детаљ слике: КРК Арт дизајн

ВЕЛИКАНИ ЉУДСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ 2

Др СИМО ЈЕЛАЧА

ДЕМОКРИТ (460-370 п.н.е.), грчки филозоф

Демокрит, као и многи други из тог временског периода, није оставио много писаних трагова о свом деловању. О њему су више писали други, међу првима Аристотел. Демокрит је први употребио реч атом (на грчком атомон) за невидљиве делове материје. Према Демокриту, универзум се састојао од огромног вакуума са неограниченим бројем атома, који је чинио физички свет. Демокрит је сматрао да су атоми саставни делови свега на земљи, као и планете и звезде. Тврдио је да су атоми непроменљиви, чврсти и невидљиви. Тврдио је да атоми у различитим односима чине стене, биљке и животиње. Након смрти живих организама, њихови атоми постају слободни да формирају друге облике. Такође је тврдио да атоми у различитим стварима постоје у различитим комбинацијама. За течне супстанце је изјавио да су глатке и да улазе између других атома. Дао је сличне описе за укусне супстанце и различите боје.

Значај Демокрита је у томе што је био један од првих који је одбацио верска и духовна учења. Он је чак описао људску душу као атоме у људском телу који се брзо крећу. По њему, после смрти, атоми душе се раздвајају и формирају друго биће. Демокрит је сву људску активност приписивао покретљивости атома у телу.

И иако је модерна наука оповргла многа Демокритова учења, он остаје упамћен као први који је покушао да објасни универзум једноставним физичким и математичким законима. А то је довело до промене мишљења и правилне оријентације ка научним студијама.

Демокрит је заслужан и у домену математике за доказивање да је запремина конуса једнака једној трећини запремине цилиндра исте основе и висине, као и за сличне односе са пирамидама и призмама.

ПЛАТОН (427-347 п.н.е.), грчки филозоф

За Платона се каже да је рођен у близини Атине или у Атини и да је напустио Атину 399. пре Христа, након Сократове егзекуције. После дванаест година вратио се у Атину и отворио своју Академију 387. пре Христа, која је постала бастион интелектуалних достигнућа. Трајао је до 529. године нове ере (скоро цео миленијум), када га је Јустинијан затворио по свом наређењу. Неки историчари сматрају да је Платонова академија први универзитет у Европи. У њему су постављени прави принципи учења у доменима науке и филозофије, а изнад њеног улаза је писало: „Нека не улази ко игнорише геометрију“. Платонова академија је постала лидер у математици, астрономији, науци и филозофији. Током Платонове младости, Атина је цветала као најдоминантнији културни центар света.

Платоново учење заснива се на тврдњи да је природа, виђена људским оком, истинита. Попут Питагоре и Платон je фаворизовао науку и рационалну математику, које су чиниле универзалне истине. На овај начин би се аритметичким прорачунима могла предвидети будућа открића, слично као што би се могли предвидети елементи који још нису били откривени по Мендељејевљевом систему.

Платон је данас упамћен као један од највећих филозофа западне традиције. Његов утицај се осетио у свим академским дисциплинама, у образовању и књижевности, у естетици, па чак и у политичкој мисли, а његов логичан приступ науци остаје као сведочанство тешко схватљивих идеја.

АРИСТОТЕЛ (384-322 п.н.е.), грчки филозоф

Аристотелове научне идеје добиле су готово божански карактер. Са 17 година ушао је у Платонову академију 367. пре Христа, а после Платонове смрти 347. пре Христа напустио је Академију и постао приватни учитељ младом Александру Великом. Аристотел је 335. пре Христа отворио своју школу у Атини, названу Лицеј. У то време у западном свету доминира Аристотелово размишљање у доменима физике и космологије, које је остало све до времена Галилеја и Њутна. Аристотелово учење заснивало се на тврдњи да се све што постоји састоји од четири елемента: земље, воде, ваздуха и ватре. И Аристотел је прихватио тврдњу да је Земља у центру универзума, а да се Сунце, Месец и планете окрећу око Земље. Сматрао је да је камење, као најтеже, у средишту земље, вода, као најлакша, лебди по површини земље, а ваздух је, као још лакши, изнад земље и да ватра тежи да се уздигне у висине. Аристотел је такође увео појам етра, тврдећи да се Месец креће у етру, а ово мишљење се задржало две хиљаде година после њега.

Питагора је установио да земља има сферни облик, а сам Аристотел је приметио да земљина сенка на Месецу током помрачења Месеца има благо спљоштен (елиптични) облик. У области биологије Аристотел је први класификовао животиње према њиховој репродукцији (рођење живих младих или легло из јаја).

ЕУКЛИД (330-260 п.н.е.), грчки математичар

Еуклид је био Платонов ученик у Атини, док је већи део живота провео радећи у Александрији у Египту, где је основао математичку академију. Његово чувено дело је „Елементи“, које је имало огроман утицај на западну академску мисао. За елементе се каже да су после Библије највише проучавано, превођено и штампано дело у људској историји. Доживео је 1700 издања. Еуклид је систематски описао оно што је проучавао, из добијених закључака поставио је неколико аксиома и извео теореме. Такав логичан метод истраживачког рада задржао се до данас. Елементи су написани у тринаест томова, а у њима је Еуклид изнео налазе својих претходника, Питагоре и других, у виду систематских доказа, теорија и оригиналних налаза. У првих шест томова детаљно се бавио геометријом у равни: троугловима, квадратима, правоугаоницима, круговима, као и теоријом пропорција. Следећа четири тома покривају различите теорије, укључујући теорију неограничених бројева. Последња три тома баве се геометријом тела. Неки од Еуклидових аксиома (као што је теорема о паралелизму) су оповргнути у деветнаестом веку, а Алберт Ајнштајн је изјавио да се Еуклидова геометрија не примењује у простору.

АРИСТАРХ (310-236 п.н.e.), грчки астроном

Аристарх је први израчунао величине планета и њихове удаљености у соларном планетарном систему. До тога је дошао користећи положаје Сунца, Месеца и Земље у тренуцима потпуних помрачења Сунца и Месеца. Он је на веома оригиналан начин израчунао међусобне удаљености небеских тела у функцији пречника земље, а пречник земље уз помоћ свог уређаја званог скафа и бунар у Сијени. Аристарх је открио да при половини светлости Месеца, Месец чини угао од тачно 90° према Сунцу и земљи, док је угао од центра Земље до Месеца и Сунца 87° (савремени угао је верује се да је 89 °51'), а угао од центра сунца према земљи и месецу 3°. Овим је установио да је пречник земље 2,8 пута већи од пречника месеца, а пречник сунца 19 пута већи од пречника месеца или 6,8 пута већи од пречника земље. Даље, Аристарх је израчунао запремине небеских тела, попут кугли, и утврдио да је запремина земље 22 пута већа од запремине Месеца, а запремина Сунца 6860 пута већа од запремине месеца или 312 пута већи од запремине Земље. У раду полупречника земље, израчунао је да је растојање Месеца од земље једнако 81 полупречнику земље, а растојање земље од сунца 1550 полупречника земље. Аристарх је први тврдио да се Земља креће око Сунца, пратећи хелиоцентричну путању, а не обрнуто, од запада ка истоку. Такође је тврдио да се сунце очигледно креће. Аристархово учење постало је саставни део науке у Александрији, где је радио од 280. до 260. пре Христа. Аристарх је такође изнео прве доказе да су годишња доба на земљи резултат земљине еклиптике (што је угао који Земљин екватор прави у односу на раван Земљине путање). Својим прорачунима дошао је до закључка да је универзум бесконачан. Аристарх је својим делима надмашио Аристотела, што је засметало александријским научницима и оптужили су га пред целом Грчком. Због свега је 260. пре Христа прогнан на непознато острво, због чега се са сигурношћу не зна година његове смрти. Познато је да је постао директор филозофске школе у Атини 264. пре Христа. Касније је потврђено да је Аристархов систем света идентичан Коперниковом, само што је он тако претходио Копернику за 17 1/2 века. На несрећу цивилизације, многа Аристархова учења, као и многа друга, нестала су у пожару чувене Александријске библиотеке 392. године. Наш угледни научник Милутин Миланковић је у свом делу „Кроз васиону и векове” веома успешно репродуковао Аполонијеву теорему о епицикличном кретању планета Сунчевог система, на који начин се одвија кретање тзв. Звездана некретнина. Сходно томе, звезде одају утисак да се крећу у једном правцу, затим се заустављају и након одређеног времена крећу у супротном смеру. Ово је потврдило Аристархова сазнања да су звезде изузетно удаљене од нашег Сунчевог система.

Према поменутом Аристарховом извештају, постоји тврдња да на југу Египта, у месту Сијена, постоји веома дубок бунар у коме се Сунце огледа само једном годишње, тачно у подне најдужег дана. године. То значи да у то време, на том месту, нема сенке објекта, због зенитног положаја сунца. Аристарх је направио уређај, назван скафа (сунчани сат), који представља правилно удубљену хемисферу, са централним штапом као стубом и обележеним меридијанским круговима. У подне најдужег дана у години у Александрији је измерио дужину сенке тог штапа у скифу и из геометријских односа величине дате сенке и удаљености од Александрије до Сијене, која је износила 5000 стадија, израчунао је обим и пречник земље. И Аристарх је на овај начин потврдио да су грчки научници посматрали, размишљали и рачунали, а „плаћене” послове препуштали другима. И управо то их чини сјајнима.

АРХИМЕД (287-212 п.н.е.), грчки математичар

Архимед је у своје време био бриљантан истраживач, математичар и проналазач и остао је упамћен као можда највећи математичар свих времена. Први је установио да је запремина лопте једнака V=4 / 3 r3 п =⅙ d3 п, где је р полупречник лопте, односно једнак 4/3 запремине описаног цилиндра, а да је површина лопте једнак је четири пута површини његовог највећег круга. Архимед је пронашао вредност броја п приближно једнако 3,142857...Утврдио је да су запремине шоље, хемисфере и цилиндра, са истом основом и висином, у размери 1: 2: 3.

Архимед је такође успоставио чувени физички закон, према којем се свако тело потопљено у течност гура силом која је једнака тежини течности коју истисне. Записана је прича да је, када га је нашао, док се купао, од великог узбуђења истрчао на улицу и трчао и викнуо: „Еурека, Еурека“ (што значи: открио сам). Осим тога, проучавао је законе о полугама, ременицама, клиновима, завртњима и методу одређивања тежишта тела (тежишта). Архимеда је убио римски војник док је радио математичке прорачуне за одбрану Сиракузе и његове последње речи су биле: „Не дирај моје кругове“.

Архимедова открића укључују:

Архимедов вијак: уређај који се користи за пумпање воде са бродова и за наводњавање; Архимедов пиштољ: направа за потапање бродова, коришћена у одбрани Сиракузе; Вишећелијски систем: уређај за подизање великих терета са малом силом; Методе прорачуна површина и запремина слика и тела;

Архимедов закон у хидростатици, као и откриће пикнометрије (мерење запремине и густине тела);

Интегрални рачун, који су касније користили Кеплер, Фермат, Лајбниц и Њутн. Наш угледни научник Милутин Миланковић сврстао је Архимеда међу највеће геометричаре античког века.

АПОЛОНИЈЕ ИЗ ПЕРГЕ (265-170 п.н.е.), грчки астроном

Аполонос из Пергеје сматра се једним од највећих геометара старог века. Рођен је у Перги, а као младић је дошао у Александрију где су га школовали Еуклидови ученици. Тамо је написао и свој рад о конусним пресецима, величанственом споменику александријске науке. Написао је и многа друга дела која су нажалост пропала, укључујући Зборник. Радио је у Александријском музеју, који је деловао као Академија наука. Засновала се на Аристарховом учењу и одговорила је на проблем кретања удаљених звезда, посматраних са земље, које се такође крећу око Сунца. Аполонијево тумачење је сликовито илустровао и објаснио Милутин Миланковић у свом делу Историја астрономске науке (стр. 339-343), а сачувано је у дванаестој књизи Птоломејевог зборника. Такозване звезде непокретности крећу се по архимедовској спирали, односно стиче се утисак да се крећу у једном правцу, па се заустављају па се враћају, настављајући спирално кретање (види слику на страни 340 М. Миланковић). Према тумачењу Аполонија, планете Сунчевог система се крећу елиптичним путањама око Сунца, теорија коју је касније развио Јоханес Кеплер (1571-1630) и која важи и данас.

ХИПАРХ (170-125 п.н.е.), грчки астроном

Хипарх се сматра једним од најутицајнијих астронома античког света. Његово истраживање обухвата области математике и географије. Он је први означио места на географској карти Земље, користећи географске дужине и географске ширине (што је било у складу са Аристарховим геоцентричним системом кретања планета). Забележио је своја географска истраживања тригонометријских сфера планета које је проучавао. Саставио је табелу координата, према којој је израчунао растојања тачака на кружним линијама и одговарајуће углове од тих тачака до центра. Он је први у геометрији увео вредност круга од 360°, као и појмове минута и секунди, као делове угаоног степена, од по 60 јединица. Отуда се сматра оснивачем геометрије и тригонометрије. Први је такође одредио земаљске равнодневице и утврдио дужину пролећа од 94,5 дана, лета од 92,5 дана и јесени од 88 дана, и зима 90 дана (укупно 365 дана), док су Халдејци за северну хемисферу одредили дужину пролећа и лета од 186 д и 10 h, а јесени и зиме од 178 д и 20 h (укупно 365 д и 6 h).

ЗХАНГ ХЕНГ (78. п.н.е.-138. н.е.), кинески астроном

Зенг Хенг је исправио кинески календар 123. године нове ере, у складу са годишњим добима, а 132. године наше ере пронашао је први сеизмограф за мерење јачине земљотреса. Већ 138. године нове ере његов сеизмограф је регистровао земљотрес на удаљености од 500 км. Такође је, независно од Архимеда, израчунао вредност броја (пи) ∂ = 3,162, који је пре њега једноставно израчунат као ∂ = 3. Он је такође први конструисао уређај за регистровање пређеног пута. Уз све то, бавио се сликарством и написао двадесетак књижевних дела.

Наставиће се !

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: