детаљ слике: КРК Арт дизајн

Ако

Ако је живот злато,

Хајде онда да вредимо;

Ако су загрљаји љубав,

Зашто их онда штедимо?

Ако је јутро паметније од ноћи,

Зашто ноћу лупамо главу?

Зашто се препиремо, срдимо

И надговарамо, ако смо

Искрени и у праву?

Ако желимо,

Зашто не тражимо?

Зашто не живимо,

Кад за жива бића важимо?

Зашто тумарамо и срећемо,

У мукама се закопавамо, а среће прелећемо?

Шта су нам уздаси и дилеме,

Кад су нам усне непрестано неме?

Језик нам служи да говоримо,

Језиком као мачем да се боримо,

Ако је он наше универзално оружје,

Оно што нас од животиње чини сложенијим.

Зашто нас баш он чини све примитивнијим и јефтинијим?

Кад смо од Бога постали сви,

Будимо заиста Његови ми.

Молимо се силно и тихо,

Јер без Њега ми смо нико.

Жица

Желео бих живети

Изван овог света

Са правом на постојање,

Веру и срећу детета.

Желим да закорачим

Изван ове жице

И чујем изблиза те далеке птице.

Не желим се плашити

И са страхом почивати.

Желим живот вршњака

И о будућности снивати.

Не желим да ме мрзе,

Јер ја њих волим

И да ми опросте,

Што јесам – то што јесам,

Кад затворим очи, молим.

Дуго стискам зубе и песнице стежем,

Немоћан да мењам, живим и да заспим.

Да одем не могу, да оставим још теже,

А да предам нећу,

Где дедови леже.

И моји другари, ретки, а и мали,

Плашљиви к`о срне

И живот би дали.

Јер јунаке никад не одаје снага,

Већ мудрост и честитост наших великана.

И на сваки празник,

Ја гледам у небо

И понављам:

Боже, врати нам отето.

Дете и отац

Понекад мораш да паднеш,

Да би живот подигао,

Јер ништа не даје већу вредност

Срећи, миру, здрављу и љубави

Од понора бездана.

Уколико и постоји нека рана,

Залепи на њу један цветић,

Листић и чекај да на њу слети лептирић.

Спознаја себе је пут ка спасењу,

Богомладенцу и откровењу

И нема места срџби и боли,

Када се искрено из душе молиш.

Сви периоди су само станице,

А вером померамо те постављене границе.

Понеку муку сами створимо,

Али не треба ни тада да се бојимо.

Живот је прича испричана пре рођења

И широм су отворена врата спасења.

Пут који до њих води је узан и тесан,

Као и сваки праведни овоземаљски дан.

Немој да бринеш,

Он је избринуо наше животе.

Веруј, не посустај, моли и жели

Повратак свом Родитељу.

Када си најсрећнији,

Ти Му кличи,

А кад си тужан опет Му приђи.

И знај да те гледа и када успеваш

И када грешиш –

Што је за тебе добро, даје ти да решиш,

А све што те квари и због чега рђаш,

Одвраћа на начине, да и не посумњаш,

Да је ту, у животу.

Отвори душу и прими доброту,

Благодаћа су и све пролазне боли,

Када ти их шаље, да Му се молиш

И не постоји веће блискости

И јачег односа од оног између детета и Оца.

Потрага за осмехом

Ти се најлепше смејеш, кажу

И очи ти сијају

И срећом блисташ.

Тако ме виде, помислих

Или лажу,

Јер се осећам сасвим другачије

И мој осмех то не крије.

Није тек увек осмех срећа,

Понекад је и туга искренија,

А понекад и већа.

Када заболи највише вредиш

И не треба у животу да се штедиш...

Не ради све зарад среће,

Јер постоји и нешто изнад.

Не можеш бити истински срећан,

Ако осећаш за вером глад.

Зато плачи, али не тугуј

И види проблеме и дилеме,

Као веснике искушења

И душе побуђења.

Па те сузе сачувај у марамици

И даруј их некој случајној птици

И из патње даруј севап,

Живот је и дуг и кратак.

Или боли или вреди,

За патњом благодат следи.

И неће овај проблем бити већи

И неће стати на пут срећи.

Из дубине љуштуре зване тело –

Проломи се глас весело:

Даруј ми бриге, јер Ја сам вечност.

Прати Мој пут

И знаћеш живота вредност.

Тако и јесте, схватих на крају,

Па се окренух небу, сунцу и змају,

Али најдаље видех у себи...

Засија тај осмех прелепи

И душа се озари од среће,

Ништа од живота није вредније и веће.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: