психологију, естетику и етику. У другој цјелини првог дијела уџбеника, која је посвећена самој природи „беседе“, Нушић се бавио питањем „говорних облика“, а дефинисао је и врсте бесједа: „похвалне беседе“, „политичке беседе“, „судске беседе“, „духовне беседе“, „научне беседе“ и војничке беседе“. У овом уџбеничком сегменту Нушић је дефинисао и „склоп беседе“, указао је на концепт „титулисања“, на начин „градње беседе“, на „елементе беседе“ и особине „реторског стила“. У трећој цјелини уџбеника, када расправља о природи „беседника“, Нушић је указао на „спољашње“ и „унутрашње“ бесједничке услове, на посебне бесједничке услове, а на основу тога се осврнуо и посебне типове бесједника, као што су: „судски беседник“, „духовни беседник“, „политички беседник“, “академски беседник“, „војнички беседник“ и „пригодни беседник“. Завршни дио ове цјелине уџбеника, посвећен је расправи о „беседничким манирима“, о односу бесједника и слушалаца, као и односу бесједника и „слушалишта“, тј. простора у коме се изводе бесједе. Други дио уџбеника, под насловом „Историја беседништва“, почива на историјском погледу на појам реторике од античких времена, римског раздобља и средњовјековног хришћанског бесједништва, општега бесједништва средњега вијека, бесједништва новога вијека, па све до савремене бесједничке праксе, која се развијала под утицајем идеја Француске револуције и новог парламентарног живота. Као посебан сегмент у сагледавању историје бесједништва, Нушић се усмјерио на развој бесједништва код Јужних Словена.Трећи дио уџбеника, под насловом „Примери из беседништва“, представља хрестоматију најзначајнијих бесједничких примјера: од Буде и пророка Исаије, преко Цицерона, Квинтилијана и Јулија Цезара, до Исуса Христоса, Јована Златоустог, али и наших бесједника, попут Светог Саве Немањића, па све до владике Николаја Велимировића и др. Посебну хрестоматијску цјелину у овоме дијелу уџбеника представља „беседништво новог века“, које је Нушић распоредио у пет типолошко-тематских области: „Политичко беседништво“, „Судско беседништво“, „Духовно беседништво“, „Војничко беседништво“, „Похвално и пригодно беседништво“.У једној расправи која је посвећена Нушићевом уџбенику Реторике, указано је на тачну чињеницу да се „већ на основу ових делова може распознати његово методолошко опредељење да се добрим делом ипак ослања на класичну реторику, али и да је растерети од формалних наслага, класификација и расправа које су је угушиле, и да је освежава елементима модерне, примењене реторике“.[3] Посебно је важан компаративни аспект у сагледавању овога сегмента Нушићевог рада и указивање на блискости и разлике са реторичким методама Дејла Карнегија и Ајвора Ричардса, у почетним деценијама 20. вијека, те наглашавање потоње сродности Нушићевих реторичких идеја са приступом Едварда Корбета: „Нушић је, у ствари, српски Корбет, само се појавио тридесетак година пре њега“.[4]3.0.Уводни дио уџбеника обухвата Нушићеве констатације о настанку говора, као појмовног начина изражавања мисли, а затим и потребе за „лепотом у исказивању мисли“. Са каснијим развојем писмености и издвајања два доминантна начина исказивања мисли: „усмени“ и „писмени“, дошло је до стварања неопходних предуслова ра развој реторике као умјетничке и као научне дисциплине. Нушић прави динстинкцију између „стилистике“ и „реторике“, јер се прва бави „писменим изражавањем“, а друга „усменим изражавањем“. Пратећи историју реторичке мисли, од античких времена и посебно од Аристотела, као суштинског зачетника реторике као научне дисциплине, Нушић сагледава цјелокупну реторику на два комплементарна начина. Први начин заснован је на посматрању реторике као умјетничке дисциплине, засноване на даровитости, а други начин почива на посматрању реторике као научне дисциплине, засноване на научном мишљењу и вјештини извођења или примјене тог мишљења. Нушић даје предност онима који заступају мишљење да је реторика превасходно умјетничка дициплина, да се „беседништво не може из књиге научити“, али не спори ни онај значај који наука има у формирању реторичке праксе: „Реторика, дакле, није наука која ће стварати беседнички дар, али уз потпору помоћних наука може образовати вољу и упутити стваралачку моћ“.[5]У значењском погледу је интересантан начин на који Нушић терминолошки одређује сам појам „реторике“, који је грчког поријекла, трагајући за његовим адекватним терминима/синонимима у српском језику. Најприје издваја два сродна појма: „говорништво“ и „беседништво“, увјерен да је други појам ближи оном изворном значењу појма реторика. Разлог таквом мишљењу почива на увјерењу да „говорништво“ не мора нужно бити засновано на љепоти говора, што је важан предуслов реторике, а опет „беседништво“ је у пракси најчешће сведено на уско значење „свечаног говора“, што је блиско духовном, али не и другим врстама бесједништва. Нушић издваја и треће лексичко рјешење, које потиче из фонда старих словенских ријечи, а још даље из старогрчког језика. Вјерује да је оно најпотпуније, али и да је готово изумрло у говорној пракси: „Једина од старих словенских речи која би потпуно поклапала појам реторства била би красноречје. Та се реч, мада изумрла, и данас погдекад јавља у облику придева красноречив.“[6]. 4.0.Први дио уџбеника који је посвећен „науци о беседништву“, полази од динстинкције између умјетничког и научног у значењу овога појма. Нушић наглашава да бесједништво као умјетност „има једну предност над осталим уметностима, и та је у њеној непосредности“.[7] Књижевност се изражава посредно кроз умјетност ријечи, сликарство кроз умјетност боја, музика кроз инструменте и глас, скулптура кроз земљу, камен и метал; а једино се бесједништво исказује непосредно кроз говор. Научну димензију оправдава онај значај бесједништа које има у јавном животу. Видљиво је то још од Демостенових „филипика“, Цицеронових „политичких говора“, Квинтилијанових „предавања“, Мојсијевих вјерских проповиједи, па све до правних и судских бесједа кроз читаву људску историју.Нушића природно највише интересује бесједништво као „књижевна врста“ и у том погледу издваја „тројство теорија“: стилистичких, реторичких и поетичких; „од којих нас стилистика учи теорији стила, реторика теорији прозе, а поетика теорији поезије“.[8] У том погледу, указује и на суштинско питање „је ли беседништво уметност или вештина“. Бесједништво се појављује и у једном и у другом облику: „Једна од основних разлика између уметности и вештине је у томе што је уметност стваралачка (продуктивна) појава, а вештина извођачка (репродуктивна) појава“.[9] Поред те стваралачке суштине, Нушић указује на још један важан умјетнички аспекат, а то је „трајна вредност“ коју мора посједовати умјетничка творевина. Бесједништво садржи у себи „моћ стварања“, што га приближава умјетности, али му недостаје „трајност“, што га удаљава од суштине умјетничког стварања. Приликом сагледавања реторике као науке, Нушић наглашава да још од Аристотела, касне антике, раног и позног средњег вијека, сви познати писци посматрају реторику као науку. Почетком 18. вијека у доба реформације, посебно се у Француској „духовно беседништво“ попело до „класичних висина ораторства“. Међутим, након тога се из реторике као посебна дисциплина издваја „омилитика“, као врста духовног бесједништв и аутономан предмет у коме је наглашен етички аспекат. Тиме је реторика почела да губи своје мјесто у наставним програмима, а постепено је почела да слаби и њена научна димензија. Управо због тога, у вријеме када је Нушић обликовао свој рукопис, реторика је увелико била посматрана „више као лепавештина него као наука“.[10] Нушић наглашава да реторици недостаје основна одлика науке, „тежна за истином“, али да су јој „помоћне науке“, попут граматике, синтаксе, стилистике, логике и психологије; очувале привид научности и образованости.4.1.Феномен „беседе“, Нушић посматра кроз анализу говорних облика; посебно разговора/дијалога, приповиједања или усменог причања, рецитације, реторства, декламације и глуме. При томе је наглашено да „реторство“ у поређењу са осталим говорним облицима „по значају своме заузима највиши степен“. Декламација је специфична по томе што се код ње примјењују и „сви спољни неми органи: израз лица, гест и покрет тела“.[11] У свему томе, по Нушићевом мишљењу, глума представља „говорни уметнички изражај највишега степена и разликује се умногоме од свих осталих“,[12] због тога што укључује и друга изражајна средства, попут поменутих покрета, али и костима и сцене. Суштинска разлика између глуме и бесједништва састоји се у томе што је „беседник израз самога себе, својих осећања, своје душе, својих убеђења и својих расположења, док је глумац израз осећања душе и расположења особе коју приказује“.[13]Када разматра природу бесједе као литерарног облика, Нушић наглашава да је потчињена свим синтаксичким и стилистичким правилима, али да за разлику од других говорних облика има своје унутрашње и спољашње одлике. Унутрашње одлике су „мисао“ и „сврха“, а спољашње „усменост“, „аудиторијум“ и „завршеност“. Посебну аналитичку пажњу, Нушић је посветио типологији бесједа, тако да разликује. „похвалне“, „политичке“, „судске“, „духовне“, “научне“ и „војничке беседе“. При томе је истакнуто да је војничко бесједништво „далекога порекла“, а „научно беседништво“ представља израз новога доба. Могло би се казати да Нушић највише пажње посвећује „похвалним беседама“, међу које сврстава и „панегирике“ или „славопоје“, који у основи припадају духовном бесједништву. Код разматрања похвалних бесједа посебно су издвојене „поздравне“, „надгробне“, „свечане“ и „пригодне беседе“. У политичким бесједама „увек је предмет интерес и добро државе и народа“,[14] а могуће је разликовати као подтипове: „државничке“, „парламентарне“ и „партијске (зборске)“ бесједе. Такође су и духовне бесједе сагледане кроз три подгрупе: „проповеди (предике)“, „омилије (слова)“ и „поуке“. Нушић сматра да су научне бесједе „најпознија врста“, да је њихово најважније правило „јасност“ и „разумљивост“, те да је могуће разликовати „академске“, „катедарске“ и „популарне“ научне бесједе. У војничким бесједама издвојена су три подтипа: „свечане“, „пригодне“ и „ратничке“.4.2.Посебну аналитичку пажњу, Нушић је посветио тродјелном „склопу беседа“. „Први је део увод или приступ, други излагање, а трећи закључак“.[15] Указано је на постојање двије врсте увода: „обичан“ или „редован“ и „нагао“ или „изненадан“, а суштински њихов циљ се састоји у придобијању „наклоности слушалаца“, „задобијању њихове пажње“ и „упознавању са предметом говора“.[16] Средишњи дио бесједе, који се назива „излагање“, поред основне улоге изношења мисли и идеја, има и додатну задаћу „доказивања“ тих идеја. Нушић указује на различите облике доказивања, међу којима су најважнији „аналогија, индукција, силогизам, антимема и дилема“.[17] Интересантно је напоменути да Нушић највише пажње посвећује трећем сегменту у склопу бесједе, а то је закључак (conclusio), јер је то онај дио бесједе „на који беседник мора да обрати нарочиту пажњу“,[18] како би још једном подвукао „главну мисао беседе“. Закључни дио бесједе рашчлањен је у три дијела: „рекапитулација“ (recapitulatio), „страсни (патетични) део“ (peroratio) и „завршетак“. Нушић наглашава да рекапитулација мора бити сажета и јасна, те да се мора обраћати разуму слушалаца, док се „страсни“ или „патетични“ дио закључка увијек обраћа машти и осјећањима слушалаца, а бесједнику је дозвољена употреба свих поетских фигура да би остварио свој циљ. Завршетак бесједе добар говорник би требало да искаже у „свега једној реченици“. При томе је важно имати у виду да се не смије та реченица доживљавати као засебна цјелина закључка, већ само као „завршна реченица другога страснога дела“.[19] На крају сваког од наведених дијелова (увода, излагања и закључка), Нушић упућује на лијепе примјере из бесједничке праксе. У овом случају, непосредно се позива на једну од успјешних бесједа шпанског филозофа Емилија Кастелара (1832-1899).Комплементарно расправи о склопу бесједе је и Нушићево разматрање „титулисања“ или непосредног обраћања у бесједи. На првом мјесту издваја „титулисање“ које одаје „почаст“ (исказује поштовање) слушаоцима или конкретно оној особи којој се бесједа обраћа: „Уважена господо“, Цењени господине“, „Поштоване госпође и господо“. На другом мјесту је обраћање у форми „ласкања“: „Драга браћо“, „Мили суграђани“ и сл. На трећем мјесту издојено је титулисање којим се „карактерише сам збор“: „Богољубиви хришћани“, „Тужни зборе“ итд.[20] На веома сродан начин, Нушић указује и на „тенички начин“ грађења бесједе, тако што указује на „писану беседу“, на „беседу у белешкама“, те на беседу засновану на „импровизацији“. Нушић указује на двије врсте говорничке импровизације. Једна се односи на чињеницу да „беседник ипак зна предмет о коме ће и неспреман говорити“, а друга се односи на „праву импровизацију“ када повод за неку бесједу искрсне сасвим непланирано.[21] Нушић се детаљно бави и „елементима беседе“. Наглашава да се у политичкој бесједи намећу „државни интерес“, „грађанска права“ и „јавно мнење“; у судској бесједи „државни закони“, „социјални односи“ и „психолошки елементи“. Доминантни елементи духовне бесједе су „верске догме“, „свете књиге“, „моралне истине“, „животне појаве“. У војничкој бесједи издвојене су „вера“ (која је у међувремену изгубила негдашњи значај), „инстинкт“, „традиција“, „родољубље“, „понос“, „славољубље“, „свест“. У посмртној бесједи се издвајају као битни елементи „саучешће“, „похвала“ и „утеха“ и сл.4.3.Посебну аналитичку цјелину представља расправа о „реторском стилу“. Нушић га назива још и „страсним стилом“, а његово поријекло проналази у Далеком истоку и везује га за освајања Александра Великог који је у те новоосвојене крајеве донио и грчку образованост, па и бесједништво. Онда се десила необична околност да су азијски народи у тај бесједнички стил унијели источњачке особине, а посебно „китњаст стил и бујност у изразу“.[22] У том погледу, Нушић указује на могуће разликовање „обичног“, „средњег“ и „високог стила“, а затим издваја суштинске карактеристике „реторског стила“, као што су граматичка „правилност говора“, лексичка „чистота говора“ и избјегавање употребе архаизама, провинцијализама и варваризама (непотребних туђица за које постоје боље ријечи у домаћем говору). Нушић је ипак у извјесној мјери показао толеранцију према употреби туђица, ако су дуго у употреби и ако су се одомаћиле и адаптирале природи локалних језика. Посебно је за реторски стил битна „јасност изражавања“, а да би се то заиста постигло неопходно је избјегавати „плеоназме“, „двосмислене речи“ и „синониме“. Нушић при томе показује толеранцију према употреби синонима који понекад многу послужити као „леп украс“, ако бесједник посједује способност да их употребљава на одмјерен и ненаметљив начин.Нушић указује и на „естетске особине говора“, које је могуће постићи само ако бесједници знају да бирају прикладне ријечи, а да се клоне употребе „неприкладних“ или „тривијалних речи“, „грубих речи“, „конвенционалности“, претјераних „суперлатива“ и „деминутива“, као и непримјерене употребе еуфемизама. Нушић указује и на „тонске особине говора“, опомиње на погрешну узастопну употребу сугласника и самогласника на почетку и крају ријечи, на непотребно нагомилавање сугласника, на какофонију, на узастопну употребу једносложних ријечи и сл. Посебно мјесто припада Нушићевом сагледавању „орнаментике говора“ или „украшавању“ и „кићењу“ говора, која је пресудно усмјерена на емоције слушалаца. Указао је на подесне и неподесне „орнаменте“. Неподесни су „бомбастичност“, „афектираност“, „сентименталност“. Подесни језични орнаменти припадају „фигурама речи“ и „фигурама мисли“, а то су: епитети, поређења, метафоре, анафоре, градације, антитезе, полисиндети и сл.4.4.Нушић је значајну пажњу у трећој цјелини првог дијела уџбеника реторике посветио позицији бесједника. Градећи прихолошки профил бесједника, Нушић полази од тезе да у личности успјешног бесједника морају бити обједињени „урођени дар“ и „стечена вештина“. Тиме је само још једном потврдио полазно становиште да је бесједништво симбиоза умјетности и науке. Нушић је категоричан у ставу да се не може постати велики бесједник само на основу стечене вјештине, већ да је у свему томе пресудар урођени дар, који се онда може на врхунски начин доградити кроз стечене вјештине. Зато и тврди да су „највећи беседници били песници“, јер „величину њихових беседа поред логике, знања и убедљивости чинио је баш тај чисто песнички акценат, поетично уздизање беседног материјала“.[23]При свему томе, Нушића интересују „општи“ и „посебни“ услови који се стичу, а који помажу даровитом човјеку да постане истакнути бесједник. Под општим условима подразумијева све оно што мора посједовати сваки бесједник, док су посебни услови проистекли из околности које намећу поједине врсте бесједа. Општи услови могу бити „спољни“ и „унутрашњи“. Међу спољне опште услове бесједништва Нушић уврштава „спољашњост“ или физички изглед бесједника, „гласни орган“ и „неми орган“. Унутрашње говорничке услове чине: „етичка вредност“, „моћ концепције“, „убеђење“, „знање (ерудиција)“ и „моћ владања собом“.[24] Као идеалан модел говорника у коме су обједињени сви наведени спољашњи и унутрашњи услови, Нушић види атинског бесједника Перикла. Међутим, као контрааргумент овоме мишљењу, Нушић одмах наводи чињеницу да недостатак упечатљивог спољашњег изгледа говорници могу надомјестити „снагом духа и речи“, па као примјере наводи највећег говорника француске револуције Мирабоа, а затим и великог војсковођу Наполеона. Интересантно је сагледати и чињеницу како Нушић посматра физиолошке предуслове за формирање једног говорника. Мислимо прије свега на улогу „гласа“, јер је у њему садржано главно „оруђе беседникова духа“. Нушић наглашава да култивисање гласовног органа мора почивати на вјежбама „артикулације“, „дикције“ и „модулације“. Под артикулацијом подразумијева учење технике правилног дисања, као и прецизног изговарања гласова и читавих ријечи (посебно сугласничких и самогласничких скупина), што отвара простор за бројне помоћне граматичке дисциплине, попут фонетике и фонологије, прозодије, специјалне педагогије, психолингвистике и сл. У оквиру овога сегмента Нушић се бави и питањима „говорних мана“ (муцање, врскање, уњкање, тепање, шушкетање, пискавост, брзоплетост и гутање самогласника или сугласника), као и неразликовања сугласника „ч“ и „ћ“, те тешке артикулације гласа „р“ и сл. Нушића интересују и синтаксичке говорне мане, попут уметања плеоназама и сувишних ријечи. Рад на говорничкој дикцији има прворазредан значај за правилно изговарање ријечи и реченица, а самим тим и јасно исказивање мисли. Управо у овоме сегменту уџбеника реторике, Нушић отвара читав низ важних питања, као што су: реченични склоп, јасност изражавања, боја ријечи, граматичко наглашавање, логичко наглашавање, патетично наглашавање, усмена интерпункција, говорне паузе и сл. Нушићева расправа о значају говорне модулације израста у праву малу психолингвистичку студију о феномену „скалирања тонова“, о правилима модулације, као што су „пењање“ и „спуштање“, те „убрзавање“ и „успоравање“, да би све то на крају објединио у јединствени феномен који назива „реторски ритам“.Пошто је Нушић човјек „позорнице“, онда је сасвим разумљиво зашто је на тако добар начин схватао значај „немих органа“ (покрета, израза лица, говорниковог става), за формирање квалитетног говорника. „Они беседнику служе да допуни и појача мисао коју казује речима, стога као основно правило за њих важи: гест и израз лица само су онда оправдани када су у потпуноме складу са беседништвом мишљу коју поткрепљују“.[25] У тој тачки Нушић види и креативно обједињавање бесједникових емоција и мисли, а уколико је у томе успјешнији, утолико је утицај на публику/слушаоце упечатљивији. Нушић указује и на важне унутрашње и спољашње околности, које утичу на карактер покрета. Мисли при томе на бесједникове године живота, на пол, васпитање, здравствено стање, темперамент и народност. Из наведених појединости су изведени и „унутрашњи услови“, као што су: етичке вриједности, моћ концепције, убјеђење, ерудиција и сл. Посебно је рашчлањена категорија бесједникове „моћи да влада собом“, што се односи на моћ концентрације, на избјегавање дигресија, као и на очување главне мисли и на присебност у излагању. Највећа опасност, при томе, налази се у проблему „расејаности“, као и „потчињавању говорника расположењу слушалаца“. Нушић управо у том потчињавању расположењу слушалаца види највећу опасност за бесједника, као што је сигуран да говорник мора контролисати и сопствена осјећања, мора савладавати себе и не смије подлијегати тим неконтролисаним емоцијама. 4.5.Нушић се посебно позабавио односом бесједника и слушалаца, а пошто то посматра као питање „од пресудне важности“ за остварење успјешне бесједе, даје и прецизну типологију слушалаца. Издваја „анонимне“ и „неанонимне слушаоце“, затим „хомогене“ и „нехомогене слушаоце“, као и „сагласне“ и „несагласне слушаоце“. Управо у способности бесједника да препозна тип слушалаца и да уђе у њихову психологију, лежи кључ говорничког успјеха. За Нушића је важан и однос „беседника и слушалишта“, тј. онога мјеста/простора/аудиторијума у коме се одвија једна бесједа. Мјесто на коме се одвија бесједа може снажно да утиче на расположење слушалаца, као и на опште психичко стање бесједника. Нушић сматра да је отворени простор најнепредвидљивији и најнезахвалнији за говорника, поготово кад се ради о посмртним бесједама на гробљу, али и војничким бесједама које се најчешће одвијају на фронту. Суштина свих наведених бесједа је у томе што се догађају у посебним тренуцима, а често су неочекиване и неприпремљене. Кад је ријеч о војничким бесједама, одвијају се пред почетак неке одлучујуће битке, на самом бојишту, а кад је ријеч о поздравним говорима или политичким бесједама, које се по природи ствари најчешће дешавају напољу, онда је често пресудан њихов пригодни карактер. Фактор отвореног простора условљен је и добом дана, временским приликама, годишњим добом и сл. 5.0.Други дио уџбеника који је посвећен „историји беседништва“, представља исцрпан преглед развоја бесједништва од античких времена до савременог доба, а посебан сегмент се односи на „Беседништво код Јужних Словена“, за који Нушић наглашава да је то „први покушај да се о тој појави код нас сабере, среди и напише историја“.[26]Нушић полази од тезе да је „беседничка уметност далеко ранија појава“ од класичног доба Грка и Римљана, али да је управо у античко доба, од златног Перикловог вијека (Перикле, 499-429 г.п.н.е.), бесједништво добило статус посебне умјетности. „Беседништво је у то доба у Атини била једна од највише одликованих особина“.[27] Претходно се још у Хомеровој Илијади говори за мудрог и старог Нестора да је био „слаткорек говорник“. Нушић се осврће и на рано бесједништво у азијском свијету, а између бројних прослављених говорника издваја име Конфуција (Конг Фу-Це, 550-479. г.п.н.е.). Грчку антику краси и појава бесједничких школа, а једна од најранијих била је „софистичка школа“ коју је основао Периклов пријатељ Протагора из Абдере. Важно је нагласити и чињеницу да први уџбеници реторике настају у грчкој антици, а њихов творац је био чувени философ античког доба, Аристотел (384-322 г.п.н.е.), сљедбеник Сократове и Платонове философске мисли.Бесједништво римске антике више је везано за државнике и политичаре, као што су били: Клаудије, Фабије, Катон, Сципион, Јулије Цезар, Брут и др. Најзначајнији бесједник римског раздобља био је Цицерон (106-43 г.п.н.е.), а један од најзначјнијих учитеља бесједништва био је Марко Фабије Квинтилијан (35-95/100 г.н.е.). Хришћанско бесједништво је утемељио Исус Христос, а као највећи бесједник хришћанског/православног свијета издвојен је цариградски патријарх Јован Златоусти (347-407 н.е.), познат и као „златна труба православља“, као и двојица блиских проповједника Василије Велики и Григорије Богослов, који су заједно са Јованом Златоустим, канонизовани у 11. вијеку као „Три јерарха“ (празник се у црквеном календару обиљежава 30. јануара). Бесједништво средњег вијека било је у знаку духовног бесједништва, а посебно мјесто припадало је Јовану Дамаскину (672-776). Нушић се осврће и на француску школу духовног бесједништва у 12. вијеку коју је предводио Сен Бернар (1091-1153). Међу свјетовним говорницима средњега вијека, Нушић посебно истиче улогу Данте Алигијерија (1265-1321), гласовитог књижевника и аутора Божанствене комедије. Бесједништво „новог века“, Нушић везује за католичку реформацију у 15. и 16. вијеку, а издваја као изузетне у говорничкој пракси личности Мартина Лутера (1483-1543), Јована Ека (1486-1543), Жана Калвина (1509-1564) и сл. У 17. и 18. вијеку, па затим у 19. вијеку, издвојена су имена баснописца Фенелона (1651-1715), Антонија Ђеновезија (1712-1769), као и француских књижевника и философа Волтера (1694-1778), Монтескијеа (1689-1755) и Ренана (1823-1892). Посебно су сагледани говорници Француске револуције (1789), а међу њима највише гроф Мирабо (1749-1791), Дантон (1759-1793) и Робеспјер (1759-1794).Савремено бесједништво обухватило је 19. и 20. вијек, а Нушић указује на бројне значајне личности које су истовремено биле и примјерни говорници. Издвајамо имена америчког државника Абрахама Линколна (1809-1865), њемачког политичара Ота фон Бизмарка (1815-1898), француског књижевника Виктора Игоа (1802-1885) и сл. У Русији су се одликовали говорничким наступима: Ломоносов (1711-1765), Достојевски (1821-1881), Бакуњин (1814-1876) и сл. У Пољској је издвојено име књижевника Адама Мицкијевича ((1798-1855) и сл.Нагласили смо већ чињеницу да је Нушић у овом историјском прегледу бесједништва највише пажње посветио говорничкој пракси код Јужних Словена. У уводу указује да је још у шестом вијеку византијски историчар Менандер Протиктор означио Словене, „досељене на Блаканско полуострво, као људе поносите и речите“. Нушић на основу тога закључује овако: „Речитост је дакле урођена словенска особина, коју грчки историк запажа још у примитивно доба словенске културе“.[28] Конкретну говорничку праксу Јужних Словена, Нушић везује за појаву словенских просветитеља Ћирила и Методија почетком деветог вијека, као и њихових ученика и сљедбеника (Климент, Наум, Анђелар, Сава, Горазд и др.). Важно мјесто припадало је и нашем Сави Немањићу (око 1175-1235), његовом насљеднику Арсенију I, као и архиепископу Данилу II, те Савиним биографима Доментијану и Теодосију, затим и Григорију Цамблаку (1364-1419). Из других јужнословенски народа, Нушић издваја као запажене бесједнике Приможа Трубара (1508-1586) и Матију Дивковића (1563-1631). Међу српским просветитељима 18. вијека намеће се личност Гаврила Стефановића Венцловића (око 1725-око 1775), Доситеја Обрадовића (око 1740-1811), Вићентија Ракића (1750-1818), Јована Рајића (1726-1801) и сл. У 19. вијеку су издвојена имена митрополита и господара црногорског Петра I Петровића Његоша (1748-1830), владике и пјесника Петра II Петровића Његоша (1813-1851), као и карловачког митрополита Стефана Станковића (1788-1841), а посебно пакрачког епископа и књижевника Никанора Грујића (1810-1887). Нушић указује и на политичке бесједнике код Срба у 19. вијеку, а међу њима посебно на Божидара Грујовића (1778-1807), секретара Правитељствујушчег совјета сербског, у Карађорђевој Србији, на Илију Гарашанина (1812-1874), Светозара Милетића (1826-1901), Михаила Полит-Десанчића (1833-1920). Међу ванпарламентарним личностима, издвојен је говорнички дар новинара Пере Тодоровића (1852-1907). Наглашено је и то да је међу српским књижевницима на гласу као добар говорник био приповједач из јужног српског приморја Стефан Митров Љубиша (1824-1878). 6.0.Трећи дио уџбеника који је посвећен „примерима из беседништва“, представља „збирку“ текстова на основу којих Нушић поткрепљује све оне аналитичке сегменте уџбеника у којима је објашњавао природу реторике као науке о беседништву. Истовремено су наведени примјери комплементарни и са другим дијелом уџбеника у коме се Нушић бавио историјом бесједништва од далеке прошлости до савременог доба. Нушић наглашава да би се ова збирка могла назвати и „антологијом“, али да су овдје скупљене и оне бесједе које нису увијек најбоље у умјетничком смислу. „За ову збирку примера био је увек старији обзир: добар склоп беседе, леп стилски изражај и остале спољне реторске особине. Вођен је, разуме се, обзир и о унутарњој садржајној, мисаоној вредности беседе и кад год су та два обзира могла да се измире, што је увек случај код великих беседника, такав је компромис прихваћен“.[29] Отуда и можемо нагласити став да се заправо ради о „хрестоматији“ изабраних бесједа. Нушић указује и на чињеницу да је поједине бесједе био принуђен да скрати, некад из практичних разлога због дужине текста, а често и због неадекватних умјетничких особина или због неких локалних информација, које су могле бити важне за вријеме и слушаоце у којима су те бесједе изговаране, али су за савремену публику потпуно небитне.Из старога свијета, Нушић је изабрао бесједе сљедећих аутора: Буде, Јотама, Пророка Исаије, Мененија Аргипе и Ханибала. Већина је дата у скраћеним верзија, али и поред тога као посебно значајне за савремено читање издвајамо Будину бесједу „Мноштво и мањина“, као и Ханибалову кратку бесједу из 218. г.п.н.е у којој се обратио својим војницима прије Битке на Тразименским језерима против Римљана. Из античког раздобља уврштене су бесједе сљедећих аутора: Перикла, Демостена, Цицерона, Марка Антонија, Јулија Цезара, Луција Сципиона. Најинтересантнија је свакако бесједа Марка Антонија, „Над мртвим Цезаром“, зато што је Нушић преузео из Шекспирове трагедине Јулије Цезар и представља заправо умјетничку имагинацију овога великог драмског писца. Из корпуса хришћанског бесједништва уврштени су говори Исуса Христа, Јована Златоустог и Аурелија Августина. У умјетничком погледу најупечатљивија је Христова „Беседа на Гори“, која је преузета из Светог писма, из пете и шесте главе Јеванђеља по Матеју. Бесједништво средњег вијека обухвата примјере из говора Светог Климента Охридског, Папе Урбана II, нашег Светог Саве Намањића, Јана Хуса, Ђиролама Савонароле, Мајстера Екхарта, османског султана Бајазита, а ту је и бесједа непознатог говорника под насловом „Надгробна реч деспоту Ђурђу Бранковићу“. За савремене читаоце може бити посебно привлачна Савина „Беседа о правој вери“ која је преузета из Доментијановог „Житија о Светом Сави“. Кад је ријеч о политичком, судском, духовном, војничком и похвалном и пригодном бесједништву, наводимо само неке карактеристичне примјере. Из судског бесједништва свакако је то примјер уводне и закључне ријечи одбране, адвоката др Хинка Хинковића, у Загребу, од 14-16. септембра 1909. године, на „Велеиздајничком процесу“ који су водиле аустроугарске власти против српских интелектуалаца: Адама Прибићевића, Валеријана Прибићевића, Петра Петровића и Рада Малобабића. Из духовног бесједништва издвајамо „Беседу о Великом имену“ владике Николаја Велимировића, која је настала 1912. године, као и бесједу Јустина Поповића „Страшни суд над Богом“, која је настала 1924. године. Из војничког бесједништва изузетни примјери су говори руског цара Петра Великог прије Битке код Полтаве (1709), у којој је побиједио Швеђане, затим говор руског генерала Михаила Кутузова уочи Бородинске битке против Наполеона, која се одиграла 26. августа 1812. године. Незамјењив примјер храбрости и патриотизма је и чувени говор мајора Драгутина Гавриловића, „У одбрану Београда“, који је настао 24. септембра 1915. године, непосредно прије аустријског напада на српску престоницу у Првом свјетском рату. Међу пригодним и похвалним говорима без премца је бесједа Виктора Игоа, изговорена 30. маја 1873. године, приликом обиљежавања стогодишњице Волтерове смрти. Као добар национални примјер издвајамо „Здравицу Отаџбини“, краља Милана Обреновића, изговорену 22. фебруара 1882. године, након прогласа Србије краљевином. 7.0.Нигдје се на тако аутентичан начин не види колико је Нушић био образована личност и колико је био педантан писац, али и колико је дубоко био утемељен у позоришном свијету, као на примјеру његовог уџеника Реторике. Све је у том рукопису написано са јасним циљем и примјеном, а опет се све налази на свом правом мјесту. Обједињујући класичну и модерну реторику, „Нушић се одлучио за средњи пут, који је ближи класичној реторици, али оној чије поруке разумева модеран човек и која је добро прилагођена модерном времену“.[30] Аналитички искази који су посвећени типологији бесједа, и облицима спољашњих и унутрашњих бесједничких форми, а посебно анализи личности и психолошком карактеру бесједника, као и односу бесједника према слушаоцима и простору на коме се говори изводе, урађени су готово беспрекорно. Нушић је дао и веома упечатљиву историју бесједништва од старог доба до савремених дана. При томе је издвојио најважније бесједнике у прошлости, а затим је у хрестоматији или збирци уврштених бесједа, све то представио на упечатљивим примјерима. Посебну важност придајемо усмјеравању пажње на историју бесједништва на овим нашим, јужнословенским просторима, као и на издвајању најзначајнијих говорника који су потекли са ових простора, од раног средњег вијека и словенских просветитеља Ћирила и Методија, као и њиховог сљедбеника Климента Охридског, преко нашега Светог Саве Немањића, па све до Доситеја Обрадовића из 18. и са почетка 19. вијека, као и владике Николаја Велимировића и Јустина Поповића, који су били Нушићеви савременици. Написан на ријетко поуздан и довољно креативан начин, Нушићев уџбеник Реторике готово стотину година представља поуздан путоказ и непосредни примјер бројним каснијим писцима оваквих и сличних књига, као и предавачима на овоме или на сродним групама предмета на бројним српским и језички блиским заграничним универзитетима. Ову расправу можда је најбоље закључити илустративном констатацијом Симе Д. Аврамовића, најбољег досадашњег тумача овога аспекта Нушићевог рада: „Мада је првенствено писано као уџбеник за једну образовну установу, његово дело је представљало много више од тога, јер је одмах стекло бројну и разноврсну читалачку публику. Не само да је та књига успешно обавила своју просветитељску улогу у време када је написана, већ је и данас један од бестселера за којим радо посежу многи издавачи“.[31]
[1]Бранислав Нушић, Реторика, Сабрана дела Бранислава Нушића, књига ХХIV, избор и редакција Љубиша Манојловић, Новинско-издавачко предузеће „Јеж“, Београд, 1966, стр. 7. [3]Сима Д. Аврамовић, „Нушић и реторика у Србији“, Зборник радова Правног факултета у Новом Саду, 1/2017, стр. 116. [5]Бранислав Нушић, нав. дјело, стр. 23. [26]Бранислав Нушић, „Пред историјом беседништва“, Реторика, Сабрана дела Бранислава Нушића, књига ХХIV, избор и редакција Љубиша Манојловић, Новинско-издавачко предузеће „Јеж“, Београд, 1966, стр. 225. [29]Бранислав Нушић, „Примери из беседништва“, Реторика, Сабрана дела Бранислава Нушића, књига ХХIV, избор и редакција Љубиша Манојловић, Новинско-издавачко предузеће „Јеж“, Београд, 1966, стр. 351. [30]Сима Аврамовић, нав. дјело, стр. 119.
|
