 | Ружица Кљајић | |
| |
ПРИЧА О БЛАГУ
С почетка маја деведесет друге године, за вријеме доручкау болничком ресторану, четири колегинице почеше разговор на тему која је била можда мало необична,али разумљива, с обзиром да су разговор водиле жене.
Стално присутна неизвјесност и црна сјенка рата, увелико се надвила над њиховом варошицом. Свако јутро се на посао долазило са помијешаним осјећањем; срећан си што си ту, на мјесту гдје си провео велики дио живота и осјећаш се некако сигурно међу познатим људима, али истовремено, у души је нека ледена зебња и страх од питања: - Гдје ћу сутра бити...?
За вријеме доручка се осјети неко благо опуштање, па се и оваква питања постављају:
- Па, драге моје даме, шта ћемо са златнином? - упита Ханка, затим и не чекајући одговор настави: - Синоћ сам, као и обично, била на кафи код комшинице Наде. Док ме испраћала кући, стално се осврћући, позва ме да кренем за њом на једно мјесто у дворишту. У своје хладне и немирне дланове узе моју лијеву руку и рече ми полушапатом:
- Комшинице, ко зна шта се, кад, и коме може десити, али, ако да Бог, па ти прeживиш, ту, -па ми показа гдје - налази се вриједност која може стати у мало, знаш оно: са вјеридбе, вјенчања, рођендана, брачних годишњица... Ето, све је стало у то мало. Прва си ми комшиница и увијек смо се пазиле, па ти и вјерујем... Ако затреба, знам да ћеш знати шта с тим.
Затечена њеном молбом, молила сам је да не тражи тако нешто од мене, али кад сам осјетила да је то очајнички захтјев који је немогуће одбити, пристадох. Забринута кренем кући, али и с питањем упућеним самој себи: -Шта ћеш ти са својим златом? Нема га мало. Гдје га склонити и коме повјерити? Ма, смислићеш ти већ нешто, тихо рекох сама себи, али и сумњам да ћеш ноћас лако заспати.
Затим је Ханка некако нагло заћутала. Чинило се, да се поново вратила на стазу између Надине и своје куће.
- Имаш право што мислиш о томе - рече Рабија промуклим гласом страственог пушача. -Ја сам моје бисере, али и остало, склонила на сигурно и немам намјеру да о томе било коме говорим. Нека буде како је суђено. Немам дјецу као ти и Нада. Послије мене, потоп, како неко рече.
Као да ју је неко прозвао јави се Нермина:
- Морам признати да сам о томе и ја размишљала. Знате да волим бијело злато и да ми је такав сав накит. Много вриједи, а пошто је овај наш град ко кућа на путу, ко зна ко, и каква ће војска у њега стићи, ја ћу своје благо склонити код мојих родитеља. Тамо је најсигурније. Признајем, тешко ћу се од њега растати. За сваки комад знам гдје и кад сам га купила, колико сам задужила плату и какве све изговоре смишљала да пред мојим мужем оправдам трошкове, што он, чини ми се, никада није разумио и одобравао.
- Шта је, Марија? Што ти ћутиш? Ми рекосмо своје и сад је на тебе ред. Шта ти планираш са својим благом?
То Ханкино питање као да врати Маријине одлутале мисли, па рече:
- И ја о томе размишљам, и то не од синоћ. Али, мој проблем је сложенији од вашег.
- Како? Зашто? - упиташе углас.
- Знате, моје благо није ни бијело ни жуто злато, ни бисери ни кораљи. Мене то никад није занимало, а и они око мене, као да су то знали, па се и нису трудили да ми га нешто поклањају. Моје благо не може стати у замотуљак, непромочиву кутију, у малу скривену шупљину, или бити закопано у земљу под неко необично стабло. Забринута сам за његову судбину колико и за своју, и, колико год да размишљам, право рјешење не налазим. Било куд да кренем, не могу га понијети са собом. Има га много, кабасто је и...
- Шта је то тако велико а тако вриједно?
- Па, моје књиге.
- Бога ти Марија, јесу ли то нове или неке старе књиге? - настави Рабија изненађена Маријиним одговором.
- Има и нових и старих.
- А, што ће ти старе књиге?
- Можда зато што волим мирис старе књиге - одлучи се Марија за кратак одговор јер је била сигурна да би их неки опширнији одговор још више збунио, тим прије, што јој се учини, да тај поменути мирис старе књиге лебди између њих и да напрежу чула да га осјете.
- Мени се чини, да се ти с нама шалиш.
- Не! Не шалим се, али се плашим. Наравно, не плашим се да ће их неко узети. Камо среће да их неко узме, да чита и тако сачува. Људи и у миру слабо читају, а тек сада, коме је до књига и читања? Плашим се да не изгоре. Читав живот их сакупљам, купујем једну по једну... Неку дуго тражим а кад је пронађем, обрадујем се као дијете чоколади. Наравно, има ту и дарованих књига, како мени, тако и члановима моје породице. Само да не изгоре - заврши Марија тишим гласом.
- Колико комада има та твоја брига?
Иако књигу никада није посматрала као комад, Марија одговори:
- Близу хиљаду наслова.
- Е, онда ти заиста нема спаса!
- Изгледа.
- Ја те бриге немам! И комаде и наслове могу на прсте да пребројим - рече Нермина али, Марија, имам рјешење за твој проблем.
- Реци!
- Зашто их не увијеш у неку несагориву фолију?
Као по команди, све су истовремено устале и ћутке кренуле свака на своје радно мјесто. Дуго их је пратио цвилећи звук помјерених столица, а Марију и двије изговорене ријечи : - „Несагорива фолија, несагорива фолија...“
***
Наду је, у трећој години рата, у њеном дворишту усмртила разорна граната.
Ханка је, након вјерне службе Хипократовој заклетви, и са сломљеним срцем због личне трагедије, готово пред сам крај рата, послије краће али тешке болести напустила овај свијет.
Шта је било с Рабијиним бисерима и, да ли Нермина још увијек онако страсно и са истим задовољством купује и носи бијело злато, није познато, али се поуздано зна, колико Марија тугује за својим изгубљеним благом.
