О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ЗАДРУГЕ

Ђока Филиповић
детаљ слике: Novi Bečej - on line

XIX део можете прочитати ОВДЕ 


КОБОЈАГИ

- роман на сремачком дијалекту, доносимо у наставцима,

аутор: Ђока Филиповић


XХ део

ЗАДРУГЕ


 51.

 
Ка' су заправо почеле оне зајебанције са задругама, ја ти не умем касти, ал' очас је то i до нас дошло… Од Мајеровог дућана силне неке канцеларије преоправљали,па ко ће сад бити управник? Неки Чеда Србијанац…Пун Срем загула иглонцоша,ал' оваји'све ушијо. У Влајковом је бирцузу свој астал имô, ту је мање-више исве задружне послове свршавô, ту сам га ја једареда и упознô
"Ко ти гу надену,кумрија, мајке му га спалим! Јел'гу није лепше славуј…Ја ћу те викам славуј-пиле."
И пре сам ја нешто о том размишљô, ал' кад ме сад бáба тако накаћуријо, нема ми друге нег'да питам мог друга Чеду да ме прими у задругу. Задружнашталапунакоња,а од плугова иколечки не мо'ш љуцки ни проћи…Сигурно им треба ковач.
Нисам бијо рад да о тако важној ствари у бирцузу дива-нимо јербо знам га каки је брљив. Ка'се ождере,све код њега може. Да сам га питô да ме прими за секретарицу,рекô би :
"Славуј-пиле,ти зна'еш ко сам ишто сам…Ако ја кажем "да",онда је "да"…Ако гу кажем "не", могу они из комитет да се јебу. Зај'тра на сабајле да ми дојдеш."
Јесте…Кад ја зај'тра дојдем 'нако мамуран,исцакô би ме из канцеларије кô два идва. Било би оно :
"Марш напоље,џукело једна. Мало ли је што те целу ноћ појим са шприцери, сад још ипосô да ти давам."
Зато,бато, све по пропису.
"Доброј'тро,друже управниче!"
"Славуј-пиле,ти ли си…Који мој сад ити искаш?"
"'Тео сам нешто да вас приупитам,ал' би волô наса-мо…Ако може…"
"'Ајде,брате, уђи си у моју канцеларију."
У Чединој канцеларији баш кô оно кадгода у Мајеровом дућану…Нема чега нема…Навукли другови из швапски'кућа све што чему ваља ишто се понети могло…
На патосу велики ћилим од чисте вуне…Да су кадгода само госпоцки табани по њему газили,у то нема сумње,а да ће му ови наши сељачки опанци главе доћи, неће… ПростроЧеда крпаре идужом ипопреко.
У ћошку велики креденац…Канда да су Швабе у њему књиге држали,ал' нит'је Чеда пуно за те ствари маријо нит'приличи управнику народне задруге да му швапске књиге прашину скупљаду….Натрпô ти он тудекана пуно лепши'ствари…Којекак'и'есцајга ипорцулански'чаша,кô оно кадгода у Митићевој робној кући.
Од кога су му астал позајмили, не умем ти касти, ал' да се овај којим случајом и врати, не би га познôШто од кафе, што од вина икуване ракије, флека до флеке…
'Ајд'сад, тек тол'ко да се види да је задруга народна, на зиду партијска застава…С једне стране друг Тито, с оне друге,друг Стаљин…Обојица здраво озбиљни инамргоени, не воле Чеда тако надрндане даи'гледи, паи'ставијо себи иза леђа. Да не би поменути другови млого завиривали кад штогод мува ил'натеже флашу из ладице, закуцôи'унцут високо, који прст до плафона…
"Гукни,голубе!"
"Друже управниче…"
Строго пазим да се не зајебем,па кажем "Чедо".
"Ви знате да сам ја ковач ипоткивач. Свршијо сам занат код мајстор Васе Рајчевића на Вољи. Војску сам, фала Богу,одслужијо, време је више ида се женим,ал'како да се женим кад немам сучим ни себе 'ранити…Ако сте вољни да ме примите у задругу,поштено би'се одужијо…"
"Слушај,славуј, несам знао да си ковач. Ја те знајем кô јебиветра,ал'исто ти се 'вата…Да те пуно не замајавам,о'ма'да ти кажам…Имам си ковача, добар мајстор, кој ће ми мој још један."
То да има ковача,ја сам већ знао…Довô је он неког свог рођака из Лесковца,а да је тако добар кô што га фали, баш и није. Причали су ми људи да није лош човек, 'оће све да уради ивредан је, ал'самоук па млого тога није ни бијо кадар да одради како треба.
"Како ти се оно вика татко?"
"Милош..."
"А да,Милош, зна'ем човека…Многу фин човек не знајем само како гу успеја да начини так'у будалу…Јел'он ушаја у задругу?"
"Није..."
"Одлично…Иди си дома икажи татку да уђе у задругу. Уписајам њега.Уписајам тебе исвршен посô. Обојица имејете плату,можеш си три снајке дома да доводиш."
Мислим се,иди ти,Чедо,у материну!Па нисам ја баш тол'ко глупав кол'ко ти мислиш…Која ти је то рачуница? Бáба да земљу ирадила да уђемо у задругу па ондак оремо икопамо туђе њиве… Да сам волô да копам,не би код тебе ни долазијо.
Ондак напослетку, што ме највише ипогодило…Он довô свог човека из пизде материне да поткива сремске коње,а ти,мајстор Мито,'ајде у бразду…Коју сам материну тол'ке године провô на занату.
Кад сам дошô кући,не смем бáби ни да поменем ди сам бијо ишта сам радијо.О том шта му је Чеда поручијо,да ине диваним. Знам шта би казô :
"Јебем ја матер итеби иЧеди,а задруги обашка."


 

    52.


Једно јутро,прднуло ми нешто у главу…Кад већ тако дангубим, што не би о'шô малко на поседак код мог друга Милутина?Здраво сам га се ужелио,а нит'је Београд прекосвета нит'се ја имам коме лепше изјадати…
Како наумијо тако иурадијо,ал'јебô га,чедо,иБеоград ионај његов вакултет…Кад би ти опричô ди сам све прошôина кол'ко сам врата закуцô, не би ми веровôУ један пар, од све муке, седнем насред тротуара па се нешто премишљам…У Путинци',тришора ичет'ри шорића,па не може то наш поштар Паја до подне обићи… Ни случајно…Ономад му купили бацикли,па још горе. Кад је штогод трезан,не сме на њега ни сести,а јел'се кол'ко нацврцô, очас га дигод заборави…
Кол'ко њима у Београду поштара треба икад они муче-ници тол'ку варош обиђеду,то нико не зна…
Било, како било, скоро да сам и ја целу варош обишô,па биће да је већ добро и подне прошло…
"Докторе Стајићу,тражи вас један господин…Како сте рекли да се зовете?"
"Мита…Ка'ште ви њему,госпоја, Мита кумрија"
Обрадовô ми се мој доктор, знаш кол'ко…Јел'когод через нас прошô….
"Колега да вас упознам с мојим братом Митом…"
Ди ћеш се боље издиванити нег'у бирцузу,па 'ајд'сад…Пустим ја њега првог. Рачунам,шта су његове муке с прам моји', брзо ће он завршити…
"Добро ми је,кумрија…Да се многожалим,био би безобразан…"
Ради човек оно што је одувек волô,па шта'ш лепше,ал'има ион једну муку….Бијо је,каже,рад да иде даље на школе,ал'неће ови на вакултету ни да чуједу док не уђе у партију…
"Па јебô је он ипартију, што,брате,не уђеш…Шта те кошта?"
Смеје се Милутин,а само је он умô тако слатко да се смеје…Каже: добри мој кумрија,јел'мо'ш ти да створиш кад мој Божа једног дана оде горе код деда Миндре,шта ће га овај прво питати…
"Јел'Божо…Што онај твој несретник не слави Светог Николу?"
"Славијо би он,тато, како не би славијо, ал'не сме…У партији је."
"Добро,сине,ако је тако да га јебем…Ал'што анти-крист није децу крстијо?"
"Кажем ти,тато…Не сме од партије."
"Јебала вас партија, па јел'вам она преча од сви'нас имртви'иживи'Стајића…"
Опричам, ја ондак њему моје муке…Све по реду. Од оног случаја у милицији до оног шта си ми бáба имати казали ионог како ме Чеда одјебô
Ћути он, није рад да ме прекида,ал'реч једну да не изусти, није греда…Све сам га ја по лицу разумô,а гадно се нешто намрштијо…
"Слушај,кумрија…То што су ти отац имати рекли,све стоји ифала Богу да су ти рекли…За твоје добро…Ниси више балавац и не приличи ти да једеш хлеб туђим усти-ма…"
"Па јебеш га,Милутине, јесил'ти менека разумô оно за Чеду?"
"За тог Чеду ти ништа не брини. Он је сад моја брига…Како се презива?"
"Не знам,брате. Сви га знаду кô Чеду Србијанца."
Тражи он од келнера парче 'артије па уписује…Задруга Путинци… Управник Чеда Србијанац.
"Решићемо то, не секирај се. И над попом има поп, негода ја сад теби кажем оно најважније… Ако Бог дâ па ми овихдана дају оно мало стана што су обећали, одмахсе женим, а 'оћу да ми ти иСава кумујете…"
Што је то менека, чедо моје,обрадовало, ја ти не могу речима оприличити…'Тео би,кобојаги,да му честитам,а суза сузу сустиже…
,добри мој кумрија, па штосад цмиздриш?Која ти јематерина?"
"Од радости,мој Милутине, како не би'? Пун вакултет финог ишколованог света,а ти 'оћеш менека иСаву за кумове…Фала ти,брате,на тој почасти."
"Иди,кумрија,с милим богом. Па ја не би дао вас двојицу за цео свет."


 

  53.

 
Како ми је Милутин оно за Чеду обећô, тако све и испало…Ка'смо се једареда добро ождерали,све ми мој управник по реду признô. Каже…Једно јутро, "вика" га секретарица :
"Друже управниче, друг Бошко је на вези."
У,бог те јебôДруг Бошко главна буџа у комитету. Цели округ од њега дркти,а Чеда обашка.
"Чедо, јел'ти био неки дан Мита Филиповић?"
Чеда се усере кад га овај пита кол'ко има сати,а сад га још збунијо с неким Митом,па ни да бекне…
"Чедо,јебô те бог…Јел'те тај Мита питô да га при-миш за ковача?"
Кад је Чеда чуо ово "за ковача", о'ма'му сад лакше…Сад бар зна о ком'се ради…
"Јесте,друже Бошко,био је ал' сам гу одбијо. Имам си ковача."
"Слушај,Чедо…Не смем ни да ти кажем ко ме сад звао из Београда. Сто ковача да имаш, овог ћеш узети за стопрвог. Јеси ме разумео?"
"Јесам,друже Бошко,ће бидне како кажеш."
"Добро... Ујутру да ме обавестиш да је почео да ради."
Как'и курир, как'а материна…С так'им се стварима није сиграти,па ево ти њега у нашој авлији…
"Помоз Бог,управниче, којим добром?"
"Ништо ме не питај,Милоше…Има ли гу онај твој?"
"Ту је негди у авлији, са'ћу га ја звати."
"Ај'',брате,викај гу што пре."
Да је милиција по менека дошла,не би се бáба тол'ко успла'иријо. Поплашијо се мученик да га овај не пише у задругу…
"Не секирај се бáбо…Знам ја шта је по среди…"
"Славуј-пиле, зај'тра рано да се јавиш на посô. Јеси гу разумô што ти викам?"
"Добро,друже управниче, фала ти… 'Ај'седи да попијемо штогод за муштулук."
"Немам си кад, други пут…Ништо ме не питај."
Шта има да га питам, коју материну!Само ка'сам се ја дочепô задруге,за остало ћемо ми лако.
Јебô је он изадругу! Цели свет је куне ипроклиње,а менека фино. Да се пуно фалим, баш нешто ине волем, а да се штогод жалим, бијо би брезобразан…Кад примим плату, није то да кажеш бог зна шта, ал' руку на срце, тол'ке новце ни попа лакше не заради.
Волô је Чеда да се дере на менека,ал' здраво ме је и волô.... Как'и би то управник задруге бијо да и свог кочијаша нема, ал' није се овај с Чедом пуно навозôОно баш, кад је штогод строго службено, а кад иде у швалерацију ил'на как'у пијанку,ја не испуштам кајасе из руку.
Јебои'он икајасе, волô сами',чедо,више од очију…У задружној штали пуно коња,па кад тако дигод пођемо,не знам лепо којог би пре упрегôИ деда Марко ибáба су волели коње, па фала Богу, ни у нашој штали никад јасле нису биле празне…Било је ту и бељаца ичилаша изеља ириђана идората иајгира…Чега све није било, од кљусета до пастува ито знаш как'и…
Није бáба волô да тргује с коњима. Куповô је ипродавô само кад устреба, а ни ја баш нисам за англере маријо…Од њи'доброг коња не мо'ш пазарити,а да ти как'о зло потуре, очас посла.
Само још ово да чујеш, како је бáба тако једаред награисô. Ја сам још деран бијо,а имали смо неку кобилу, Цвета се звала… Имала је бели цвет на вр'главе…Добра је то кобила била, ал'јебеш га…Ни чељаде кад оматори ничему не служи,а марвинче обашка. Шта ће сад бáба, не сме с њом јесен чекати, прода је он Циганима…На ономало новаца што је за њу добијо, још неки динар дометô па о'шô у Б'ељину не бил'штогод боље нашô. Сутридан, скоро да ће већ иподне, на пô шора га мати спазила па виче:
"Трчи,сине,пред бáбу да видиш шта је пазаријо."
Очас сам ја до њега дотрчô, ал' какав бáба…И не видим га. Гледим у коња,а он дорат, ито онај парадош…Когод да је отоич из песме изишô. Дигô главу горе у небеса,а грива пуна ветра ито оне кошаве са Дунава што суши шунке по целом Срему…Не умем ти касти ни ко му је име наденô,ал' да је штогод погрешијо, није…Ви'ор.
"Бог с тобом,човече, кол'ко си гаплатијо?"
Зна Даница кол'ко је он новаца понô,а није женамутава…Зна она и кол'ко 'вака бедевија кошта.
Каже њој бáба кол'ко је платијо…Није он бијо од они'што воледу да увеличаваду ни кад купуједу ни кад продаједу,а комшије вртиду главом…
"Алал ти вера,Милоше…Здраво добро си пазаријо, за такав пазар мора љуцки алдумаш пасти…"
Пашће алдумаш, него шта…Ка'се напослетку ито обавило,'ај'сад да га испробамо…Сви га редом упрежемо,ал' ди ћеш ти так'ог ждрепца у Цветине штрањке уденути. Нису оне њему ни на полак сватова. Крпи бáба штрањке,а ја не могу дочекати. Вртим се око Ви'ора,а мати се боји да се не ритне…
"Неће,жено, не бој се…Није пудљив…"
Дал'је ћудљив… 'Оћел''тети да вуче, то ћемо тек ви-дити…Кад га бáбанапослетку упрегô,сви на кола посе-дали,па пала команда…
"Отварај капију!"
Једва мајка успела да отвори капију…Није бáба још честито ни уватијо за кајасе,а Ви'ор скочијо баш кô онај прави ви'ор. Шта је за њега оно мало кола, па ми деца скачемо по патосу когод оне пинг-понг лоптице.
Прошли једним шором, прошли другим,па 'ајд'сад ионим главним…Дигод смо прошли,нема оног ко се за нама није окренô па што се парадетиче,могли би се и врнути кући, ал' нећемо…Још нам се воза...
"Дај,бáбо,кајасе да и ја малко терам."
"'Ај'беж'тамо…Ви'ш да се ија једва борим. Има дана више нег'кобасица, тераћеш га ка'се малко привикне на нас."
Добро…Ка'смо га у шталу увели, пуна штала…Заде-нула му мати црвен конац за улар,па сад више нема зиме. Нек'улази ко 'оће инек'се диви кол'ко му воља…
Зајутра бáба добро поранијо,па буди именека:
"'Ајмо,сине,да накосимо мишленгера…"
Није то сад, да кажеш шала…Ви'ор може појести кô три Цвете. Тудекана, већ поткрај села, ошинô га бáба камџијом а он у кас…Само как'и кас, наопако…То је садолуја…Тандрчу шарагље, само што не отпаднеду, а на сицу кô на рингишпилу…
Волô сам ја так'е ствари,ал' ово ме баш здраво попла-шило. Уватијо се бáби за каиш,па не пуштам…Канда да се ибáба малко поплашијо, већ смо ту пред самом пругом, па је рад да га умири:
"Оо!"… "Дура!"
Затегô кајасе,само што не пукнеду, ал' бадава…Не да овај не стаје нег'све више иубрзава…Кад је дошô на пругу, бог га материн, укопô се у месту…Бáба ија полетили на њега.Да смо га којим случајом омашили, право би под точкове испали. Нисмо ми још ни скопчали шта нас је то снашло,ал'није сво зло с тим…Ви'ор се 'нако велик пропô на задње ноге па вришти кô суманут.Руда се поломила, штрањке попуцале, са'ће и кола преврнути…
Неда му бáба да преврне кола. Намак искочијо,па сва срећа успô о'ма'да га у'вати за улар...Сад само чека да га овај у очи погледи…
"Цурик, цурик…"
Мало по мало, умири се Ви'ор кô да ништа није ни било, ал' страшно га сад так'ог и гледити. Пена му ударила на уста,а по сапима га облијо зној когод да је цели дан две бразде орô.
О'ма'је бáбас'ватијо о чем'се ту ради:
"Он га јебô,па овај се боји пруге."
Није он то никад пасирô,ал' слушô је од људи да има итак'и коња. Све да кажеш нормално, ипрежи га итерај у бразду, ал' кад види пругу,полуди. Нема те силе бож'је која ће га преко ње превести.
Бијо је,бáба унцут,па је умô у моменту да се снађе. О'ма'он мени запретијо :
"Слушај,сине, ово ником живом да ниси диванијо. Јеси ме разумô?"
Нисам га баш о'ма'разумô,ал' после је именека дошло из дупета у главу…Та пруга преко које Ви'ор не сме да пређе дели Срем на вински исвињски…Путинци се натрћили на границу,па нам кућа у винском,а њиве у свињском, ил',да кажеш, Доњем Срему. Е,сад јебеш га…Коју ће ти материну добар коњ ако не смеш с њим доћи до њиве?'Тео не 'тео, мораш га коме утрапити, а ако се прочу-је да је ћудљив,тешко ће то ићи. Мо'ш га дати Циганима за кланицу.
Дао Бог па за који дан Мала Госпојина, вашар у Дебе-љачи. Ноћом га бáба из штале извô па јел'први купац налетијо, готова ствар…Што понудијо по то га идобијо.


 

54.


Са'ћу ти се ја опет вратити на Чеду…Сâм је он у Путинце дошô, сâм је тудекана три године иотпрдијо, а у Лесковцу је оставијо жену идве ћерке…Старија Миланка, у Београду је за бабицу учила,па је почесто код оца инавраћала, а жена иона млађа, баш никад…Није то лепо ни касти,ал' когод да га баш нешто и нису биле жељне.
Ја сам Миланку на станици идочекивôииспраћô па смо се баш некако изближили. Није она била нека лепотица,ал' дао јој Бог да уме лепо да се смеје,па шта'ш лепше? Ко насмејано не воле,ил'је велик намћор ил'је здраво љубоморан!
Здраво је она волела материну супу,а иДаница је њу пуно заволела. Једаред тако за ручком, врела супа никад је посркати, а тек ће ти моја мати :
"Што се ти,чедо,не би удала за нашег Миту?Види како би били леп пар…"
Свака би се удавача, да кажеш,штогод и постидила, ал' ова јок!Клибери се да пукне од смеја.
"Па не знам,стрина Данице,'оћетеливи да просите мене илида ја пошљем Чеду да испроси Миту?"
Чеда је Миланку здраво волôДобро сад, 'ајд'да кажеш…
"Как'и је то отац да не воле своје дете…"
Јесте…Ал' ово је било баш нешто посебно…Когод да му је она цели живот била, ил'још боље…Оно што му од живота остало. Кад је она ту,нит'пије нит'дигодалута, просто друго чељаде…
Миланка је менека о њиној фамилији све отворено диванила,ал' уста ми се,чедо,осушила ако сам коме реч једну о том пренô
Рано су се Чеда ињена мати заволели,па дечурлија кô свака дечурлија, 'оће да се узму…Његови велика сиро-тиња, одговара им снаја с добрим миразом, ал' неће њен отац о том ни да дивани. Газда Лека, предратни трговац, тражи бољу прилику за ћерку јединицу.
Сучим је чича у оној старој Југославији трговô, ја ти не умем касти, ал' у овој новој добру је робу одабрôДукат је дукат, ставијо ти на њега Фрању Јосифа ил'звезду петокраку, свеједно… Нико га неће одбити…Овде удели,онде подели,па на послетку, у целом округу, нит'сме попа венчати нит'сме судија развенчати ако то газда Лека не одобри.
Знаду ово двоје за јадац,па са'ће они кобојаги утећи у бели свет…Каки бели свет…Нису они још ни до Ниша стигли,Лека и' пронашôДа ће ћерку вратити кући, то је нормално…Да ће ђувегију најурити ито је, да кажеш нормално, ал' није нормално да се дете роди брез оца….Ноћом Чеди крштеницу извадили, ноћоми'матичар венчô,па зајутра све лепо да лепше не може бити…Родила се Миланка, родила се ова друга ћерка,ал' мало по мало, почô Чеда да пије…Није он,да кажеш,бијо ни лош отац ни лош муж само узело га то пиће под своје,па ка'се наждере оде од куће и нема га данима.
Жена кô свака жена…Ћутала итрпила,ал' Леку је то здраво ждерало…Ка'се овај дигодаосвињи,нико не каже:види оне загуле Чеде,нег'сви кажеду:
"Види Лекиног зета…"
Кад је дара превршила меру,каже Лека онима у коми-тету:
"Шаљите га,другови,у пизду материну, да га моје очи не гледају!"
 


 55.


Није крв вода,а нису ни женске што су кадгода биле…Воле Миланка песму ивесеље. Мало која слава по Срему да ће брез нас проћи,а ићемо ми сад иу Вогањ…Света Петка…Велика је то слава,а извани смо. Имала је она неку другарицу у Београду, ова опет имала ујака иујну у Вогњу, па ништа ту сад више ине треба…
Не треба, Бог зна кол'ко, ни задружне коње на слави везивати. Лепо се они привикли ина шатре ина музику ина оне силне трумбете,па док је Миланка о'шлада потражи другарицу,ја се изврнô на сиц иуживам…Ваздан је у Вогњу лепи'девојчурака било,а сад обашка. Пуно село лепи'прија,па не знаш лепо у коју пре да гледиш.
У неко доба, идеду њи'три…У'ватиле се под руку па се нешто здраво кикоћеду,ал' ка'су через менека дошле канда да се малко и застидиле. Обориле главе,ал' овој у среди, неда ђаво мира. Окренула се на менека,па ме баш 'нако љуцки одмерила.
Е,он га јебô, кô да ме струја ударила…Замакле оне већ подоста,а ја још не могу да дођем себи…
"Мито, бог те јебô, па јесил'ти полудијо…Шта си се узрујô кô неки балавац?"
Ал','ајд'сад…Ка'ти ђаво дође по своје свашта ту можеш очекивати. Запалим цигару да се малко смирим,па ето ти утом иМиланке. Вода неку девојку под руку.Не познам чељаде, ал'мора бити да је то она другарица…
"Митке да те упознам са Софи."
Как'а Софи, бог је јебôиСофи!Није је ваљда из цирку-са довела? Није,наопако, как'и циркус…Фина девојка, Со-фија се звала, ал' Миланка воле тако да се керебечи.
Ићемо ми сад код ујака иујне да штогод презалогаји-мо. Ка'су људи већ тол'ко наспремали,греота да се гладни са славе вратимо…
И ујак и ујна ми се баш намак допали. Види се по кући да нису неки кулаци,ал' да су добри домаћини, то стоји…
"Слуште се,децо, немој те се устручавати…"
Ка'сам гладан,ја се баш пуно ине устручавам,ал' да сам појô кол'ко сам могô појести, ни случајно…Зашкрипијо капиџик,а на капиџику онај девојчурак што ме 'нако одмери-јо…Миланка иСофија зацикале,паод свог тог дивана само сам разумô кад је ова каз'ла:
"Мито, ово је моја сестра Ката…"
Недâ се Ката збунити. Пружа ми руку, па ме право у очи гледи…Не трепће…Нисам ја рад да ове две штогод премете,ал' не мо'ш то ни сакрити. Поцрвенијо и замуцô кô она дечурлија кад деклемују за светог Саву…
Слава кô свака слава…Џиџа-биџа дигод се окренеш,па 'ајд'сад… 'Оћете,девојке,сладолед? 'Оћемо… 'Оћете да вам купим ланчић? 'Оће иланчић…Није менека греда до новаца нег'навалила Миланка да јој упуцам ружу…Јебала је ружа,ди се баш ње сетила! 'Нако узрујан не би погодијо ни ону дебелу Циганку да се испред руже натрћи,па 'ај'сад да се некако извучем :
"Мани се,Миланка,руже.Ај'мо под шатру, јел'слава јел'није?"
'Оће оне ито, из цуга пристале…Под коју ћемо шатру?Под ону у порти.Јесте гужва ито фест,ал'свираду Цигани из Бешке. Ка'су оно зимус на Банстолу свирали,добро су менека иМиланку упамтили,па ево и'о'ма'за наш астал…
           "Русе косе,цуро имаш, жалиш ли ги ти…"
Как'и жалити…Дигла се моја Миланка,па флашу о астал "трас". Бог те јебô, цела се шатра окренула да ито чудо види. Женско,а лумпује…Оно испрва, право да ти кажем, ни менека није било право,ал' после,реко',кои'јебе! Ди су они били кад је Мита кумрија музô швапске краве?
"Ацо,брате, 'оћу да чујем… 'Ајде,Като, 'ајде злато…"
У,Скочиле Софија иМиланка па вриштиду. Наздрав-љамо се па како коју чашу испразнимо,тако је зафијучемо. Пршти стакло по шатри, нико се још не буни,ал'не би'му ја тако штогод ни препоручијо. Ја само у Кату гледим, реко',добро је…Сад је она поцрвенила кô јабука.
Задружне су чезе, није да кажеш лепо да на слави осванеду, па 'ајд'сад да пођемо…Нисмо још ни из села изишли,а Миланка се 'вако нагиње да ми види очи:
"Митке мој, ти си се мени заљубијо… 'Ај'признај."



Наставиће се ...





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"