БЛАГОТВОРНО ДЕЈСТВО ПРИЧЕ

(Ружица Кљајић: Батина се вратила у рај, Alfagraf, Нови Сад – Петроварадин 2014)

Проф. др Цвијетин Ристановић

         Приче у књизи Ружице Кљајић Батина се вратила у рај, разврстане су у три тематске цјелине. У првој, под насловом Бијег у школу, списатељица је са много дирљивих детаља описала незавидну судбину сеоске жене која због недостатка љубави и разумијевања у браку напушта првог мужа и, након мајчине смрти, са малодобном кћерком се враћа у родитељску кућу. Другу цјелину, Замотуљак у снијегу, чине доживљаји мајке Стане и кћерке  Марије у годинама након завршетка Другог свјетског рата, као и  подсјећања на неке важне догађаје из прошлости. Трећи дио, Тајновита писма,уводе читаоца у праве драме предака главних јунакиња ове специфичне прозе.

         Племенита мајка Стана је кћерки Маријиу дјетињству била једини ослонац. Но, иако окружена мајчином пажњом и љубави, сензибилна Марија у својим раним годинама суочила се са суровом реалности да њу и њену мајку најближи сродници не желе у тој породици. Незавидан положај сеоске жене, распуштенице, која ступа у тешку животну борбу, списатељица је врло упечатљиво изложила у причи Бијели вунени шал. Ту је Стана представљена као реална жена која схвата да она и њена кћерка из првог брака немају никакву будућност у породичној заједници и која  одлучно предузима кораке да поправи свој друштвени статус. Преудајом за другог човјека она започиње нови  породични живот.

У Станину животну драму Ружица Кљајић се истински уживјела. Она је ту жену представила првенствено као мајку спремну да поднесе сваку жртву за обезбјеђивање бољег живота својој дјеци. У причи Одлука, дошла је до пуног изражаја Станина способност да битно промијени услове школовања болешљиве кћерке Марије и млађе дјеце из другог брака. Да би остварила ту намјеру, она залаже најдрагоцјенији дио своје имовине, дукате које је из родитељске куће добила као мираз.

Већина прича из првог дијела књиге, тематски је везана за  доживљаје дјевојчице Марије у њеном предшколском и основношколском узрасту. О једном од њих (физичкој казни коју је преосјетљива ученица Марија врло тешко поднијела), списатељица је сачинила причу са јасном поруком. Не само да је у њој осудила непедагошки поступак Маријиног учитеља, него је, преузимањем наслова приче Батина се вратила у рај за назив цијеле збирке, оставила упечатљиво свједочанство о суморном времену у коме је батина употребљавана као средство васпитања младих нараштаја.

Док у првом дијелу књиге сви садржаји, осим једног дијела приче Невремена, који казује кум Обрад, освјетљавају мучне године одрастања и школовања знатижељне Марије, у другом дијелу уводе се и садржаји са тематиком из прошлих времена. Њих Марија сазнаје од више наратора. Причу Заклетва излаже Маријина мајка Стана; причу Змијски цар саопштава дјед Симо; причу За колоном дјед Алекса, док причу Замотуљак у снијегу (по којој је ова тематска цјелина насловљена), прича дјечак Живко као свој доживљај из Другог свјетског рата, али на основу онога што је од мајке сазнао о невјероватном догађају када га је она  у паници изгубила у снијегу,док је са дјецом и завежљајимабјежала пред непријатељском војском. Увођењем више наратора различите животне доби у своје приче ауторка је вјешто избјегла монотонију казивања њихове грађе.  

Гледано са поетичког становишта, најуспјелије су приче из треће тематске  цјелине под насловом Тајновита писма. У причама: Црна карта, Прича о првом писму, На годишњицу, Из писма мајци, Живот за част и Још једно писмо,врло успјешно су обрађени  егзистенцијални проблеми појединих ликова: зла судбина  баке Зорке која најприје остаје без мужа  који је нестао у Првом свјетском рату,па затим и без сина Милутина који је почетком Другог свјетског рата, као пилот Војске Краљевине Југославије, емигрирао у Сједињене Америчке Државе; трагедија коју је доживјела мајка баке Зорке, Анђелија, чију је кућу и породицу, у вријеме када су у Босни и Херцеговини владали Турци, спалио најстарији агин син зато што су Анђелијини родитељи на вријеме склонили кћерку да не падне у руке насилника; Маријино прерано сазнање да социјалне разлике чине голему препреку љубави између младих који потичу из породица различитог имовног стања, итд.

Увођењем епистоларне форме у поједине приче из ове цјелине постигнут је висок степен увјерљивости казаног. Писмима која, наводно, син Милутин из Чикага пише мајци Зорки у мало босанско село, снажно је исказана трагика човјека који је, игром историјских околности, одвојен од  породице, завичаја и од свога народа. Но, тим писмима још упечатљивије је  приказана трагика Милутинове мајке која узалудно чека повратак драгих бића која јој је рат сурово отео. Али, оно што је за посебну похвалу, то је ауторкино инкорпорирање необичног поступка мајке Зорке у вези са писмима која  добија од сина из Америке. Пошто је неписмена, призива у свој дом чак четворо младих људи да јој читају синовљева писма, а сваки пут, само из њој знаних разлога, одгађа да сазна шта у њима пише, тако да ће садржина синовљевих писама за њу остати вјечита тајна.

У трећој тематској цјелини, својом умјетничком снагом и поруком посебно се издваја прича Чуваркућа, уз коју стоји назнака да ју је написао поштар Тодор а „по мотивима из приче Милутиновог дједа Уроша“. Позивајућисе на приповједну грађу двојице аутора, Ружица Кљајић читаоцу преноси предање о казни која је стигла турског насилника од бића за које сигурно никада није ни помислио да ће му наплатити дуг за гријех према невиним жртвама.Агин најстарији син, умире од уједа змије чуваркуће кад је у дворишту очевог радника Османа насрнуо на његову младу жену Ајку, некадашњу слушкињу у кући његовог оца. По словенској митологији, змија чуваркућа је отјеловљење претка заштитника који не дозвољава да насиље над чланом породице прође некажњено.

Као осветница, змија се појављује и у причи Змијски цар. Суморну повијст о великој грешци коју су починили нараторов отац Алекса Јовић и његов брзоплети рођак Јован када су убили двије змије које су се сунчале на камењару у њиви Алексиног оца, Марији казује дјед Симо, један од Алексиних синова. Он вјерује да је некада угледној и срећној породици Јовића, несрећу и пропаст донијело убиство недужних змија, јер од три Алексина сина, нико послије тога неопростивог гријеха није добио потомство а, по ријечима дједа Симе, кућа без дјеце је као ружа без мириса.

У приче Чуваркућа  и Змијски цар, маестарлно је уткано древно народно вјеровање о људском гријеху и казни која починиоце гријеха неминовно стиже. По том вјеровању, ако казна не стигне непосредне грешнике, сигурно ће стићи њихове потомке.

Сазнања која Марији пружају приче старијих особа чине њено дјетињство богатијим и љепшим и служе јој као потпора у животним искушењима. Ту истину списатељица је уткала у једно од писама које је син Милутин из далеког Чикага упутио мајци Зорки (прича Живот за част), у коме он усрдно моли мајку да, када оде на гробље да запали свијеће родитељима,  баки се захвали за најљепше приче које су гријале његово дјетињство и које су му помогле да лакше подноси суровост живота.

Кљајићева је на више мјеста истакнула Маријину љубав према историји, али и њену потребу да трага за оним што се десило у прошлости, а што није записано у књигама, него живи као усмено предање. Ауторка зна да народ у памћењу чува важне догађаје и знамените људе, и стога се са великим пијететеом односи према бакама и дједовима који својим потомцима преносе истине о злим и добрим људима. Битно је напоменути да један број наратора (кум Обрад, дјед Алекса, дјед Симо, син Милутин) осјећа велико задовољство када успије дапричу пренесе потомцима како би се они боље снашли у борби са злом. С том намјером, дјед Алекса, наратор из приче За колоном, на крају упозорава слушатељицу Марију: Зла је увијек било и биће га, али људи треба да науче како да га препознају, да се носе с њим и како да га побиједе.

Узимајући као повод потребу радознале Марије да што боље упозна прошлост својих предака, ауторка је сачинила наративну фреску на којој је осликала живот српског сеоског становништва у Босни у дужем периоду, од времена турске и аустроугарске владавине, преко година Првог свјетског рата и стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевине Југославије, до догађаја у Другом свјетском рату и у послијератној изградњи земље. Књига садржи и описе народних обичаја и обреда, нарочито оних који су везани за велике хришћанске празнике Божић и Ускрс (приче: Божићно јутро, Умјесто порцеланске корпице), па се може третирати и као својеврстан етнолошки прилог.

 Својој јунакињи Марији, коју живот никада није мазио, Кљајићева је приписала изванредну способност. То је лијепо исказано у Маријином сусрету са студентом Чедом (Чедина прича) када  јој он даје до знања да је млади у тој средини сматрају бићем које живи у свом свијету. Изненађена том чињеницом, Марија одговара: Не знам да тако мисле о мени, али знам да је лијепо имати свој свијет. Другима не сметаш, а у њему нађеш све што пожелиш. Чини се да је Ружица Кљајић у тој мудрости нашла азил и за себе и за своју јунакињу Марију.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: