детаљ слике: КРК Арт дизајн

Чудан осветник

Примјетио сам га првог дана кад смо се испели скоро на сами врх планине.

Размјестили смо наше шаторе изнад његове куће ако се кућом или колибом може назвати неколико дебљих дасака увезаних блатом, гајтанима, покривенo разним парчадима лима и пластике.

Њега је посматрач морао примјетити.

Висок, широких рамена, густе браде, без сиједих длака у бради и коси, продорних очију недефинисане боје нешто између зеленог и плавог које би бљеснуле сваки пут кад би пролазио поред нас. Пуне усне, високо чело, снажне вилице, није имао више од четрдесет и пет година. Јаке, крупне и кошчате шаке, у којима је сјекира изгледала као играчка.

Коса смеђа, валовита, али не запуштена, свезана у уредан перчин. Заправо иако је живио у уџерици сав његов изглед није говорио да се радило о неком пустињаку, напротив, радило се о човјеку дубоких принципа али и тешких разочарења.

О човјеку спремном на обрачун.

Свако јутро када је пролазио поред нашег кампа обавезно смо га поздрављали са добро јутро, међутим он није одговарао.

Носио је омањи балон за воду и одлазио до потока који је жуборио испод нас. Неколико стотина метара ниже је било нешто што је личило на башту, ту је у педантном распореду био посађен пелин.

Спустио би се до потока, захватио би воде у балон и откинуо би само један струк пелина, потом би се враћао у своју колибу и цијели дан не би из ње излазио.

Петог дана, посумњао сам да се ради о неком подвижнику, монаху, искушенику док су други тврдили да је ипак ријеч о пропалици или пијанцу који је смисао свог постојања нашао у самоћи.

Ништа од тога није било истина.

За разлику од свих осталих, то јутро сам га поздравио другачије, ни не слутећи колико сам охол и бестидан што се занимам за туђу бол, туђе ране и ожиљке и колико ће ми то донијети немира и терета који ево истачем на папир.

Помаже Бог! — рекао сам мислећи да ћу измамити осмијех овог чудног подвижника.

Међутим, ошинуо ме таквим погледом оштријим од иједног жилета, хладнијим од иједне зиме. Ионако опасне и хладне, ледене, зелено-плаве очи сада су посивиле и добиле некакав непријатељски, одлучан и бескомпромисан, а заправо болан и тужан изглед. Изглед који је говорио више од иједне ријечи, спремност на било какву жртву и бескомпромисност у извршењу наума.

Искриви му се лице у болну гримасу и само одговори: ако!

Сљедећих неколико дана свако јутро сам му називао Бога, кад би он пролазио поред нас причу смо усмјеравали ка религиозном јер је једина реакција била тада кад је чуо Божје име.

Након петнаест дана, посљедњег дана нашег камповања и кад смо већ довољно узорака скупили за наше истраживање, видио сам га опет да иде према потоку.

Опет се поновило и ја сам му назвао Бога.

Окренуо се, пришао ми и истргнуо ми цигарету из угла усана. Већ до пола догорјелу цигарету ставио је међу зубе и дубоко повукао дим. Жар је у тренутку стигао до филтера. Опљунуо је и дим и цигарету а негдје из даљине се спремала олуја.

Дубок мушки глас, тешки бас, је проговорио.

"Добро, момче, ти који ми свако јутро називаш Бога, добро је!

Бог ти помогао и био ти на помоћи!

А сад ме слушај!

Отиђи у било који Његов храм и питај Га.

Питај Га момче, је ли Његово допуштење и је ли Његова воља да преживљавам без жене коју сам једину волиои зашто сам био кукавица кад сам морао бити најхрабрији!

Питај Га зашто мене казни најстрашнијом казном — да нисам отац њеној дјеци и чега сам се то уплашио кад се нисам смио уплашити.

Питај Га још и ово — ако није то Његова воља — је ли онда воља Његовог палог анђела кога чекам у овом злу да се са њим обрачунам и да му станем петом на рогове!

Ја бих, али ово поприште не смијем напустити!

Питај Га, момче, јер ја не могу, ја сам ође, мени одавде нема мицања.

Поручи Му и ово, чекам самог непомјаника у овом леду и снијегу, у овом злу и неимаштини да га питам и да са њим сведем рачуне.

Чекам га, момче, јер нико ми није могао путеве смрсити осим *непомјаник.

Питај Га све, па ми дођи и кажи ако ме затекнеш још у животу јер мени без ње живота нема. А и шта је живот без оне коју је лако вољети и коју сам једину волио!

Такав живот је као онај струк пелина који ми је, и доручак, и ручак, и вечера!

Такав живот није живот него — смрт!

Срећан ти пут момче и кажи сваком кога сретнеш: дабогда нико неимао моју судбину!"

Спаковали смо наш камп у тишини, нико никога није ништа питао, спуштали смо се полако низ падину и кад смо већ били надомак првих села, горе, на врху је вријеме надолазило.

Безброј громова је пуцало, безброј муња је сијевало, и сви смо помислили да је почела борба између човјека и његовог удеса. Прса у прса, срце у срце, човјек и његов усуд! Без свједока, без јаука.

Након неколико мјесеци кад је прошла хладна зима, попели смо се опет на планину, опет је поток мирно жуборио, башта са пелином је била уредно окопана и засађена, колиба је исто била ту, али од необичног осветника ни трага ни гласа.

Само је женска бијела марама вијорила закачена на грану задјевену испод лимова и пластике. На њој је педантно, али ипак мушки и грубо било извезено:

Нема мени живота без ње!

*непомјaник - нечастиви

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: