детаљ слике: КРК Арт дизајн

Урош Микулић: Моћ писане речи – свемоћ!

Битишемо у времену где традиционалне вредности (вредности традиције) треба да нам постану потребе традиције, а ми их, насупрот томе, све више гурамо у безвређе. Покушаји да се искорени православље, разапне ћирилица, затре етно-песма, исмеје фолклор – постају све чешћи и присутнији... И бојим се да смо спустили одбрамбене баријере које смо донекле имали. Сплашњава наша вековна борба за Златно слово Ћирилово, Свету српску земљу, Крст часни и румену тробојку...

Упркос депопуларизацији свега што има епитет „архаикос“, ја настојим да се увек осврћем стазама духовности које су утабали Лазар Хребељановић, Свети Сава, Јован Дучић, Алекса Шантић, Владика Петар Петровић Његош, Милица Стојадиновић Српкиња, Патријарх Павле, Јустин Поповић, Милунка Савић... - Уррош Микулић

 

Урош Микулић рођен је 24.2.2007. године. Иза себе има објављену збирку песама "Под погрешним небом" (2022) и роман "У раљама смрти" (2023)

Књижевни ЕСНАФ

Књижевна радионица Кордун

Неда Гаврић – Бања Лука, 27.09.2024

Како је твоје путовање у свет књижевности започело у тако младим годинама и које те инспирације мотивишу да наставиш да пишеш, истражујеш и ствараш?

Започело је игром случаја. У трећем разреду основне школе добили смо домаћи задатак да напишемо наставак једне кратке песме. У питању је била песма Љубовија Ршумовића. Сећам се да се нисам баш најбоље снашао, али тај задатак је у мени пробудио жељу за књижевним, пре свега поетским, изражавањем. Кроз долазеће године ту жељу сам неговао, снажио, градио – и она је израсла у непобитну љубав, коју баштиним дубоко у себи.

Неколико година касније, поново игром случаја, почињем да правим прве озбиљније књижевне кораке, под менторским окриљем Тоде Николетића, великог писца за децу и пробудитеља дечијих срца. Стазом на коју ме је Тоде поставио пре подоста година – корачам и данас, сигурно и смело.

Што се инспирације тиче нисам баш најсигурнији одакле је црпим. Нисам онај калибар песника који инспирацију проналази у нпр. киши, заласку сунца, природи, самоћи... Инспирација је, у мом случају, питање тренутка. Она се усија и засветлуца, као нека звезда, а ја, као прави пустолов, кренем у поход на њу...

Kористиш ли свој таленат за писање као средство за изражавање својих осећања, ставова и доживљаја о свету око себе?

Као средство за изражавање својих осећања, ставова и доживљаја о свету око себе користим – писану реч, а свој таленат користим као пропратни чинилац како би своја осећања, ставове и доживљаје на што оригиналнији и веродостојнији начин представио својој читалачкој публици.

У овом времену обилатог књижевног обезвређивања морамо тежити истом циљу: Доказати да је моћ писане речи – свемоћ! Средство може бити универзално и својствено... Нека нам у овој бици за књижевни опстанак циљ оправдава средство.

 

Урош радо представља своје стваралаштво

Како се носиш с критикама и на који начин конструктивни повратни одговори доприносе твом расту и развоју као писца? Прихваташ ли  сугестије старијих колега?

Са критикама се сусрећем на сваком педљу свог књижевног пута. И позитивним и негативним. Иако по својој (човековој) природи теже прихватам негативне критике, оне ми далеко више значе него позитивне. Негативни утисци су они који ме враћају на тло увек када хвалоспеви крену да ме шаљу на излет до самога Сунца, али морам бити искрен и рећи да је више оних позитивних, што ме посебно радује. Оно о чему водим рачуна када су критике у питању јесте баланс. Не дозвољавам да ме позитивне критике превише узвисе, али се исто тако и трудим да ме негативне не депримирају. Кад је реч о сугестијама старијих колега, увек их радо прихватам и подобно разматрам. Све те сугестије имају посебну тежину јер долазе од људи који су свој списатељски занат вешто и успешно испекли. Исто тако гајим уверење да ће, у будућности, неки долазећи списалачки нараштаји једнако ценити и вредновати моје критике и сугестије.

Које теме сматраш најважнијим за младе књижевнике данас и на који начин видиш своју улогу у заједници, као писац, али и као млада особа која има потенцијал да подстакне позитивне промене кроз своје дело?

Несумњиво сматрам да је књижевност за децу најзначајнији и најплеменитији огранак књижевности. Не успевам никако да се помирим са својим неумећем стварања за децу. Искрено се надам да ћу кроз своје књижевно стасавање доживети фазу када ћу да закорачим у раскошну одају посвећену дечјем стваралаштву. Одувек сам се дивио писцима који на сасвим оригиналан начин примичу књижевност дечјим срцима.

Своју улогу, као писца и младе особе, видим у процесу враћања књижевности, а пре свега поезије, тамо где им је место одувек било, а где се данас не налазе...

Када је реч о поезији, сматрам да данашњи ритам живота помало одбацује поезију на њеној метафизичкој разини. Потребан нам је повратак времена када је лепа писана поетска реч била темељ свеколико-бивствујућег.

Како тумачиш улогу друштвених мрежа у популаризацији књижевности међу младима и на који начин користиш те платформе за интеракцију с публиком?

Чест гост у радио емисијама

Када је реч о друштвеним мрежама као виду пласирања књижевности у шире масе, моје мишљење је подељено. Са ове светлије, позитивне стране, друштвене мреже помогле су младим ствараоцима да брже стекну афинитет и јавно спознање, помогле су међусобно умрежавање ствараоца, помогле су у успешнијој и ефикаснијој промоцији стваралаштва, помогле су у лакшој комуникацији аутора и читаоца (читалачке публике)... Са друге стране, појавом интернета, а пре свега друштвених мрежа, број плагираних радова је вртоглаво скочио и све више расте. Такође – којекакве умотворине, флоскуле и тзв. цитати често се злурадо приписују доајенима књижевности, који немају никаквих референтних тачака са наведеним. Колико пута само набасамо на неку „ступидарију“, а испод ње пише Меша Селимовић, или Милош Црњански, или Иво Андрић...

Лично до сада нисам имао непријатних искустава на друштвеним мрежама, када је у питању мој рад, али сам присуствовао великом броју невоља и грозомора чији су протагонисти били моји пријатељи и колеге.

Мишљења сам да све што произађе као продукт човековог делања има своје две стране, а на нама је да одлучимо коју страну ћемо заступати и којој ћемо се надати.

Друштвене мреже одиграле су, и играју и даље, важну улогу у процесу мог афинитета и силаска у шире кругове друштва.

Када говоримо о утицају традиционалних вредности на младе генерације, на који начин реагујеш на промене које се дешавају у вези са тим?

Сведоци смо да традиционалне вредности све више губе пажњу младих људи.

Битишемо у времену где традиционалне вредности (вредности традиције) треба да нам постану потребе традиције, а ми их, насупрот томе, све више гурамо у безвређе. Покушаји да се искорени православље, разапне ћирилица, затре етно-песма, исмеје фолклор – постају све чешћи и присутнији... И бојим се да смо спустили одбрамбене баријере које смо донекле имали. Сплашњава наша вековна борба за Златно слово Ћирилово, Свету српску земљу, Крст часни и румену тробојку...

Упркос депопуларизацији свега што има епитет „архаикос“, ја настојим да се увек осврћем стазама духовности које су утабали Лазар Хребељановић, Свети Сава, Јован Дучић, Алекса Шантић, Владика Петар Петровић Његош, Милица Стојадиновић Српкиња, Патријарх Павле, Јустин Поповић, Милунка Савић...

Бојим се да ће на тој стази почети да изниче црно корење које ће нас све више спотицати.

Безглаво смо кренули према заласку сунца... (ова реченица није песничка слика...)

На који начин твоје познавање књижевности обогаћује твоје свакодневне интеракције и проширује твоје схватање света око тебе, инспиришући те да сагледаваш живот кроз различите перспективе и слојеве значења?

Права је драгоценост имати могућност сагледати савремени свет кроз призму књижевности, а још већа драгоценост – обрнуто.

Познавање књижевног језика је непроцењиво и немерљиво. Он раскива све амове које намеће потмуо систем. Он апсорбује све друштвено-социјалне заразе које хрле ка нама са свих страна. Он, једноставно, оплемењује!

Бављење књижевношћу и њено познавање, већ сада, отворило ми је многа врата о којима сам само маштао... Лепа писана реч учи нас бескрају животних путева...

Радо виђен у друштву лепшег пола

Какву моћ видиш у активном учешћу младих у друштвеним питањима и верујеш ли да појединци твоје генерације могу бити покретачи позитивних промена у свету, доносећи нову енергију и свежа решења за актуелне изазове?

„Свет је један велики механизам, састављен од безброја малих шрафчића. Довољно је да један од њих закаже и цео механизам престаје са радом“ кроз ову моју парафразу, на коју сам наишао једном приликом, трудим се да посматрам савремени свет. Чињеница је да нам је гомила шрафова поискакала из механизма, али ипак некако успевамо да се покренемо кроз неки вид потпоре. Е – управо тај вид потпоре кроје, несумњиво, млади људи. Увек су они били покретачи на боље. Данашњи темпо живота приморава све нас да широко гледамо и још шире мислимо. Сви који посматрају ускогрудо, постају жртве подлог система...

Млади су доноситељи иновација, они диктирају брзину којом идемо напред, и морамо у потпуности да им се препустимо... И – да им верујемо!

На крају, како замишљаш своје место у свету књижевности за десет или двадесет година и на који начин та визија обликује твој креативни процес и мотивише те да истражујеш, напредујеш и остављаш траг у књижевном свету?

Моје књижевно место, у будућности, дефинисаће искључиво моја читалачка публика. Када се то пита мене, као аутора, веома ми је комплексно да објективно сагледам ствари. Мени је, тренутно, најзначајније да наставим да се крећем овом стазом, да одолим свим искушењима која покушају да ме сметну са ње, да иза себе оставим плодоносне трагове и да останем веродостојан звања  писац... а шта ме на крају те стазе чека, о томе могу само да маштам, и да вечерас, као и сваке потоње вечери, ушушкан тананом поетском промишљу, одем на починак.

 

Првенци који трасирају пут младом писцу

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: