детаљ слике: КРК Арт дизајн

Буђење

Човек који је пробуђен не осуђује никог (друге), разобличавају га његове слабости, не туђи греси.

Напад је најбоља одбрана, да ’’останемо’’ оно што јесмо, да не мењамо себе. Јер све док је неко други крив ’’за све’’ми се чврсто држимо својих слабости, које тихо, али сигурно, уништавају наш живот.

Ту нема ’’буђења’’нема светлости и блаженства, радости, љубави, којој сви негде тежимо.

Нико нас не може’’издати’’. Издајемо сами себе, јер кроз себе посматрамо свет.

Све док је тако, свет и други су само наше искривљено огледало

Када је светлост само у нама

Тада нестају сва ограничења, која нас спутавају да се уздигнемо изнад свог Ега и распршимо прашину из очију, срца и душе.

Привлачећи светлост, обасјавамо сваки кутак свог бића и исијавањем исте подстичемо и друге да нам се придруже у сјајној еманацији тог Звезданог пута, кроз тунел животности ововременог трајања. Путујући тако постајемо звезде земаљског сјаја.

Није немогуће да и на Небу једног дана добијемо своје место, судбински условљавајући друге да нас следе.

Овакав пут у сваком случају има своје наравоученије.

Што је патња тиша то је светлост јача, а радост живљења потпунија.

Пут светлости има само једну боју.

Боја светлости није ни плава ни зелена, а ни жута.

Светлосна Путања, ако њој тежимо и по истој би да ходамо упорно је крчећи пред собом, има само једну боју, Светлосну.

Закон светлости не подржава различите путање, које би зависиле од тренутних потреба обојених различитим емоционалним поривима.

Пут светлости је јасан, и иде у непромењивом смеру, ма колико самодисциплина, која се потребује од оног који је на Пут крочио била покаткад сурова.

Њена постојаност је од врхунског значаја за нај безвременији Дар који тада добијамо.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: