детаљ слике: КРК Арт дизајн

Татјана Врећо: Кад птице бејаху…

Теме којима се бавим су везане за човјека, он је фокус сваког мог романа без обзира на временски оквир. Његово сагледавање свијета, његове унутрашње борбе, његови падови и устајања су покретачи моје инспирације. – Татјана Врећо

Татјана Врећо рођена је у Фочи гдје је завршила основно и средње образовање. На Факултету политичких наука у Сарајеву дипломирала је на одсјеку Журналистика. Радила је као дописник Тањуга. Током ратних година са породицом се иселила у Канаду гдје је завршила студије Графички дизајн за штампу и Мултимедије на Колеџу примјењених умјетности „Ла Ците Цоллегиале“ Оттаwа.

Од 2007. године живи и ради у Београду.

Објављена су јој четири романа: „...А није ми до смијеха“ , „ Девет грама душе“,  „ Зрно шећера у сланику“  и „Кад птице бејаху…“.

Татјана Врећо - романсијерка

Књижевна радионица Кордун

Илија Шаула – 09.09.2024.

У вашим романима свједоци смо приказивања људске природе, посебно емоција и траума као посљедице рата и емигрирања, затим сложености породичних односа и потраге за идентитетом кад живот настави своју путању далеко од родног огњишта. Препознатљиви сте по свом емотивном и интроспективном стилу писања, остављајући дубок увид о људској природи и друштвеној стварности. Колико Вас као аутора којег познајемо има у новом роману који сте нам донели или нам нудите нешто сасвим ново, непознато вашим читаоцима?

Мој нови роман је за мене био улазак у један посебан свијет, нешто што је и мене саму изненадило и зачудило. Идеја се појавила изненада, изњедрила се једне зоре, а онда кад је била ту, носила ме је. Као да сам била проводник, моја рука само оруђе неке унутрашње силе у мени која ме је терала да пишем. По први пут сам писала у тој форми, о том времену, о јунацима који су изникли ниоткуда, мада они који су имали прилику да прочитају „Кад птице бејаху…“ кажу да је мој начин изражаја препознатљив, моја психолошка разрада ликова снажна као и увијек. У „ Птицама…“ архаичност изражаја чини да читалац пратећи доживљај свијета како га види главни јунак са лакоћом урања у рани средњи вијек у коме је смјештена сама фабула. Ово је роман о Оцу, његовим чеду Соколу, о једном граду тврђави на врху бријега са свим облицима једне државе, о народу који ту живи, о једној баки траварки чији бол за изгубљеним дјететом никад не јењава, о једној монахињи заштитници која ће носити мантију  али и мач када дође у питање опстанак њеног народа,  о вазалима освајачима, о Великом Владару који шаље свог човека да покори тај свијет или силом, или милом, о великим дилемама, хтјењима, борбама, као и о пожртвовању, љубави и оданости. Роман због своје архаичне ноте и  употребе помало заборављених ријечи наших предака и турцизама , као и обиља симболике, има митски тон. „ Кад птице бејаху…“ је роман о догађајима и времену гдје је све могло баш тако да се деси, о људима који су могли баш такви да постоје, али је само плод маште без икаквог упоришта у стварним историјским догађајима.

Полазимо од претпоставке да је писање за вас изазов од кога не одустајете ни под коју цијену, шта тај изазов покреће у Вама, комплексност историје, стварност у којој живимо или нешто треће?

Једном приликом ми је један књижевни критичар рекао да сам се већ са првим романом представила као зрео писац. Приписујем то мојим годинама и животном искуству. Мој први роман је чекао у мојој глави 20 година. Написала сам га кад му је било вријеме. А онда је кренула та инспиративна бујица. Ја стварам само кад ме неки унутрашњи немир гони. Углавном сам окренута прошлости, али не пишем о проживљеном. Више сам нијеми посматрач. Мислим да временска дистанца, тај бријег са ког гледам у понор прошлих дана, доноси дубину и зрелост у сагледавању унутрашњег свијета мојих јунака, чини успјешним понирање у све тајне рањиве и крхке људске душе. За мој роман „Зрно шећера у салнику“ кажу да се свако може пронаћи у њему јер је тематски близак сваком човјеку са Балкана, јер говори о моралним дилемама малог човјека у тешким животним околностима, јер емотивни набој који осјећа читалац док чита покреће на размишљање и буди емоције које обитавају негдје дубоко у сваком од нас.

Каква је по Вама судбина романа као књижевне форме у овом модерном времену опремљеном невероватним технолошким достигнућима. Можемо ли од Вас очекивати нешто на ту тему, јер писци су најчешће они који отварају чаробна врата модернизма?

За себе кажем да сам писац старог кова. Волим мирис штампаног папира док листам странице неког романа. Електронска издања књижевних дјела су ми страна, онлајн издања новина уопште не читам, мада сматрам да су друштвене мреже добре за сваку врсту реклама, и служим се њима само у ту сврху. Ја сам стари романтичар. Теме којима се бавим су везане за човјека, он је фокус сваког мог романа без обзира на временски оквир. Његово сагледавање свијета, његове унутрашње борбе, његови падови и устајања су покретачи моје инспирације. Волим да се бавим односима међу људима, а самим тим моја реченица је дуга и пуна стилских украса ради доживљаја и времена, и простора, и емоције. Модерна књижевност, задњих година, као начин израза користи огољену реченицу која је мени потпуно страна. Романи личе на новинске чланке, пусто извештавање о догађајима без икакве дубине. Теме као да и не постоје, или ако постоје, су пука баналност. Понекад мање није више, бар за мене. Моја душа је стара, привлачи ме патина прошлих времена тако да је и мој начин изражаја сличнији стилу писаца који су стварали у прошлости него модернистичком изразу.

Хвала вам на разговору, реците нам како читаоци могу да дођу до вашег новог романа „Кад птице бејаху…“?

 „Кад птице бејаху…“ као и претходна два романа, „ Девет грама душе“ и „Зрно шећера у сланику“ је издала Издавачка кућа Прометеј из Новог Сада. Већ је доступна читаоцима у Србији. На јесен ћемо направити промоције у Београду, Нишу, и још неколико мањих мијеста. У Републици Српској ће то бити у Зворнику и Фочи. У Канаду се враћам на прољеће и планирам промоцију у Торонту.

Пречицом до романа, кликом на слику!!!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: