детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЗАМОТУЉАК У СНИЈЕГУ

У годинама иза Другог свјетског рата, дуго је у многим варошицама постојала само једна калдрмисана улица, а неке од њих, чак само једним краћим дијелом. Све друге улице или уски сокаци, којима се из центра стизало до кућа уже или шире периферије, били су од меке земљане подлоге, па би се, кад падне мало јача киша, та подлога претварала у црно блато по коме се тешко кретало. Нарочито је било тешко школској дјеци, која су у слабој и често дотрајалој обући, морала свакодневно ићи таквим путем.

Једног касног поподнева два дјечака су се с муком враћала кући.

- Ух, Славко, ја не могу даље!

- Како не можеш? Хајде, помоћи ћу ти. Дај ми руку.

Дјечак прихвати пружену руку, повуче ногу која је била запала у блато, успије да је извуче, али без ципеле која је лако спала, будући да је ципеле наслиједио од старијег брата.

- Ето ти га! Шта ћу сад!? - узвукну Живко, па и не чекајући одговор, сагну се, извуче ципелу, истресе из ње воду, обу је на блатњаву чарапу и кренуше даље.

- Је ли ти хладно по ногама? - упита Славко. - Хајде, пожуримо, па ће ти можда бити топлије.

- Богами је хладно. Како ли је тек било хладно мојој јадној мајци?

- Што њој? Је ли и она некад запала у блато, тако као ти сад?

- За блато не знам, али знам за снијег.

- Какав сад снијег? Испричај ми, молим те!

- Било је то почетком треће ратне зиме. Причала је да је зима била јака и с многоснијега. Пошто се наша кућа налази одмах на улазу у варош, на малој узвисини, дању би се видјело кад би се приближавала нека војска из правца посавске равнице, али ноћу, то се могло знати само ако запуца.

Једне ноћи, зачувши пуцњаву, а у страху од сваке војске која је долазила, нарочито ноћу, мајка је уз нас дјецу на брзину покупила и увијек спремљене завежљаје за бијег. У тој паници заборавила је, или није могла пронаћи обућу, па је онако, у чарапама истр­чала и пуних руку журила с дјецом уз брдо, ка путу који је водио у село у коме су многи у току рата налазили привремено и сигурно склониште.

* * *

- Јој, мајко моја! Игубила сам Живка! - очајно је узвикнула мајка, кад јеушавши у једну кућу, спуштала из наручја моју двогодишњу сестру и двазавежљаја, па, осврћући се око себе, наставила: - Од свега овог у рукама, кад сам се спотакла, нисам ни осјетила да ми је дијете исклизнуло из руку...

Онда је истрчала из куће, тешко дишући, очајна и забринута, јурила назад, истим путем којим су малоприје прошли. Шума је била густа, али на срећу и ноћ ведра, па је убрзо, на широкој пртини угледала црвени замотуљак. Кад га је узела у руке, беба се огласи, као да је до тада спавала, па се сада у мајчиним рукама лагано буди.

- Жив си! Жив си, Живко мој! Хвала ти Боже, на толикој милости!

Кад се с дјететом у наручју појавила на вратима, народ, који је само сат раније, спасавајући голе животе напустио своје домове, развесели се и приђе мајцида се увјери како је беба.

- Милка!Па ти си боса!? Жене! Узмите дијете! Оно је, Богу хвала, добро! А ти, дођи овамо да оперемо и загријемо ти ноге! - одлучним гласом обрати јој се добра домаћица.

А Милка, испуштајући из груди уздах олакшања, послушно сједе на понуђени троножац и, као да сезбог нечега оправдава, проговори:

- Нисам до сад ни примијетила да сам боса. У оном мраку и брзини, купећи дјецу и завежљаје, нисам се сјетила обуће. Нек сам ја нашла мога Живка...

***

- Јадна тета Милка - рече Славко након дугог ћутања.

- Баш. Није јој било лако - одговори Живко.

- Али, мени се допало како си то испричао. Као да сам слушао неку причу из лектире.

- Стварно!? - обрадова се Живко. Можда због тога што сам то већ једном причао, само што тад није ишло овако лако, већ туц - муц.

- Нисам знао да волиш причати приче. А коме си је испричао?

- Ма, било је то случајно. Једном сам, након наставе, с Маријом пошао у оближње село, да посјетим болесног друга из разреда. Она станује близу његове куће, и тако у путу, запричасмо се.

- Је ли то она Марија што је глумила Хлапићеву мајку?

- Јесте. Баш она. Идући тако, испричала ми је једну тужну причу, па сам и ја њој испричао ово што си малоприје чуо.

- Ако и она тако лијепо прича, онда вам није било нимало досадно.

- Ма, какви досадно! Она воли историју и зато пажљиво слуша све што неко прича, нарочито приче бака и дједова. Добро сам запамтио кад је на крају рекла:

- Они су ти Живко, ЖИВАИСТОРИЈА.

Напомена:

Прича је из романа БАТИНА СЕ ВРАТИЛА У РАЈ,

инспирисана је истинитим догађајем из II светског рата

а посветила сам је мајци Лили (мајци мога супруга Драгана).

Аутор

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: