Ибрахим Хонђо: Једном ће ријеч проговорити

Ибрахим Хонђо се бави писањем преко педесет година. Пише поезију и прозу. Од 1971. године до данас, објављено му је 36 самосталних књига, те пет заједничких са пјесникињама из Србије Весном Керечки, Татјаном Дебељачки и Славицом Пејовић. Дакле укупно 41 књига. Од 36 самосталних књига три су двојезичне (на српско- хрватском и енглеском језику), а седам на енглеском језику. Представљен је у преко осамдесет међународних зборника и антологија, те у преко 60 књижевних новина и часописа, као и на неколико радио и ТВ станица.

Ибрахим Хонђо је рођен 16. Априла 1948. године у Југославији, градићу Јабланица, гдје је завршио осмогодишњу школу. Након тога стекао је звање техничара на Техничкој школи у Мостару, економисте на Економском факултету у Бања Луци, а новинара на Југословенском институту за новинарство у Београду. У Југославији, Хонђо је највећí дио живота радио у издавачкој дјелатности, као главни и одговорни уредник, технички уредник, лектор и коректор, новинар коментатор, главни и одговорни уредник, те маркетинг директор. У Канади је углавном радио послове газдовања стамбено пословним објектима.

Хонђо је учествовао на многим књижевним манифестацијама, те на четири конференције књижевника, на једној у Канади и три у Индији. За свој књижевни рад и допринос у популарисању писане ријечи у свијету, добио је бројна признања.

Неке пјесме су му преведене и објављене на италијанском, кореанском, словеначком, пољском, шпанском, монголском, туркеменском, бенгалском, француском, арапском, португалском, руском, тајику, вјетнамском, кинеском, бахаза (Малезија), њемачком, турском, македонском, филипинском и перзијском језику.

Хонђо није само пјесник и прозни писац. Бави се сликарством, скулптуром и фотографијом.

Живи и ствара у Ванкуверу, Канада.

Писати значи дисати и корачати напријед и онда када не стављаш једну ногу испред друге. Писати значи вољети људе и све оно што их окружује и говорити им о љубави према свему што обитава на планети земљи, али и свемиру у цјелини чији је она дио. Управо љубав доминира у мом стваралаштву, јер она је коријен и  кључ свих вриједности, кључ живота.

Књижевна радионица Кордун 
Књижевни ЕСНАФ
Неда Гаврић - Бања Лука - Ванкувер 13.09.2024

Како бисте описали свој јединствени уметнички стил који сте неговали током    дугогодишње, успешне каријере? Можете ли поделити са нама на чему тренутно радите и шта Вас инспирише?

Сваки умјетник гради свој стил. Он је повезан с идејним садржајем дјела, и с доживљавањем свијета у којем умјетник живи. Не постоји калуп за стил. Постоји израђен облик изражаја неке мислене, осјећајне, вољне или опажајне садржине. Водећи се тим, од прве написане пјесме па до данас настојим у својим дјелима уградити неке властите манире, лијепо обликовати сваки стих или реченицу не оптерећујући се превише правилима писања из уџбеника, јер и она се могу мијењети. Када напишем пјесму или причу тим чином моја активност није завршена. Свему се враћам често ишчитавајући пажљиво ријеч по ријеч, стих по стих, реченицу по реченицу, одузимам и додајем, бришем понекад и по неколико стихова или реченица како бих дао коначан облик том дјелу у којем ће бити садржана и поука и порука читаоцима.

Тренутно сам окупиран припремом збирке поезије под радним насловом “Трагови пјесме у безваздушју” и писању књиге кратких прича. Инспирише ме живот људи као и мој живот, новосвјетска збивања, али и прошлост. Животи су богата ризница из које се могу црпити теме о којима се може и треба писати, како би се “сљепцима” скренула пажња на битност и значајност тих појава, како за садашњост тако и будућност.

Које бисте животне тренутке или периоде из своје каријере издвојили као најзначајније и због чега сматрате да су имали посебан утицај на Ваш уметнички рад?

Године 2010. потписао сам Уговор о издавању моје књиге пјесама “Енигма са камена” на енглеском језику са једним од великих издавача у УСА “Публисх Америца”. Књига је објављена у марту те године, а у мају изложена на сајму книига у Њујорку на који сам био позван као аутор. У септембру 2010. године исти издавач тражио је од мене да напишем аутобиографију. Потписали смо још један Уговор. Моја романизирана аутобиографија “Нити моје бити” објављена је у првој половини 2011. године. Ова два Уговора су ми улила вјеру да то што пишем је добро и да заслужује пажњу читалаца како на Балкану тако и изван балканских простора.

Други веома важан тренутак за мене био је када сам добио примјерак пјесничке антологије “Поемс абоут деатх”, објављене у УСА 2018. године у којој је уз веома позната свјетска имена као што су: Wиллиам Схекеспеаре, Јохн Донне, Јохн Кеатс, Александр Сергеевицх Пусхкин, Емилy Бронте, Цхарлес Бауделаире, Фридрицх Нитзсцхе, Wиллиам Бутлер Зеатс, Раинер Мариа Рилке, Паул Валерy и други објављена моја пјесма “Писмо ратнику са стећка.”

Свакако требам напоменути и бројне позиве на књижевне сусрете те учешће на три књижевне конференције у Индији и једној у Канади. Све то ми је давало подстрек за преданији рад на писању и изградњи мог стила који је како многи читаоци рекоше веома препознатљив, али и доприносило већем самопоздању и вјеровању да то што стварам многи љубитељи писане ријечи воле и радо читају.

На који начин преносите кључне вредности кроз своју поезију? Да ли сматрате да уметност може бити снажан алат за промовисање позитивних вредности у друштву?

Писати значи дисати и корачати напријед и онда када не стављаш једну ногу испред друге. Писати значи вољети људе и све оно што их окружује и говорити им о љубави према свему што обитава на планети земљи, али и свемиру у цјелини чији је она дио. Управо љубав доминира у мом стваралаштву, јер она је коријен и  кључ свих вриједности, кључ живота.

Наравно, умјетност може бити снажан алат за промовисање позитивних, али и негативних вриједности у друштву. Нажалост, данас се више него икада умјетност злоупотребљава како би се негативне вриједности промовисале као позитивне. Позитивно се полако гура у запећак захваљујући политичким кликама и креаторима наших живота који се крију у сјенци капитала, подивљале похлепе и тихог увођења робовласничког система.

Како видите улогу књижевника у савременом друштву и какву одговорност сматрате да они имају према публици?

Могу рећи да техника и технологије на свим пољима живота напредују, да су богати још више богати, а да је све више сиромашних, гладних по свијету. Нестаје милости у народу, љубав губи смисао, људи се удаљавају једни од других, породица као стуб сваког система губи на важности, похлепа царује, криминал је у порасту, популаришу се пороци као што је дрога, јачају национализам, клерикализам и шовинизам. Воде се ратови…Све то су одлике савременог друштва. Гдје су ту књижевници и каква је њихова улога?

Књижевници би морали да гласно говоре о свим овим проблемима, да их сервирају кроз медије владајућим и политичким круговима. Многи пишу о тим проблемима, али њихово писање не допире до оних који би требали да рјешавају нагомилане проблеме. Њих то не занима. Многе од њих не занима култура уколико од ње немају никакве користи. Књижевници су немоћни да било што промјене, али нису ослобођени одговорности да о томе и даље не пишу и не упозоравају. То су дужни читаоцима и себи самима.  Књижевници би требали кроз своја дјела учити читаоце правим вриједностима. То могу само ако пишу стварност онакву каква јест, без обзира да ли ће им нихова дијела донијети профит или не. Једном ће ријеч проговорити. Мораће, јер ничија није до зоре сијала.

Које конкретно начине активног ангажовања младих бисте подржали како би допринели позитивним друштвеним променама?

По мом мишљењу млади би требало прије свега да се образују, стекну елементарна знања из области економије, права, умјетности, религије, политике и политичких система како би лакше одабрали свој животни пут. Уз то би требали да се укључе у животне токове према својим склоностима, да те склоности дограђују како би могли да дају максималан допринос развоју и стабилности друштва у којем живе и раде. Без едукације ни један систем не може напредовати. Млади се морају максимално укључити у све животне поре друштва. Нажалост данас је много младих инертно.

По Вашем мишљењу,  које су то кључне карактеристике које би требали имати лидери 21 века?

Лидери би морали прије свега бити здрави и скинути маске са лица. Не би требали бити старији од 60 година. Морали би бити поштени, правични, не грабежљиви. Брижни према становницима и прогресу земље. Вољети становнике и окружење у којем су лидери.

Како коментаришете тренутну политичку климу?

Тренутна политичка клима у цијелом свијету добрано се клима. Све мирише на хамбургер, кока колу и барут. Политичари су се отуђили од народа. Народ им само треба у ери избора.

Шта је по Вама слободан човек, шта је заиста његова слобода? Како тумачите појам слободе у данашњем свету?

Слобода је увијек тако близу и тако далеко. Мислим да нема ни једног  човјека који је апсолутно слободан. Људи су сами себи огрничили слободу доношењем разних закона. То је неминовно, јер пустити свим људима на вољу да раде шта ко и како хоће одвело би човјечанство у пропаст.

У данашњем свијету системи нам спутавају слободу кроз разне облике. То спутавање се огледа кроз примјену нових технологија, које сваки грађанин мора научити да користи како би могао обавити многе послове које су некада радили радници и зато били плаћени. На примјер, сами сипамо и плаћамо гориво, сами се послужујемо у трговинама и плаћамо, преко интернета заказујемо љекарске прегледе, састанке у државним институцијама уклико желимо обавити неки приватни посао,  итд. Тако постајемо слободни да радимо послове за које нас нико не плаћа и губимо слободно вријеме намјењено за одмор и релаксацију, а држава и разне корпорације на нашој слободи праве еxтра профите, јер за много тога више не плаћају раднике. Дакле, сакате нашу слободу.

Како бисте описали систем вредности савременог човека и да ли примећујете промене у тим вредностима у поређењу са претходним генерацијама? Како ови системи вредности утичу на друштво у целини?

Према мојим спознајама претходним генерацијама поклањало се много више пажње, него данас. Дјецу се од раног дјетињства учило да имају права и обавезе. Данас их уче да имају само права. Некад су родитељи и учитељи учили дјецу исте ствари које им могу користити у животу. Данас учитељи говоре једно, а родитељи друго. Дјеца слушају учитеље и подљежу системском одгоју који се разликује од родитељског и улазе прилично неприпремљени за самосталан живот. Некад је породица била светиња, а данас породица полако постаје као нужно зло. Истина, друштво функционише и на овај начин, јер су системи усклађени према потребама корпорација и владајуће врхушке. Демократија о којој се говори  не сличи на демократију. Можеш да причаш шта хоћеш, али нико не чује уколико није у интересу владајуће партије. Дакле, по мени човјек све више постаје сужањ који има свој број. Маса малдих је већ одгојена према одгојитељима новог свјетском поретка, тако да им је овај сценарио живота добар. То ме подсјећа на папагаја. Поновиш пред њим ријеч сто пута и он је понавља с убјеђењем да изван ње не постоји ништа друго.

Које циљеве постављате себи везано за будућност Вашег стваралаштва? Како се тежње и мотивације мењају са временом и искуством?

Сваки стваралац мора бити свјестан својих стваралачких могућности. У суштини никада нисам постављао себи велике циљеве за будућност. Писао сам када сам имао идеју о чему да пишем, сликао кад сам зажелио нешто да насликам, фотографисао када сам путовао по свијету све оно што ми се учинило лијепим. Могу рећи да све што сам написао у животу писао сам некако спонтано и у складу с временом које је пролазило и носило са собом љепоту, тугу, бол…не обавезујући се да нешто морам написати. Тренутно планирам да идуће године објавим написану збирку пјесама “Трагови пјесме у безваздушју,” а наредних година завршим писање книиге приповједака и финализирам рукопис романа “На рубовима ноћних мора”, те да објавим збирку поезије на енглеском језику “Између нас”.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: