 | Љубица Жикић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
БОЛ
Видела сам како се
На туђим грудима ребро слама
Прскајући мрким варницама.
И би ми жао човека.
Знам како боли.
Није ме заобишла горка чаша.
Испијам је све у полен гледајући
Сладећи сваки гутљај
Медном капи
Која ће бар у надању
На усну ми пасти.
ЛИЦЕ ЉУБАВИ
Лице љубави указује ми се у свитање,
Јутром раним, у обрису зоре
Када рањива и сасвим немоћна
На пропланку новог дана
Посматрам како се будиш
Привлачећи моју руку место јастука.
Испод спуштених трепавица
Зеница пуних тек ишчезлих звезда
Осећам да ми више ништа не треба
Од овог собног јутарњег мира
Испуњеног топлином наших тела
Животом укрштеним.
EУРИДИКА
У сенци расцветале чежње
Сву ноћ сам чекала
Загрљај твој да ме утиша.
У сну сам знала нераздањеном,
Од невидљивих ми сила казано,
Ако ноћас дођеш у моје одаје
И усне нам се сретну пожудно,
Ту, на твојим рукама
Пашћу у смрт као у колевку.
И нећеш ме вратити ниједним дозивом,
Ни умилним звуком лире седможице
Која господари водама и ветровима.
Тек ако би печатио најскупљим речима
Да ће нам се руке попут таласа
Свакога дана небројено пута сретати,
За том песмом бих пристала
Да се из властите смрти вратим
На пропланке сунчане Тракије,
Орфеју, Калиопин сине .
