детаљ слике: КРК Арт дизајн

Потребујући нова јутра убиремo нове дане

Синтагма односа међу људима продубљује моменте, који нас уводећи у стваралачке способности односе у нове спознаје, сличне а различите од оних које смо имали до сада.

Едукованост, која награђује новим спознајама претпоставља потребу да се разградимо, и сасвим новим сазнањима продукујемо изненадне увиде којима савладавамо досадашња искушења, дајући будућим само прегалачким поривима нови ентитет који ће нам  размахнути Душу новим трептајима убрзаног пулсирања Бивства које следимо.

Кредибилитет стицан кроз односе са људима осмишљене сврсисходношћу узајамних давања, и поривима, који их употпуњују. Уз моменте додатних трауматичних трагова и надахнућа, један су од предуслова да се продуби стваралачка способност оног који претендује да сагледава, путеве других, а и свој.

Ништа као та делатност не продубљује наша очекивања да ћемо ово поривним трудoм на нашем опстанку, остварити сврху свог бивствовања, приклонивши се оном у нама, чега смо се увек плашили, а осећали да је то смисленост, коју треба да остваримо путујући кроз време овоземаљског животног трајања.

И тако сви наши путеви добише значај тренутка у коме смо се обистинили до ово световног краја.

Трунчица истине која нас раздваја од тренутка до пута у бесконачно има садржај у нечем што је условљено потрагом за вечним смирајем нашег Сопства у односу на општост предрасуда, које попримамо рођењем, а затим и прирођењем, и не знајући да нас управо оне терају да у садејству истих са истанчаним Јаством, сатканим у нашој простодушној потреби да трајемо, сагледамо...

И тако отуђени, изгарамо у сагледавању себе, какви јесмо, хоћемо и бисмо. Надахњући се врлинама других, а исто тако и манама, попримамо узвишеније форме трајања, ниподаштавајући тако све што нас је могло одвести од исцелитељског у нама.Надахњујући се формом реалистичних трвења, упражњавамо ту синтагму трагалаштва за нечим квалитетнијим и сврсисходнијим у Нама.

Предисторија путовања наших

Сажима све приче које смо имали, хтели ми то или не.

Путевима расутим или поплочаним трагањем за срећним исходом, којем тежимо, попришта су била различита, овисно о унутрашњем садржају који носимо, односно преносом датих нам гена на плећа у оном обиму у коме се са њима можемо носити.

Инспирација коју добијемо зависно од снаге којом је призивамо, путоказ је за пут на који ступамо и са којим се суочавамо, час уплашени скрећући са њега час храбрим враћањем, добијајући тако поново Путоказ, до новог скретања.

Истрајност за коју смо се везали да ће нам Пут са кога повратка нема, јер је тако боље за Нас.

Страх тада више нема избеглиштво у нама. Пуштамо га да се распрши у ништавилу своје бесмислености.

Суштина којој природно тежимо, заузима Му место и тиме одагнава ону непотребну површност, која нас је плашила и одмицала од Ње.

Наше Путовање поприма Обојеност којој тежимо, без непотребних приклањања површности, која нам одузима Значај.

Путовање кроз Живот тада постаје лакше и истинитије, пријатније и опуштеније, приближавајући нас Светлости од које очи добијају неугасли Сјај.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: