детаљ слике: КРК Арт дизајн

XVIII део можете прочитати ОВДЕ

 

КОБОЈАГИ

- роман на сремачком дијалекту, доносимо у наставцима,

аутор: Ђока Филиповић

XIХ deo

ЋУПРИЈА

48.

На крај вароши, здраво је велика ћуприја била. Ко је подигô и кад је подигô, не умем ти касти, ал'послератно доба.Још ту било свега исвачега, па се нова власт бојала как'и диверзија. Чували смо је идањом иноћом, наопако да је когод смео на њој застати,а да ће сићи испод да се испиша, боже сачувај!

Нико ту стражу није волô,сем Лекића. Јел'ко штогод засрô,ћуприја му не гине,а за нас двојицу да ти ине дива-ним. Још ни полак казне не одрадимо, две нас нове чекаду.

Обичним данима тек по која кола да прођеду,ал' средом исубатом, боже сачувај…Пазарни дани, довозе Власи робу на пијацу, па ка'се после растрчиду по вароши,не знаш дал'су пунији кад долазе ил'ка'се враћаду.

Наше је било да и'зауставимо ипретресемо,а шта смо тражили јебô ме цео свет ако идан данаске знам…

"Шта ти је у балону?"…"Ракија…"

"Јел'то твоје вино?"…"Јесте, 'оћете да пробате?…"

Пробај овди, пробај онди па 'тео не 'тео, мораш се нацврцати. Једаред се тако зарана љуцки напробали па кад је звезда упекла, бог га материн, да помремо од врућине. Трчимо за 'ладовином кô керови за коли',па 'ајд'тамо, 'ајд''вамо и напослетку завршимо под ћупријом. Нема нам неш-то муштерија, залегли на траву ипридремали.

"Јаро…Знаш шта сам ја смислијо?"

"Ајд' да чујем…"

"Са'ће Власи почети да се враћају с пијаце. Виђај ко је добро пазаријо,па му продај твој пиштољ."

"Как'и пиштољ, наопако…Јес'ти крштен?"

"Па твој валтер, бог га јебâ!"

Так'а итак'а ствар…Јел''оћеш?…Оћу…Кол'ко смо цигаре завили,тол'ко је иплан оприличен, а биће да се још ни чиклићи нису загасили, ево ти и прве муштерије…

Нит'бољи'коња, нит'већег фићфирића од кочијаша, а на снаши два реда дуката…Стој…Да претресам,немам шта кад је човек све продô,а ди има новаца,биће ипаза-ра…

"Земљаче,так'а итак'а ствар…Даћу га у пô цене…"

Држи овај да га штогод зајебавам,па се све нешто искањира,ал' напослетку пита он, пошто…

"За тебека,земљаче, тол'ко итол'ко…"

Нисам пуно ни заценијо, њему се роба допада, па нема ту сад пуно погађања. Враћа се код снаше по новце. Нешто га она на влашком запиткује, ал' ништа јој овај не одгова-ра…Он менека новце,ја њему пиштољ.

"Слушај,земљаче…О овом ни црној земљи, ниси дете. Ако до чега дође,отићемо обојица у материну."

"Не секирај се ти ништа."

Стрпô Влаја пиштољ у недра истеже га когод дериште как'у добру сиграчку. Кад је сео на кола, швићнô по коњима, прелетијо ћуприју. О, реко' :

"Бог га јебô ћакнути, 'оћел'још јари утећи…"

Неће…Нису њему ни они префригани четници утекли,па неће ни овај јебиветар. Одвô га на страну, тура руку у недра ивади пиштољ.Овај побелијо кô крпа! Нешто му кобојаги објашњава ипоказује руком на менека, ал' бадава му…Љуцки се Митар намргодијо, са'ће кобојаги обојицу да 'апси! Повуци-потегни, легô Влаја на руду.Јебеш сад инов-це ипиштољ, само ка'се он од 'апса спасијо.

Иде Митар на менека итрља руке :

"Кол'ко си му узô?"

"Сто динара…"

"Јебâ те враг итебе исто динара. Могâ си узети итриста."

Добро…Само ка'смо се ми упутили, није греда за цену. Добра роба добро иде,а за муштерије нема проблема. Да си пецаљку у рибњак забацијо,више би се начекô да се штогод упеца.

Овај сад нешто,да кажеш,и обазривији. Врпољи се ипремишља, ал' напослетку пристаје. Кад је 'нако страшљив до Митра дошô, как'и наопако да се штогод буни.Својом руком извадијо пиштољ из недра и брез пô речи збрисô.

Навече о'ма'одемо у бирцуз да спискамо новце да нас не бије малер. Поручили јареће печење, пô литре вина исифон соде. Дошô Цоле келнер да наплати,па се крсти :

"Леле,да ми овој ко причава…Пô киле вина на вас два…Леле Митре да несте болни?"

Иди,Цоле,у очин, језик прегризô…Несмо болни ал' несмо ни блесави да се ождеремо,па да се пред ким изла-јемо.

У среду Вратоломије…Не воледу ни комунисти на тај дан у поље изићи,па навалијо свет кô мутав. Кола за коли'пролазиду,ал' чекам ја она права…Оно испрва, све нешто гледим да на кога брез снаше утрефим, јербо сути женске млого сумњичавије од мушки', ал' ондак напослетку ине мора то бити тако…Којем петлу не треба кокошка,неће тај пуно ни за пиштољ марити…

У неко доба, ево менека мог човека... Кицош неки вели-ки па дал'је више мустаће зашиљијо ил'уста накривијо да се златни зуби видиду.

"Добар ти дан,земљаче…"

"И теби,друг милицајац…"

Није ми човек, да кажеш,ништа лошо ни урадијо, а спопô ме неки андрак да баш њега залудим. Док је на коли'седијо нисам преметијо да је тако дугачак,ал' кад је сишô, син га материн, па том не треба мотка да тресе ораје.

Почô ја да му деклемујем моју рецитацију,а он 'ладан кô шприцер. Гледи у менека икеребечи се.

"Црникумрија,ди си баш на ову загулу натрефијо?"

Ал' готово је сад…Ка'си се усрô,мораш се иобрисати. Са'ћу ја кобојаги да му штогод изапретим,ал' нема потре-бе…Вади дурунга новце иброји…

"Јел'доста?"

"Доста је…"

И код Јаре испрва, све да кажеш,како ваља, ал' канда да се неће тако исвршити. Тура му овај руку у недра,ал' како празну шаку завуче, тако празну и извади…Претура ипо коли',ал' бадава…Нешто се ту кô малко ипрепиреду па једаред, 'ајд'у материну…Гуша га јара, не може га 'нако кракатог љуцки до'ватити, па се све се на прсте извија…

"Ди је пиштољ,матер ти јебем,говори…"

"Бацијо сам га у Тимок."

Како бацијо,гром те спржијо?! Јеси л'ти нормалан, службени пиштољ бацити у Тимок!Ди си га бацијо?Тамо на средини…

Трк тамо,ал' шта имаш да видиш…Надошô Тимок љуцки па дал'је бржи дал'је мутнији. Да кога изалудиш да у њега сиђе,брзо би јопет тражијо другог да овог несретника тражи…Стојимо тако сва тројица кô покисли сватови,а Влаја кô да се малко ипокајô што нам је так'у комендију приредијо.

"Знате шта,људи…Знао сам ја за овај јадац с пишто-љом. Мог сте комшију прошле суботе зајебали, па јебига…'Тело ми се нешто да ија вас зајебем. Да сам знао да ће овако испасти не би очију ми…Нег''ајте ви мени лепо вратите моје новце да ја идем. Деце ми моје,нећу ником причати."

Матер му јебем глонцошку! Право ме у очи гледи па кô да ме омађијо. Нит'знам ка'сам туријо руку у џеп нит'ка'сам новце извадијо,а они'већ трпа у недра.

"У здрављу,другови милицајци!"

Как'о здравље,пичка ти материна! Врат скршијо,дабог-да!Нисам волô да кунем,ал' морô сам. Ако ми се клетва, да кажеш,иврати, није то ништа наспрам оног што нас код Лекића чека.

Сели после под ћуприју и умусили се когод дете ка'се укаки. Горе на ћуприји, кола за коли'тандрчеду, ал' какав претрес….Шта смо претурали, то смо инашли.

"Знаш ти,Јаро,шта би било добро?"

Как'о црно добро…О'шло наше добро у Тимок,ал' неће мој јаро менека да увреди…

"Кажи,јаро,да чујем."

"Да бацим ја иопасач ифутролу?"

"Што да бациш,бог те јебâ…'Оћеш после касти да се ими бацимо."

"Ма слушај само…Кад одемо код Лекића,ја ћу му 'вако касти... Друже командире…Менека је,да простите,наједа-ред протерало. Скинô сам опасач, ставијо га на ограду иотрчô под ћуприју. Док сам обавијо посô,дунô ветар исрушијо опасач с пиштољом, право у Тимок."

Није прошло,ал' бар ми се јаро малко насмејô.

"Не бенави,јаро…Док си жив,звали би те усрани, а јопет нема ништа од тог. Не знаш ти,болан,Власе…Кол'ко ноћас брујаће по Крајини о нашем белају…Оном ће мочуги свака снаша у селу трипут дати само да јој исприча како је милицију зајебô…"

У неко доба канда да је имој јаро штогод паметно сми-слијо…Може бити да су Власи тако загуљени,ал' кад је за слагати нисмо ми Срби за бацање…

"Слушај,јаро, можда море 'вако…Све нек стоји како јесте,само ћемо новце избацити."

"Марим ја…'Оћеш касти Лекићу да смо продавали пиштољ за јексере?"

"Баш тако…У том грму лежи зеко. Ја сам продавô пиштољ да би тебе обучијо.Ти си, да кажемо, требô да сачекаш лице које се уватило у замку, претресеш га ипро-нађеш пиштољ то јест доказ да је лице извршило кривичну радњу. Кад се десило то што се десило, ти се кâ неискусан приправник мало збунијо, што је опет непознато лице искористило, односно село на кола ипобегло у непознатом правцу… А, шта велиш?"

Видим ја да се у мом јари пробудијо иследник,ал' зајебô се мој иследник у овој рачуници. Други је ово филм,а нит'је он кадгода глумијо разбојника нит'је Лекић глумијо бабицу.Више се тај наслушô лажи нег'што смо ми кадри истине издиванити.

"Јел',јаро,како си оно казô?Ти си продô пиштољ…"

"О,јебâ те враг! Продâ сам га у циљу намештања замке."

"Добро, добро…Кажи ти само менека јесил'новце узô кобојаги ил'заправо."

"У, јебâ те бог…"

Јесте, јесте,друже иследниче…Кашће Лекић :

"Добро,другови…Изгубили сте државни пиштољ, у реду. Нек'иде у материну, неће држава пропасти због једног пиштоља.Нисте привели тог несретника, побегô вам.Нек'иде и он у метрину и 'вако нам пуни затвори па само нам још он фали.Ал'побогу,браћо, вратите држави бар оне новце што стеи'кобојаги узели…"

Шта да вратиш…Буџу Марјанову…Окрени-обрни ис'ватимо ми напослетку да нисмо створени за так'е работе…Да смо се усрали, усрали смо се, ни Тимок нас не може опрати.НећемоЛекићу ништа нидадиванимо. Сами ћемо у 'апсану ући, сами се изакључати,а они само после нек'од-реде кол'ко ћемо одлежати.

Успут се ја нешто премишљам…

"Кумрија,бог те јебô глупави, ко те тако гадно проклô,да ми је знати,лакше би ми било. Пођеш у војску да браниш државу, она о'шла у материну. Пођеш у милицију да 'апсиш лопове иразбојнике, тебека у'апсе…Па,пичка ти материна, неће те више пуштати самог ни на пишање да идеш…"

Ал''ајд'сад…Ништа ми то, како би'ти казô, није тако страшно когод оно кад ми мој друг Срета дође на памет. Лепо кô да га гледим како иде шором,па како кога сретне:

"Јеси чуо за кумрију, матер му јебем брезобразну…Дошô ми отоич чика Милош: Срето,сине,помагај…Нећу,чика Милоше. Тебека истрина Даници свака част,ал' за лопова нећу прстом да мрднем. Нек га стрељаду…".

Стрељали ил'не стрељали,пуће брука по селу,па ме жао иони'моји'несретника. Нису се они од менека ничем добром ни надали,ал' 'вако штогод нису ни сањали. Кад прочитаду депешу,кô да гледим шта ће бити…

"Данице, матер ти јебем, шта си ти менека родила…"

Ћути ова иплаче, зна шта сад следи…

"Да сам ја знао да ће се он на оне твоје уметнути,не би ти менека у ову кућу ушла!"

"Ти њени" су уја'Рада Богдановачки…За даме ионе друге фрајле, лепи Рада, иначе бивши благајник бивше задруге Шашиначке ипензионисани носилац ''Партизанске споменице''.

Некако се незгодно утрефило па кад је она стара држава почела да трули,ињему кола пошла низбрдо.Волô је женске,ал' како коју у кућу доведе, не ваља…Ова 'оће да се обуче, овој не ваља старински намештај,а јебеш му матер…Све то здраво кошта.

Благајник кô сваки благајник…Тол'ке менице исписô,па како не би коју ина себе атресиро. Прошло то једном, прошло други пут,па једаред, 'ајд',Радо,у очин…Кол'ко је добијо,не умем ти касти,ал' на робији га је ират затекô, на робији је ипартизане дочекô…

Деда Миленко, отац му несретни, дваред од бруке покушавô да се обеси,ал' није требô. Брајко мој, ком'се 'оће ибикови му се телиду. Ка'се рат свршијо,мало ко да има тако јаку биографију :

"Друг је Рада, због напредних идеја, пуне три године чамијо у злогласном митровачком затвору…"

Нису се Филиповићи млого по 'апсанама водали, ал' јебеш му матер, нијеи'ова баш пуно ни мимоишла…Таман тол'ко да има сад Даница сучим да узврати:

"На Жиклина се умет'о, јебô вас он!"

На шору, наопако…Не смем ни да помишљам. Јел'Даница нос из авлије промолила, биће оно :

"Јел'Данице, јел'твој Мита још у милицији?"

"Јесте,сестро,у милицији је…Извини,журим, остало ми млеко на шпорету."

"Та неће покипити,не бој се…Кажи ми само кол'ко је добијо?"

 49.

На рапорту, стали пред Лекића идеклемујемо. Мало Митар, мало ја па да ви'ш богати…Когод оно на причести. Како штогод из тебека изиђе,о'ма'ти кô нешто илакше.

Све смо ми редом изнели,ал' смо она прва два случаја прескочили. Није, да кажеш, да штогод кријемо нег'ето…Баш да ови не кажеду :

"Јебеш га,другови, па код вас то учестало."

Звера Лекић по плафону,кô да нас нешто ине слуша. Мислим се,навикô је човек на наше глупости, ова му још до моска није ни дошла, ал' кад дође врискаће кô Дамјанов зеленко.

Кад оно јок... Слушô нас још малко,па каже:

"Јесте завршили?"

"Јесмо,друже командире. Све смо вам поштено приз-нали. Да се бранимо, не можемо, инећемо…Спремни смо на најстрожу казну."

Пази ти сад…Друже командире, па још "ви"…Нема више оног "знаш земо…"

"Казнијо је мене бог кад ми вас двојицу послâ…Нег'сад ви мене добро слушајте…То што сте засрали, биће да је последње што сте код мене засрали…"

Опа,бато! Шта ће сад бити?

"Прво ти,Митре…Стигâ ти је допис из Београда. Фор-мирају КОС…Сетили се тебе иево зову те људи да се вратиш. Вратиће ти и чин и место,па ако бог дâ већ најесен, бато мој, путујеш у Москву да свршиш војну академију."

Није зајебанција…Потура му ћаге право под нос…

"Тол'ко од њи', а сад да чујеш зеру иод мене.Ако си приметијо, а приметијо си, нисам те питâ јел''оћеш јел'нећеш…Кол'ко још данас да си спаковâ куфере иод поне-дељка си на новој дужности."

Дал'је Митру то било право ил'није, враг ће га знати, ал' ћути… Кô заливен. Лекић га је већ једаред из блата изву-кô, сад ето опет преко свега прелази, па ди смеш да му се супростављаш.

"Доста је,Митре,било глупости…Ниси више балавац. Време је да се неђе скрасиш, породицу да ствараш. Да је све било како треба,већ би децу у школу водијо…Јесам у праву."

"Јеси,земо, све је тако како кажеш."

"А ти,мали…Ти си,богами,добро од Митра занат изучијо. Све си његове будалаштине кâ сунђер упијо…"

Ћутим ија…Јебеш га, шта да се буним кад је тако.

"Нећу да грешим душу, добар си човек…Да ниси, не би те овај тол'ко за собом водâ, а и мени си био драг, јебâ те враг сремачки…Теби фали још месец инешто да дослужиш ту твоју несретну војску. Кол'ко је већ служиш, јебâ је бог ивојску?"

"Ушô сам у шесту годину,друже командире."

"Ето ти га на! Бог те јебâ, људи за шест година заврше вакултет,ожене се иразведу, а ти не мореш војску одслу-жити. Него, 'вако сам ја смислијо…И ти пакуј твоје прње,па ћерај с Митром до Београда,а од Београда право кући. Немрдај никуд док не пош'љем твоја документа."

Ретко је Лекић палијо,ал' кад му тако дође,преполови "Зету" па једну полу врати у табакеру,а ону другу опљуне иметне у цигаршпић. Повуче два-три дима, ето тек тол'ко да га жеља мине.

"Нафалијо сам те, бог те јебâ, рођена мати да чита,не би те познала…Ако ти то штогод помогне,пробај да те при-ме у службу,а ако ти је доста милиције,сналази се…Млад си,брате,па бори се за живот. Јел'тако?"

"Тако је,друже командире, пуно вам фала."

На раздужењу враћам ово, враћам оно, а за пиштољ нит'ме они шта питаду нит'ја шта диваним. Правимо се луди ија идржава.

Раздужијо се иМитар,само он је његов валтер задржô. Трофејни је пиштољ па кô борац има на то право.

У недељу навече стрпô нас Лекић у кампањолу, он нас лично на станицу прати…Казô би когод :

"'Оће да буде сигуран да сте отпутовали да може човек мирно спавати…"

Није то,чедо,по среди…Здраво је њему тешко од свог се земе растати…Има у Зајечару пуно добри'људи иса млогима се он идружи илепо слаже, ал'јебеш га…Нит'је ко од њи'у Сану пишô, нит'се с козама по Козари јурцô. Кад премети да су га јаке бриге спопале,Митар њему запева :

        "Ој,Приједроре,у срцу те носим

          итвојим се именом поносим…"

Дошô ајзибан у станицу строго на време,ал' неће он још скоро из ње изићи…Не сме отправник да подигне ону палицу док се ми не испоздрављамо…Јебеш га,чедо…Јачи је командир милиције од сви'редова вожње…

"Земо, чим се сместиш,'оћу одма'да ми јавиш. Првом приликом кад будем могâ доћу да те обиђем."

И с менека се лепо поздравијо…Баш 'нако љуцки…Ка'смо већ иу вагон ушли,он виче :

"Мали,јебâ те бог, ја те ине питâ јел'имаш ти нова-ца?"

"Имам,друже командире, не секирајте се."

Нас двојица, успут, више ћутимо нег'што диванимо. Жао менека што се морам с њим растати, знаш кол'ко, а ион се умусијо когод да је све козе по Козари погубијо…

Разумем га ја, чедо, па не волем пуно ни да га узнемиравам…Ја, да кажеш, бар знам ди ћу…Идем својој кући исвојима па како ми буде,а он мученик опет испо-четка…

У Београду сврнемо у бирцуз па 'ајд'једну,'ајд'другу, ал' код треће одустали…Ако наставимо како умемо,опет ћемо штогод засрати…Устаје Митар иузима свој куфер.

"Јаро,брате мој, нећемо се ни поздрављти. Да ће бог за који дан ето нас опет заједно."

Врага ће дати…Имô је он канда преча посла нег'да удешава да се нас двојица сретнемо…Како је тад мој Јаро на врата изишô,нит'сам га кадгод видијо,нит'штогод о њему чуо… Ал' когод да је у земљу пропô.

Ја све држим да су ови њега о'ма'у Русију послали,а јебеш му матер, како је после време дошло, боље да је о'шô у пичку материну!

  50.

Чита мој друг Срета оне 'артије што му Лекић послô,па све лепо не може да верује. Накитијо мој командир,ал' когод да сам умро па ми сад држиду говор на гробљу

"Друг је Мита као напредан омладинац у потпуности сватијо сложеност ситуације у којој се наша земља налази. На курсу је показао висок степен спремности да као припадник народне милиције брани тековине наше народноослободилачке борбе…"

Ондак на послетку…Ако вели, ја сам,другови,скинô беду с врата,а ви сад ва'те очи са загулом…

"Препоручујем обласном комитету да горе поменутог омладинца има у виду за пријем у партију,а што се тиче евентуалног пријема на службу такође сматрамо да нема никаквих ни стручних ни идеолошких препрека јер је именовани по свршетку курса у потпуности овладао знањима иумећима неопходним за службу у народној милицији.

Смрт фашизму, слобода народу!"

Цврц…И да 'оћеш лепше, не може…Расте Срета,па само што не пробије онај плафон…Како ине би, наопако…Кад покаже писмо у комитету,сви ће га редом по рамену тапшати:

"Алал ти вера,друже Срето…Умеш да одабереш људе само тако…"

Јебеш му матер,чедо, ако ћемо право, за доброг руководиоца то ти је и најпрече.Јебô ти руководиоца који воли да ради! Кад је тако вредан,коју се материну игурô у руководиоце?!

Е,да сам ја умô да се гурам,не би сад тако насекирô мог руководијоца :

"Срето,брате, нисам ја рад ни у партију ни у мили-цију…"

"Како ниси рад, гром те спржијо!Тол'ки народ куми имоли да гапримимо у партију,а тебека гураду,па нећеш…"

Нећу,па шлус…

"'Ајд'да кажемо…Бојиш се да ниси довољно сазрô за партију…У реду, то поштивам….Ал'што нећеш у милицију, матер ти јебем глупаву. Јел'ти лакше да цели век млатиш чекићом по наковњу ил'да обучеш униформу ибудеш госпо-дин."

Заволô сам ја униформу, како је не би заволô…Нисам ти ја од они'загула што уживаду даи'се когод плаши, ал' руку на срце, никад ме у мом веку тол'ко света није поштивало кол'ко оно мало док сам је носијо, ал' јебеш га…Баш тог сам се ибојô…

Није свет, да кажеш, мали…Кад тад ће оно за ћуприју доћи,а рачунô сам икад дође, за Миту ковача, мање-више…Не исплати им се пуно ни да га тражиду по Срему, ал' Мити милицајцу не би опростили.Таман посла!

Седи,Мито,ди си…Ни за ди си, ниси…Најсигурније је тебека код твог бáбе. Ка'те тако брљивог направијо,нек те итрпи.

Кад,'оћеш очин…Окрено ибáбаћурак натрашке. Трпијо ме који дан,па ондак каже:

"Слушај,сине, доста је било итвога…Лепе си године напрцô,а ништа у животу ниси створијо. Вртиш се у круг когод коњ у долапу…Јесам у праву?"

"Не знам, бáбо, нисам о том ни размишљô."

"Размишљô ти ил'не размишљô, време ти пролази…Ја више да те 'раним нит'сам кадарнит''оћу. Ниси глупав, ниси ни ћорав, видиш,брате,исам. Новаца ни откуда,а сви само иштете…Ноћаске да ми умре мати,немам је сучим са'ранити."

Изненадијо ме мој бáба, баш добро…Како би ти казô, нисам то од њега очекивô, па не знам лепо ни шта би му одговоријо.Гледим у Даницу, спустила глави ићути.Значи,ил'му одобрава ил'ће пре бити да је она све то исмислила само сад потурила њега да издеклемује.

Лепо Мито…Са'си ти испо гурав што те Шваба тол'ке године на робији држô, што ти онај влашки угурцуз бацијо пиштољ у Тимок инапослетку, што бáба не може да заради новаца…

Јебои'он иновце, све ти се у животу око њи'врти кô онај једек на вратилу од бунара, па питање је само ко се за који крај једека у'ватијо…Кои'је имô,није се пуно усрећијо,а ко није, још и мање.

Имô ти је мој деда Марко неког брата од стрица…Сад дал'Живорада ил'Жику, не могу ти тачно касти јербо нисам никад деду ни питô, углавном Жиклин су га звали.Казô би 'вако,по шпиц намету,да је бијо опасан,а и јесте бијо, бог га убијо! Прави 'ајдук. Још кô деран је чуда стварô,а зло говече довека јуне,па ка'се замомчијо још гори…

Почô он, кобојаги, да тргује с коњима,ал' так'ог англера још мати није родила. Никад тај ништа не купује,а кад продаје,навек код њега најбоља роба. Знаду жандари, иови наши иони тамо у Србији, откуда је роба дошла,ал' бадава кад га не могу нигди у'ватити…

Нису они знали ди ће овај заноћити,ал' кол'ко кад седнеш на мравињак да покажеш који те мрав ујô…

Е,једне ноћи, превари се Жиклин па у својој кући заноћијо. Кол'ко је оно мало ватре на огњишту потпалијо,тол'ко је жандарима требало да опколе кућу. Са сви'страна. Да се у миша претвори,не би им утекô…

Зоведу га они да се преда, ал таман посла…Неће он њима жив у руке,па запали кућу. Ова трском покривена, планула кô пласт сена.

"Сад је готов…"

Ком'на радост, ком'на тугу, крсти се свет за крштену душу,ал' неће ова још никуд…Прошло од тад година и  го-дина док једареда стиже деда Марку депеша из Америке. Пише му брат Жиклин главом ибрадом…

Како је у оном диму успô да утекне,а да га нико не премети то само он исотона знаду.

Навек је он волô да се фали,а сад кобојаги има исучим. Лепо се,каже,скућијо, свега има, а кол'ко има новаца то ни сам не зна…Недаде му Господ порода,па нема више воље ни да и' броји…..Није рад да своју муку држави Америки остави,па би ето здраво волô да му деда Марко пошље Милоша, мог бáбу, да га овај наследи.

Деда Марко неће о том ни да дивани…Каже кад је овди тако сопанђило бијо мо'ш мислити как'а је тек тамо чуда стварô па ти се њи'ова преписка на том писму исвршила. Нит'је деда њему штогод одговоријо,нит'је овај више писô.

Одавно је већ идеда Марко отпутовô, кад зоведу једа-реда бáбу у општину.

"Шта сад 'оће,коју материну?

Здраво се бáба насекирô…Кад сељака у оштину зоведу,не мож' то бити на добро…Ако није за порез,ондак је за војну вежбу,ал' овог пута баш ни једно ни друго…Канда да је как'а лепа ствар по среди јербо како се овај на врати'појавијо, чика Жарко писар искезијо оне његове науснице :

"Уђи,Милоше,шта се снебиваш кô нова млада. Има чика Жарко за тебека два гласа. Један је лош, то о'ма'да ти кажем, ал' је зато овај други здраво леп ибрез муштулука неће проћи."

Што каже свет "док једном не омркне,другом не осване" па ком је сад омркло? Стрицу Жиклину…Ретко так'а сорта од старости умире,ал' ето...И ту се овај није дао….Изјављује чика Жарко саучешће, па јебеш га…Мора човек и коју лепу о покојнику…

"Волем ја,Милоше,ка'се наше чељаде белог 'леба у белом свету дочепа,а за Жиклина сам се посебно радовô…Није то,чедо,шала до Америке ни доћи а тол'ки капитал из ње изнети,даи'не диванимо… Еј,да ти знаш кол'ко су нас пути свирци пратили…"

Дрма бáбаглавом…Мило му је, да кажеш, 'вако штогод лепо о покојном стрицу чути,ал' не може баш ни све да му опћути,па се у себи премишља :

"Не сери,Жарко,бога ти, ди ће ти душа грешна. Кол'ко си само пута слао жандарме по њега?"

"За овај други глас…Није лоше, мој Милоше…Стриц ти је оставијо наследство. Шта си добијо икол'ко си добијо, овде не пише, мораш ићи у Београд код неког адвоката Констатиновића па ће ти он све лепо пренети."

Е,ти'дана, док се бáба спремô на пут, у кући џумбус. Нит'се ради нит'се спава, само се шпекулише.Он га јебô! Мало које зло да нас је обишло, ал' 'вако штогод још нисмо пасирали.Како потрошити новце?

Женске ти некако више смисла за те ствари имаду,па је о'ма'исто вече Даница издеклемовала Милошу :

"Окани се земље, јебала те земља!Ви'ш да овај угур-цуз све воле само не воле мотику. Нову кућу ти њему сази-дај…Кад прође свет шором да се има зачим иокренути."

Није ова стара, да кажеш,ни тако лоша, ал' не би ја сад млого о том…Нико још у селу није стару срушијо што је била лоша нег'што ће нова бити боља,па што би сад ими пуно извољевали…Од ране зоре шпарта бáба по авлији, само нешто мери ипремерава…Как'а је сад кућа ако није на лакат,а како ће је на лакат ставити кад му смета вајат…Није греда ни њега срушити,ал' ди ће нови сазидати кад му деда Марко натрћијо бунар на сред авлије. Да га затрпава, док је мајка жива, не сме ни да помисли…..

Менека баш нешто пуно и не питаду па не волем пуно ни да се трпам,ал' оно чегасам се могô сетити о'ма'сам изнô…

"Бáбо ја би''тео бацикли ирадијо…Ако штогод прео-стане, марим ја, зидај ти шта 'оћеш икол'ко 'оћеш…"

"Ја сам,сине,све држô да си ти глупав, ал'ниси ти глупав…Ти си брезобразан."

Мајки душа у носу…Да 'оће Господ с миром да је при-ми,на ништа друго не би ни помслила,ал' види жена шта се ради,па не може више да ћути:

"Срам да вас буде…Само вас гледим како сте се успа-лили,а и'те ви'те какав вам је клозет. Срамота, наопако, кад гости дођеду,ни врата се не могу љуцки затворити."

Шта ти вреди жалба брез штамбиља…

"Еј Милоше, Милоше,да ти отац устане кад види шта радиш,фуртом би се сирома'од муке у гроб вратијо…"

Сва срећа па неће ита ујудурма још задуго. Лепо се бáба дотерô. Купила му Даница нове чакшире и папуче, па 'ајд'сад,иде у Београд код адвоката…Није он мученик волô путовати,па није чудо што је смркнут на пут пошô,ал' бог га материн, смркнут се ивратијо. Ни да је директ од покојног стрица наследство преузимô.

Даница не може пуно да чека :

"Говори,човече,кол'ко смо добили, шта си се ту укипи-јо?"

Ништа овај на то не одговара. Туријо руку у џеп ивади неку куверту…

"Ево ти,жено,твоје наследство…Ту ти је све."

Шта је то све?Цели сто долара…Он га јебôи куверту, кад је 'вако гледиш,дебела кô трговачки шлајбок, а унутра само сто долара…Све остало 'артија до 'артије…Нешто натруковали амерички адвокати, нешто овај наш истолма-чијо и дописô, па је љуцкии напунили.

Шта су ови из Америке написали, то не знам, ал' овај је наш то 'вако срочијо:

"Ваш драги рођак господин Жика Филиповић,тог итог дана, ту иту, испустијо је своју племениту душу.По изричитој жељи драгог нам покојника, а по законима државе Америке, ви сте законити наследник дела заоставштине... И тако даље, итако даље…"

Јебеш му матер! Бијо то закон државе Америке ил'овај наш српски, што више добијаш,више ти се иодузима. Овде још пуно адвоката,па док је сваки понешто одузô до бáбе дошло то што је дошло.Да не би ми штогод, не дôБог,посумњали, лепо су људи напослетку навели:

"Вама припада сто долара иосмнајст центи које вам дародавац с љубављу поклања,а ви са захвалношћу при-мате испред адвокатске канцеларије Констатиновић…"

Није лепо касти,ал'јебеш сад,чедо,и дародавца инаследство. Сто долара на тол'ко жеља! Когод да си запа-лијо камару сламе,па 'ај'сад сви да пљунемо да је угаси-мо…

И ово…"са зафалношћу примате"…могла је адво-катска канцеларија Констатиновић комотно да избаци. Дани-ца је то бáби млого једноставније протолмачила:

"Јебем ја,Милоше,и тебека итвоју фамилију!"

Наставиће се ...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: