|
|
|
НЕ ПАДА ИВЕР ДАЛЕКО ОД КЛАДЕ  | Драгана Лисић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
НЕ ПАДА ИВЕР ДАЛЕКО ОД КЛАДЕ
Биографска Мене је мајка умало родила У комбију на пола пута до породилиштаДок је возио стриц Јер је био трезнији од тате И једини код куће „Је л’ мушко?“ питала је комшиница„Мушко с грешком!“ рекао је татаЕх тата, да знаш да си био видовитОд женствености и данас имамСамо ту грешку – женску пишу Није се освртало на октобарску кишуПило се три дана у моје име Иако га тад још нико није знаоПа четврти није било шта да се једеАл кад је бал нек је бал, бег није циција „Зваће се ДраганаПо мојој баби Драгици“Одлучи тата, а мама обори поглед„Нек бар буде драга и мила“Прозбори, ал није ни снила Да ћу да радим искључиво оно Што ми је срцу драгоДа ћу бити дрска и прекаУмети стати и остатиИ побеђивати и немило и недраго Нису имали за Памперс„Пери пелене у леденој води са бунараИли је греј на смедервцу, снашоКад си се јебала било ти је слаткоА после јебања залуд кајања" Ал шта зна баба с језиком змијеИма кајања, има бола, има и депресије„Хтела сам да те узмемИ да скочим у онај бунарДа скратим муке и себи и теби Јер не пада ивер далеко од кладеА пара се на пару лепиИ тебе чека чемер и јад За друге је мир, срећа и склад“Беше и мајка видовита Ал’ ја за судбину не маримДајем сваки атом снагеДа будем срећна кад остарим„Она је прва од нас која има факултетОна је једина која може да обиђе свет“ „Нас двојица сами с тобомА ти плачеш, мучи те тиба,Мало чаја, па мало млека,Опет чаја, млека па пиваИ кад се укакиш – кô нова А била си лепа ко анђео, Дадо“Мој стриц је знао лек за свеИ умео да препозна лепотуПекао ми помфрит и водио ме на пецањеШтета, само четрдесет година оста у животу Тетке су ме пољубиле у образ Па зато сад имам рупицеКажу деформитет неког мишића на лицуАл’ наука прича којешта, то јеДа сахраним сузу у ту јамицу Зато немој да лажеш себе Да можеш да ми ломиш срце,Мамиш сузе и скидаш крунуЈа носим у тим плавим очимаТерет последњег изданка лозе У њима сви моји преци трунуИ сви они са мном свету пркосеИ штагод когод каже, ја оца чујем„Ти си ћерко татин син, са тобом се поносим“
Посланица брату Како ти је мој велики братеТамо где те никоРођеним не зовеТамо где у прикрајку седишИ глумиш сину и оца и мајкуКако ти је тамоГде те за сироче сматрајуБез игде икогаТамо где ни помена немаО твојој породициО твојој мајциТамо туђу сестру зовеш својомКако ти је када крвариш рукеНа послуРадећи са стакломКрв помешана са прљавштиномЦрвено-црнаТо је твоја бојаА ја те у белом памтимСа двадесетак кила мањеБез брадеБез бораСа широким бисерним осмехом на лицуДотераногЈош и данас осетим твој парфемКада неко прођеА тако је гушиоИ сметаоИ нервираоКао и ти.Сећам се када сам се љутила на тебеЈер би ми појео павлакуИли остатке фила за облатнеЈедини колач који нам је мајка правилаИ то двапут годишњеОпет веју снеговиСетиш ли се да ти се мајка зовеСнежанаУјутру кад журиш на посаоПо овој хладноћиЗна ли твој син да каже теткаСетиш ли се да се неко родиоШеснаест година након тебеДа ти квари животСетиш ли се да си се са неким дерлетомДодавао балономИ никад није било достаСећаш ли се да си том дериштуДоносио пицу са послаПица више није тако укуснаКао некадНишта више није као некадТо дерле се сада удајеА на свадби нема братаНема заштитеНема уточиштаПлачеш ли јер се удајемОд среће или тугеШто би плакаоЈош једна глупост у низуТо дериште само прави грешкеУдара главом о зидИ после се кајеКаје се и јер није било уз тебеКад је требалоКад се очекивалоА ипак сада себично очекујеДа ти будеш туКрајње незахвалноАли у мислима си увек туСваки наш разговорПроживљавам хиљаду путаПремда се није десиоНиједанОд ондаТако бих ти похитала у загрљајИ исплакала у њему океанАли не могуНе желимНе смем да каљам твоју белинуУ њој желим да те памтимЦрвено црна није твоја бојаНе желим да јој дозволим да буде
Одакле црпе снагу те жене
Одакле црпе снагу те женеОд живота изударанеИ повијенеИзнурене и заточенеБогиње мајкеРатнице храбреШто тихо своју битку водеОдакле црпе снагу те жене НесхваћенеУ својој борби усамљенеСамци у браку, у мрклом мракуОдакле црпе снагу те жене Од Месеца или СунцаИз ваздуха или водеГде им сав тај терет одеНа лицу им благост сија У очима искра вереТе њихово друштво пријаИ твој се бол у трену спере Нова религија Заглушујући звук фена.Загушујући мирис фарбе за косу.Дречећецрвени лак за нокте.Вриштећеотворен деколте. Бол приликом чупања обрва.Бол приликом депилације.Малих и великих регија.Бол приликом тренинга. Бол. Жртва. Све за лепоту!Хиљаду и један слој шминкеЗа хиљаду и један лајк.Све са циљем да се сакрије шупљина. Акценат на декорацији шкољке.Нужан. Јер бисера нема.Бог је мртав. Љубав је историја.Живели фитнес тренери и везе за једну ноћ. Не волим краставце Као пуж, да не бих била голаћТамо где одлазимТоварим у ранац и што треба и што не треба(Ако нико кифозу није решио теретомБићу пионир у тој кинезитерапији)На сав тај товар Тата тура и своје краставцеПуну кесу, да ми се нађеДомаћи су, кажеАли, тата, ја ни не волим краставцеОвде ми свекрва сади паприку и кромпирОд тога могу да живимОвде боље разумеју моје потребе Никад то ниси умеоМрзела сам те због тога Сада гулим онај краставацОбазриво, као да ћу расећиИ твоје прсте Који су га вредно заливалиЧупкали траву да га не омета у растуЕх, да си бар мене неговао такоМени је увек била суша Љубав – ко капи за очиА чупало се жито место кукољаПоткресао се сваки комадТалента и самопоуздањаНема везе, тата,Коначно сам отпустилаКолико се да(Комад трауме увек остаје негде дубоко)Жваћем онај краставац И знам да је значио:Волим те, сине, можеш ти то Покајани разбојник Имам много манаАл` ниједна није снажнаКо Небеска Мана Падала сам до најнижих дубинаАл` Отац се увек радујеДа дочека Блудног сина Живела сам грешан животАл` сваки корак водио меДа клекнем пред кивот Нанизало се свакаквог блатаАл` све се то исповедном сузом спереИ остане боја плава и боја злата Посвуда тражих кап топлине оца и мајкеАл` то човек не надокнади Сем Богооца и Богомајке И сада кад напокон Љубав удишемВише не морам ни да пишемДа бих вам се допала, Да бих сав кал спралаТу сам да будем путоказ неком вреданА Пут и Истина и Живот – само је Један
|
