детаљ слике: КРК Арт дизајн

 ОБЕЋАЊЕ

Верољуб је био врло узбуђен када му се после упорног удварања отворила и рекла да прихвата да буду заједно. Био је врло рањив након растанка са својом до тада највећом љубави и било му је потребно потврђивање, припадање, подршка. Јасенка је била нешто најлепше што је видео у животу и њена наклоност била је прави лек за његов пољуљан его. Почео је сам себе више да вреднује, поверовао је чак да му је Бог шаље као надокнаду за  претрпљену патњу у  претходној вези у којој је дао целог себе, а  она је ипак отишла не обазирући се на његов бол.

Јасенка је била страсна и нежна, плаха и смирена, оличавала је моћ у сваком смислу, а њена лепота је била фрапантна. Све је бацала у засенак.

Верољуб је схватао да му је Бог дао нову шансу, да се усправи и настави живот. Преконоћ је одбацио стари бол, повређеност, патњу  као што змија скида своју кошуљицу и подмлађен духовно решио да  овај пут успе. Обећао је себи  да ће учинити све да буде срећан са овом чудесно лепом девојком.

Почели су да се појављују у граду, сви су му честитали као на најлепшем трофеју, а он се онако рањен придизао и уживао у наново стеченом самопоуздању. Љубав  међу њима је цветала, срећа  је била тако видљива, опипљива, стварна.

Но, никад  се унапред не зна! 

Изненада се указала прилика да буде сама у кући и позвала га је на вечеру. Њени су били врло имућни и врло угледни људи, бити део њихове породице била је велика част, тако је Верољуб мислио док је улазио у раскошан салон.

Она је блистала, али као да је у њеним очима видео неку сету. Изнео је своје одушевљење кућом, а она је рекла, ако желиш, можеш бити део овога, ја желим што пре да заснујем породицу а моји су вољни да мог мужа приме овде и да уживамо у животу.

Био је то за њега мало необичан шлагворт за вече у коме треба пре свега да уживају једно у другом. Уосталом,  били су у вези тек  три месеца и овакве теме су биле далеко од њих колико год да је помисао на то била привлачна.

Она се потрудила да припреми добру вечеру, да посебно све аранжира и да га одушеви у сваком смислу. Он се надовезујући се на већ речено нашалио:

_ Па, ти си баш спремна за брак, нисам очекивао да све то знаш.

_ Наравно, рекла је и после неприродно дуге паузе проговорила сасвим измењеним гласом.

-Заправо, ја сам те и позвала овде да те запросим!

Он је праснуо у смех, мислећи да је реч о шали.

-Откад то девојке у нашем граду просе момке, то је нека  нова мода за коју  још нисам чуо. Или је то привилегија богатих да и то могу!

Међутим, она је била сасвим озбиљна и поновила  је то исто.

Ма, колико да је био фасциниран идејом да буде у браку са  њом па још на њено инсистирање, ово му се уопште није допало, нешто ту није било нормално.

Узео ју је за руку  јер је видео да је она била у великом грчу

и рекао нежно:

-Љубави, чему све ово, шта те мучи, кажи отворено!

Помислио је да су јој можда  родитељи наменили неког богатог, па јој је незгодно да му то каже.

Она је опет утонула  у неугодно ћутање.

 Збуњен пустио ју је да сама каже шта има.

Недуго потом  она дубоко уздaхну, устаде, окрену му леђа и загледавши се у парк, тихо изусти.

-Жао ми је што ћу те разочарати, али ја морам да се удам.

- Имаш неку другу опцију осим мене - спонтано и с тугом изусти он.

- Не,  желим свим срцем да то будеш баш ти!

- Па, шта је онда проблем, урадићемо то кад дође време, тек  три месеца се забављамо  и не познајемо се довољно....

Она га нестрпљиво прекиде:

-          Време  ради против мене у овом случају!

-          Не разумем, имаш двадесет четири године...

-          И трудноћу од четири месеца- једва чујно изговори Јасенка спуштајући се на под поред њега.

-          Али, како... Верољуб је успео само то да изусти шокиран оним што је чуо!

_ Ако ти ишта значим, молим те ни реч више, немој никад  да ме питаш ко је, никад нећу моћи да ти кажем...Изговоривши то побегла је у купатило и дуго тамо остала затворена.

Он је поптуно скрхан немо седео у фотељи, питајући се има ли краја животним недаћама. Зашто, зашто, зашто...

После неког времена она је дошла и тихо села насупрот њега.

Сасвим смирено је проговорила.

-Ето, најгоре је прошло. Рекла сам ти  то што ме је раздирало од нашег првог сусрета кад сам осетила да ти могу дати срце, да си човек вредан највеће љубави и поштовања. Сад знаш, можеш да одеш као да ничег није  било међу нама, да ме презреш, шта год хоћеш ... и бићеш у праву. Заправо, ја сам све остало неочекивано и за саму себе изговорила у великом узбуђењу због твоје реакције, а заправо само са м хтела да ти кажем да ми је потребна помоћ да нађем  неког лекара да ово решим. Овде ме сви знају и то сама никако не могу. А онда сам све оно изблебетала у очајању.

Он је као залеђен немо седео неко  време док је напетост расла.

После неког времена пружио јој је руку и рекао да се смири и да му да мало времена да све то проживи, па ће тражити решење.

 *****

 Прошла су три паклена дана за њега јер му се свет поново срушио и сад још теже и безизгледније.

А онда је почео  да ствари сагледава из њеног угла. Схватио је да се неко сурово поиграо са њом. Знајући како су њени строги и конзервативни, убили би је да сазнају за оно што јој се десило. Помислио је да је можда и силована, ко зна уосталом шта је у њеној души ако ништа не може да каже, тиме је већ на неки начин све рекла. Слао јој је повремено кратке поруке  само да је  не би оставио да буде сама у свом очају, а  рекао јој је  да ће ускоро преломити и доћи да јој о свему лично каже.

У страшном сукобу, већ прилично  снажне љубави коју је осећао и повређеног поноса, помислио је да га она вероватно и не воли, него  да га користи како би решила свој проблем, одлучио је ипак да буде велики, макар и на своју штету. 

Одмах је знао  да неће ни покушати да учествује у нечему тако ризичном као што је прекид касне трудноће. Ожениће се, прихватиће то недужно створење којем већ  прети смрт и које он већ сажаљева и никад неће упитати ко је отац. Ако га Бог већ искушава, спреман је да то прихвати као његову вољу.

 Но, требало је то издржати. Три ноћи није уопште спавао ни јео, пио је само воду да би му мозак био бистар и непрестано крстарио по соби. Могу... не могу... треће опције није било... Могу, не могу... Могу...

Трећег јутра је на тренутак задремао. Кратак сан га је окрепио. Будећи се осетио је неку дубоку радост која га је понела, истуширао се и полетео ка њој. Знао је шта ће обећати, а он  никад не изневери своја обећања.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: