детаљ слике: КРК Арт дизајн

XX део можете прочитати ОВДЕ 

КОБОЈАГИ

- роман на сремачком дијалекту, доносимо у наставцима,

аутор: Ђока Филиповић

XХI део

СРПСКА ПОСЛА

56.

Признô ти,Мито,ил'не признô, има ту нечег…Нисам ја млого на женидбу ни помишљô, да кажеш, 'нако заправо…Не дôБог, да ми није до тог било, ал' допô ми се момачки живот,па ми се нешто ине жури.

Не жури се менека,ал' се жури овим мојима…Како који сватови шором прођеду, зло инаопако…

"Еј,Милоше, Милоше…Шта смо нас двоје Богу згре-шили? Да је среће,сад би се с унуцима по авлији витлала,а ја несретница туђе сватове испраћам…"

Спремала се она мученица иза своје сватове, знаш откад? Још од оног дана ка'сам се с робије вратијо. Да се вечераске сватови у авлији окупе,нико неокићен инедари-ван не би из ње изишô. Што пешкира икошуља, што чаршафа ихеклераја, пун шифоњер…Не воле пуно ни да га отвара,а кад га отвори,да се коме пофали,све из њега испада.

Један дан тера она Милоша да јој купи ново корито.

"Бог с тобом,жено. Шта ти сад наједаред овом старом фали?"

Шта ће му фалити…Није оно, да кажеш,још нигди иструлило, ал' има једна рупица, кол'ко стане глава од чиоде. Не смета то њо'зи кад пере веш ал'…

"Ију,Милоше, наопако, па како шта ће ми? Створи ти ка'се Мита буде женијо, поставе га редуше на праг да га сватови прескачу, а оно цури…Па јел'ми то треба? Да ме цело село олајава."

Једно вече, материна ће га знати ди сам се вуцарô, ал' баш добро окаснијо…Скоро да ће већ ипетлови закукурикати а у њиној соби горе сијалица.Шта је сад наопако?Да кажеш да су заборавили да угасе, нису гарант. Даници се тако штогод не може десити. На свему је мученица шпарала а на струји обашка. Кад гаси сијалице ипегла на'жеравицу,да јој пуно ине замераш,ал' знаш ка'сам ја оно после купијо радијо,волô је грешни Милош да чује коју. Е,да би чуо мора ставити уво на радијо, недâ му ова да га љуцки одврне, пуно то струје вуче.

Ка'сам сад ушô унутра,имам шта ида видим…Обоје обучени седиду за асталом, биће да нису ни легали.А,рекô ту смо…Канда да је Даница заказала сатанак, ал' што би ови политичари данаске каз'ли , немаду кворум па чекаду менека…Милошу очи на пô копља, 'нако уморан на дрљачи би задремô, ал' не пушта га Даница. Здраво је важан дневни ред,па нек трпи.

"Седи,сине,с нама да продиванимо коју."

"'Оћу,бáбо,само кажи о чем'ћемо."

"О Муси Кесеџији иМарку Краљевићу, матер ти јебем брезобразну! Седај тудекана да ја из твоји'усти чујем о'ш се ти женити ил не'ш…Да знамо више на чем' смо."

Види Даница да је лошо пошло,па 'ај'сад, да мало смири духове.

"Мито,сине,ви'ш исам како смо нас двоје оматорили. Нисмо више кадри низашта. Волели ли би,чедо,да дове-деш младу, да не луташ ноћом по селу кô глува кучка."

Канда да увод није бијо лош,па 'ајмо сад на оно главно :

"Ако не мо'ш да нађеш девојку, кажи,сине,слободно. Тол'ко проводаџија по селу,па наће неку, јебеш јој матер, как'а је да је…"

Здраво се то бáби допало,па 'ај'сад да се ион надо-веже :

"Јесте,сине, право ти мати каже. Мираз не тражимо…Нисмо, фала Богу, ни на лошом гласу,па само кажи…Ову 'оћу, ову нећу."

Послератно доба, још се ту у свему оскудева, само се не оскудева у младим удовицама. У сваком шору више удовица нег'удавача, па јебеш му матер, мораш покаткад код које и заноћити.

Ту ди сам ја заноћивô млого је интересената било па 'ајд'да може ичија мачака из авлије изићи да је когод не премети. Преметили су они једареда изадружне чезе,па набедили на Чеду.

"Несам ја, среће ми. То гу онај угурцуз на кумрију…"

Знао сам ја да је тај абер идо бáбе дошô ал' ћутô је курва матора…Дуго је, да кажеш, ииздржô.

"Слушај сине…Ти си нама јединац ими ћемо тебека лепе сватове направити.Нек се прича по селу…Која млада овај праг пређе,неће зажалити,ал' немој, наопако, да ми доводиш краву с телетом.Јеси разумô шта 'оћу да ти кажем?"

"Јесам,бáбо, све сам те разумô."

"Са два телета да ине диваним."

Добро је с тим збунијо Даницу па се ова само врпољи на оној 'оклици:

"Как'а крава с два телета!Наопако,Милоше, шта дива-ниш макаршта?!"

"Ништа,Данице, ја то само 'нако…Да не буде после, нисам знао."

Дал'због ситни'сати ил'краве с телетом, добро они именека збунили, па сад немам више куд…Опричам ја њима све…И за славу у Вогњу, иза ту малу Кату како ми се здраво допала,а рекô би да сам се ија њој допô…Ка'су ови то чули, о'ма'се расанили…Ни чија је…Ни как'а је, нег'о'ма' :

"Ка' 'ш ићи по њу?"

"Стан'те,свету, ако име Божије признајете! Ка'сте тол'ко чекали стрп'те се још малко. Отићу за који дан па ако 'оће да одбегне,о'ма'је доводим."

  57.

'Оћеш сад очин штогод чекати…Когод да си казô керу да не дира сланину…Сутридан се вратијо с посла, бáба чисти авлију, а мати поткречава цигље на баштици.

"Бог с вама двома, је л'ви не знате да је данаске црве-но слово?"

"Ију,сине,како не би знали, ал' да прости Господ исви свети. Како ћемо у 'вако прљавој авлији тол'ки свет дочека-ти."

Ау,Мито, јебô те отац лајави! Откуд си им,загуло,макаршта идиванијо, сад је то готова ствар. Само још фали да по бандерама окаче…..

"Дођ'те,свете, жени нам се наш Мита!"

На асталу све постављено…Парадајз чорба иташке са шљивама, отоичи'Даница спремила да обрадује свог младожењу. Гутам ја њи', гутаду оне менека…

Да ми је, да кажеш, жао момковања…Баш нешто иније…На сигранке одавно нисам пристô а немам више ни с ким кô чељаде у бирцузу поседити. Сви се моји парњаци одавно поженили, јебô ме отац блесави, док се ја наканем,ињини ће се синови замомчити.

Да ми се Ката здраво допала,ито стоји…Како ми у памет дође,тако ме неки жмарци прођеду,ал' когод да сам голишав у коприве легô…Нећу ја, кобојаги, пуно о њој ни да премишљам,ал' бадава кад је не мо'ш из главе истера-ти…

Ди ћеш се лакше бриге решити ако не'ш у бирцузу…Пуст овај кô да је куга у њега ударила, па се Влајко здравообрадовô да има с киме продиванити коју,а именека сунце огрејало.Стари смо пајташи били, а јебеш му матер, ако се когод у селу у те ствари разумô онда је то он…

Још сам ја деран бијо ка'су га његови први пут оженили,ал' није то дуго трајало. Нису пријатељи ни сав штафир пренели Влајко најуријо младу. Кад га когод приупита што је најуријо, он му одговара :

"Мани је у материну! Не уме да меси резанце."

Дал'је и после код резанаца запињало ил'ко зна шта, углавном, заређôти мој Влајко па једну отера, другу доведе. Ако која и презими, неће дуже од Ђурђевдана…Ко зна докле би то тако ишло да га једаред није ђаво одвô на шабачки вашар. Ождерô се загула под неком шатром па срао, кô што је умô, док га неки баћа није тресно флашом у главу. Пукла флаша а пукла иглава…Нису га они доктори у амбуланти још љуцки ни зашили, очас он 'нако смутљив нашô неку бабицу па је право с посла доведе кући…

Фали се Влајко навелико…Како му когод у бирцуз уђе,мора једну попити за нову младу…Оно стварно, што јесте-јесте…Ова ни налик на оне раније. Госпођа Живка грацка жена, уме да држи до себе,ал' држи исвет да неће она код Влајка пуно 'леба појести…

Неће очин! Да га сучим омађијала,не би га тако наје-даред променила. Оно кадгода…Да он трезан бирцуз закључа, боже сачувај…Сад врага. Ако зајутра попије једну ил'две, у вр'главе, а после цели дан туче по кабези. Смеје му се свет како сваки час трчи да пиша,ал' ништа овај не мари…

Дошло пролеће…И матичар у Општини не може од смеја све оне законе љуцки да исчита ал' смејô се он ил'не смејô, брак је склопљен. Кад ледаџија донесе лед остави га у бирцуз па трчи код госпођа Живке по новце. За вино иракију, исто тако…Што она не проба ине аминује,то у бирцуз не улази.

Ишло тако како је ишло, док се госпођа Живка није наједаред поболела. Пала у кревет,па Богу душу…Он да је так'у гледи, нит'уме нит'је од бирцуза кадар, па ди ће сад ишта ће, нађе неку девојку да је она двори. Ова млада илепа,ал' здраво вредно испособно чељаде. Ништа њој није тешко. По цео Божији дан трчи око Живке,па је ова здраво заволела. Како јој когод у визиту дође, дал'ће једну ил'две о својој болештини прозборити, па о'ма'пређе на малу…Не може да је нафали…

Тераду њу лекари у бању…Дал'у Врњачку,дал'у Ковиљачу, није то сад ни важно, важно је да Влајко не пита шта кошта… Ако треба, каже,ибирцуз ће продати само да јојштогод помогне.

И помогло…Кад је ова у бању полазила, на једите је јаде у ајзибан попели, а ка'се врнула,сама сишла исама до куће дошла…

Чудо Божије…Сви се редом крстиду, ал' канда да ће ту још којекак'и чуда бити. Није она пуно у бањи ни била,ал' ди ћеш ти лисицу у кокошинцу оставити…Оно кадгода, доки једна муштерија за асталом седи, нема ти код Влајка фајронта асад,врага…Јел'омркло,жури му се кући…

Што му се жури,није тешко погодити,а погодила то после игоспођа Живка. Код ови'наши'снаша очас би ту масна сода прорадила,а код ове јок…Писмена жена, неће млого ни да куне ни да проклиње неги'лепо обоје ставила пред себе.

"Чула сам то, то ито…Јел'истина?"

Ова мала поцрвенила од стида. Суза сузу стиже, ал' кобојаги, ништа она не признаје…Влајко стари унцут, куне се до неба:

"Није,Живка,оцовог ми гроба, лаже свет. Па ја њу гледим кô рођено дете. Ето не видијо на оба ока ако те лажем."

Откад га знам,умô је тако да се куне кôЦигани на вашару. Кол'ко сам га пути својим очима гледијо кад му се муштерија жали на вино…

"Влајко, матер ти јебем брезобразну. Зар менека 'вако сирће да потураш?"

"Нисам 'тео, деце ми. Ја ономад склонијо буре а ви'ш ти,неко га вратијо. У,добро си ми казô, идем сад о'ма'да га проспем."

Лаже,пичка му материна! Нит'је њему когод у подруму бијо нит'је он имô деце. Зна он добро да је вино прокисло,ал' неће Чивут да штети. Јел'се когод добро нацврцô,поту-ри му,па ако прође,прође,ако не прође,ником ништа.

И код госпођа Живке ће овог пута проћи,ал' ево како…

"Слушајте ме,вас двоје…Шта свет по селу прича,то мене не интересује. Да ме интересовало,не биху ову кућу ни улазила. Ако је нешто међу вама било,не замерам вам,а ако није ништа било, потрудите се да буде."

Зинô Влајко кô тиче…Више су њега пути у лажи у'ва-тили нег што је истину диванијо, ал' 'вако штогод још није пасирô.

"Ти си,Влајко,држећи човек,а ја ти, оваква каква сам, ништа не могу пружити. Да жива у гроб легнем не могу,а да идем из куће нећу док ме из ње не изнесу."

Ондак овој малој:

"Ти си,срећо моја,млада иживот је пред тобом. Лепа си изгодна, можеш наћи имлађег илепшег од мог Влајка,ал'да знаш да те нико од њега неће више волети ибоље сачувати. Видиш исама да у овој кући има свега,а кад ми помремо,све то теби остаје."

Коме ће шта из куће остати то је њина ствар, ал' селу богами, велика мука остала. Снаше по шоровима ожва-лавиле од олајавања, они мушки да помреду од љубоморе, ал' чудо,кô свако чудо… Како дошло,тако ипрошло. Ову малу прозвали Живкица па кад њи'две под руку шором прођеду, милинаи'гледити…

Од целе ствари остала само песма што су је бећари једаред спевали…

                "Јорганџије јорган кроје,

                 поручијо Влајко један за троје" 

58.

Нисам ја успô све до краја ни да се изјадам,кад упада Сима шушак, задружни курир.Чудо једно од чељадета.Дал'су њега бећари тако прозвали што шушка кад дивани ил'што је на сав свет шушљив, не умем ти касти, ал' да се Чеда с њиме здраво напатијо, то засигурно знам…Дигод да га пошље,брез цедуље ништа не вреди јербо није овај кадар две речи упамтити.Више ти је он на њега 'артије потрошијо нег'на све задружне послове,ал' да га из службе најури,ине помишља…

Кол'ко га Господ у свему ускратијо,тол'ко му и јаког шурака уделијо.Није овај бијо ни неки велики борац, нит'је штогод од школе имô, ал'ето…Умô је човек паметно да ћути па из Путинаца у Руму,из Руме у Митровицу,па на послетку идо Београда дошô.

Сестра кô свака сестра, не може више да гледи брата како се са седморо деце пати.

"Слушај,Симо…Све ти је Милисав за задругу средијо, али…"

Шта је то "али", са' 'ш видити…

"'Ајде си,Симче,да наздравимо…"

"Јок,фала."

"Оћеш си,шприцер?"

"Јок,фала!Ја,друже управниче,ич не пијем."

"Ништо не пијеш?...Кој ћеш ми мој так'и никакав кад ништо не пијеш?"

Не верује Чеда даи так'и у Путинци има,ал' не верује ни Сима шта га снашло.

"Јел'тако? Дај 'вамо ту флашу."

Кад је Сима нагô'мал'се друг управник није шлогирô. Какав цуг, наопако! Нема ту цуга…Само чујеш "кло", "кло",а јабучица на гркљану и не мрда. Изгорела мученица кол'ко је брље преко ње прешло.

"Леле,матер ти јебем итеби ионом ко те послô."

Е, послô сад њега Чеда по менека,па кад је овај види-јо да нисам кући, никог ништа ине пита, зна већ ди сам…

"Кумрија,матер ти јебем блешаву, ди се шмуцаш? Тражи те Чеда од јутрошке."

"Јебо те Чеда! Седај тудекана да ити једаред пијеш с правим људима."

"Не шмем,брате шлатки, на шлужби шам…Убиће ме Чеда 'нако шашав."

"Как'и Чеда, как'а пизда материна!Доста су Мити кумрији заповедали којекак'и дођоши. Ово је моје село ибиће 'нако како ја заповедам…Јеси ме разумô?"

Чисто сумњам да је све разумô ал' послушô…С пија-ном се загулом није сиграти,а иВлајко донô чокањче ито оно велико…Замирисала дудињара под носом па јебô сад иЧеду изадругу!

"Знаш ти,кумрија,да овај најмлађи деран није његов?"

"Како није, наопако?!"

"Није, није…Цело село о том дивани. Здраво лепо дете,а не шушка."

"Па чији је ондак, син га дечији?!"

"Каже свет да је од овог новог попе…Откуд знам…Нисам ја држô свећу."

"Влајко,матер ти јебем шашаву!Не шиграј ше ш оним што није за шигру. Јел'жнаш да жа так'е штвари кољем?"

Можда би загула неког другог инапô,ал' Влајка неће гарант. Стари су они пајташи,па им свака зајебанција иприличи а да видишда им се ни муке млого не разликују. Овом пуна кућа свега,само никад колевку у њу није унô,а код овог један пенџер и једна врата. Да мученик однекуд сваком кревет инабави, бадава кади'нема ди поређати…

У неко доба гурка ме Влајко испод астала…Чеда стоји на врати игледи нас :

"Мајке вам га набијем на обојицу!Леле,Влајко,давај нож да утепам луђаци."

Скочи Влајко у моменту,ал' как'и нож, далеко га било! Потура му 'оклицу да седне с нама:

"Извољевајте,друже управниче, немојте се срдити, греота је. Мита нам се жени,па човек чашћава."

"Леле,зар гу има лујка иза њег'да пође?"

"Има,друже управниче, ако Бог дá, у субату идемо по њу."

Држô Чеда да га зајебавамо,ал' сад наједаред сватијо да има ту штогод иистине.

"Кој си иде?Ти имоја Миланка. Јел' такој?"

"Тако је."

"А, значи у том грму лега зајко. Зато те ивикам цели дан. Поручила Миланка да је зај'тра чекаш на станицу."

Е,сад кад је ствар већ дотле дошла,нема друге нег'да славимо. Сима ија смо, да кажеш,при фајронту, а да Чеда пуно не касни,изнôму Влајко пун балон ризлинга крушедолског…

"Ово ми је лично владика наш сремски поклонијо ка'сам јесенаске водијо моје женске на Мајку Ангелину…"

Дал'лаже, дал'истину дивани, материна ће га знати, ал' ако је иод владике,није баш љуцки освећено…Очас Чеда почô да заплиће језиком:

"Мајке ти га набијем,кумрија, млогу си ми мио,ал'луд си,брате,кô да сам те ја начинијо!Да зна'еш да жив нисам бијо од бригу да не муваш ти штој с моју Миланку."

  59.

Ту негди…Дал'ће бити три'ес'друге ил'три'ес'треће, српска сељачка странка држи збор у Путинцима. Близо су избори па агитју за свог човека, неког посланика Јанчића…Није се мој деда Марко уплитô у политику ни кол'ко Швабе у ћирилицу ал' ето…Позвали га ови кô угледног домаћина, а како сам ија већ повелик бијо, ди ће сад тако штогод брез менека проћи…

Јанчић је кажеду, у своје време велики трговац бијо, а кад је усрô мотку у англерају, бацијо се на политику. Шта'ш,чедо,већег англераја од поитике па да ви'ш да није пуно ни погрешијо. Ишло му то од руке… Нисам се ја ни родијо кад је за посланика изабран,а кô посланика су га иса'ранили…

Ни он сам не памти кол'ко је 'ваки'зборова преко главе претуријо,па зна човек реда иабера. На так'им се стварима не шпара. Довукôиза појести иза попити, пô села за астал да заседне,нико неби гладан устô.

Лепо одело, леп шешир…Прави господин, а уме човек и госпоцки да се понаша…Зашô редом од астала до астала. Кези се иназдравља ионима што га воледу иони-ма што га не могу очима гледити…У један пар ето ти га икод нас.Деда пије вино, тек 'нако по малко уштрцне соде,а пред менека клакер.Јебô клакер, гледим ја у вино, ал'бадава... Да смо сами,дао би ми деда који пут да гуцнем,ал' нејде сад пред тол'ким светом.

"Помоз Бог,деда Марко! Како здравље јуначко?"

Не стиже овај честито ни отпоздравити,а да на пита-ње одговори, ни случајно…

"О, ал'ти је леп унук!Кô слика…Види,Бога ти, пљу-нути деда."

Чело нас седи неки деда Трифун опанчар…У своје доба добре је опанке правијо док једареда није прешô на оне женске сандалице на штиклице. Извештијо се љуцки па мало по мало, ретко која свекрва уСрему да ће ти брез њи'снају у кућу дочекати…

Не умем ти касти дал'је мученик кадгода иза своју младу сандалице спремијо,ал' нијеи'ова никад назула.

Через њега село неко дете, бог те пита чије је. Јанчић га помиловô по главици,па ће ти 'нако у даху:

"Види, види...Па ити си,благо мени,пљунути деда Трифун. Ако, ако...Богу милом фала!"

Кад је народ прснô у смеј,с'ватијо Јанчић да је упрскô,ал'ништа не мари. Не да се он збунити. Јебô деда Трифу-на, ко му је крив што се није женијо,па тера даље,ал' когод да се ништа није десило.

"Како сте?О, баш се радујем што вас видим…"

Све тако редом док последњег астала,а кад се народ добро приватијо јела ипића попô се Јанчић на бину…Насред бине разглас из Штрасеровог бијоскопа, јаки,јебô га Шваба, како овај куцне у микрофон,тако оне кутије загрме кô каћуше.

"Драги моји Путинчани, браћо моја…Волем вас, ал' кô да сам се међу вама родијо…"

Добро…Сад ка'смо своји,са'ће све ићи лакше…Ви сте,браћо,ово, ви сте,браћо,оно…Најбољи домаћини, најбољи мајстори…

"Ди би нама бијо крај да су сви так'и?"

Везе ли везе…Јебô га отац! Знаш да лаже,а лепо ти га слушати. Само пази ти сад…Конац дело краси,а Јанчић то љуцки увежбô…

"Драги моји Путинчани…Гласали ви за мене ил'не гласали,ја ћу опет бити ваш посланик…"

Јесил'разумô шта је 'тео да да каже?Ја сам га 'нако балав о'ма'разумô…Драги моји Путинчани,од воље вам гласање,ал' ако не гласате за мене,јебали сте чворка…

Ни бáба није волô политику па нисам с њим о поли-тики никад ни диванијо. Како би ти казô…Имали смо неки стид, да извинеш, ал' когод да о оним стварима диванимо…Знам само да је здраво волô старог краља Перу. Он ти је,чедо,бијо нароцки човек,а сељака у так'им стварима не мо'ш залудити.

Александра није волô ни кô престолонаследника,а кô краља обашка. Кад му ови из Општине ребну порез о'ма'он јебе матер ивлади ионом напудерисаном.

Једаред ми нешто тако надошло,па реко''ај'баш да га питам:

"Јел'бáбо...Кад је оно било јесил'за краља ил'за Тита, ди си ти убацијо куглицу?"

"У пичку материну! Ди би друго?"

  60.

Навек сам се ја питô шта је то Створитељ заправо 'тео кад је првог Србина из рерне извадијо. Ако је, да кажеш, штогод у рецепту оманô, у реду…Ал'пази ти... Ако га је баш так'ог изамишљô, онда је ту нека гадна зајебанција по среди….

Уме Србин ида запева ида заплаче ида мази ида туче, све уме, само не уме да разуме.

'Ајд'за друге…Некиду у материну, ни они нас не разумеду, ал' не волем ја,чедо,што ми сами себе не разумемо.Док сам оно кадгода у снаги бијо,мало који Никољдан у Лазаревцу да је брез менека прошô.Воле зет кад му на славу дођем, воле имоја сестра,ал'…

"Волем,брате,кад ми дођеш, наопако да не би воле-ла, ал'што мораш навек да се ождереш?Стид ме лепо од овог света шта ће касти за нас…Как'а смо то фамилија?"

Он га јебô, шта ће касти…Попиједу Шумадинци трипут више од менека,ал'ето…Она њина кувана, мекана кô пишаћка, па ме очас превари. Оне прве године, супа на астал, а ја,чедо,под астал.

Добро сад…Слава кô свака слава…Ком је воља -нек пије, коме није -нек не закера…'Ајд'о овом, 'ајд'о оном,па дивану никад краја. Попи,прика,једну за Косово, попи другу за Милоша, па док дођемо до Тита иДраже,већ се ту друштво добро загрејало…

"Шта ка'ш ти,прика Мито, ће бидне нешто од ово наше бра'ство ијединство?"

"Биће,пријатељ Живадине, како неће бити…Брат је мијо које вере бијо…"

"И то што кажеш…Ја сам јесенас остô без брата, знаш кол'ко ми фали…"

"У,бога ти,пријатељ Живадине…Од чег је умро?"

"Није умро…Одаламијо ме мотиком по глави због упи-шане шљиве."

До наредне славе дал'је кој кога сучим одаламијо, не умем ти касти, ал' сад ситуација гадно затегнута…Нико госте на капији не дочекује,а у кући још горе.Сестра плаче у кујни а пријатељ Микајло у гостињској соби. Намак испод кандила иСветог Николе.

"Брате мили,добро си ми дошô да ми муке скратиш…"

Шта је сад, наопако?Шта ће бити…Мој ти се зет неки дан добро ождерô,па запевô :

"Марширала, марширала краља Петра гарда…"

Јебô је он игарду, да се голишав насред кафане скинô, не би милиција тако брзо дошла… 'Ај'ти,Жићо,у бувару,па певај,брате,кол'ко ти воља…

Код пријатељ Микајла свака суза трипут тежа од снајини'…Через три сина сам је јутроске с попом славски колач окрећôипеченицу спремијо. С најстаријим Милова-ном већ одавно није у љубави. Није овај ни матери на са'рану дошô па га, да кажеш, није пуно ни очекивô,а овај средњи послô писмо…

"Драги тато, сретна ти слава! Ја ти,тато,не могу доћи, ови моји на послу гадно би ми замерили…"

Боји се човек,а боје се у ови у селу док не виде како ће Жића с његовом музиком проћи. У тишини вечерали, у тишини се оно мало гостију разишло, па ка'смо остали сами каже менека пријатељ Микајло:

"Мито,сине, Бог ми је сведок да ово што је мене снашло ником не желим,ал' ти си млад идочекаћеш да неће никог ни заобићи. Ко је своју веру на пањ ставијо,на том ће му пању иглава остати…"

 'Ајд'сад…Да је Србин злопамтило,ни сам са собом не би диванијо,па ето…Фала милом Богу иСветом Нико-ли, нагодину опет пуна кућа света.  Титови самоуправљачи,лепе плате подобијали,па свануло исељаку. Непитаду варошани пошто је кајмак, само да је љуцки мастан…

Кад је све добро,тешко ти је, да кажеш, кога инапасти ал' как'а је то слава ако нико никог не нападне…О чему ћеш сутридан кô чељаде причати…

"Јел',прика Мито, јел'и ви Пречани славите славу?"

"Иди,пријатељу,у врага! Дашта нег'славимо!"

"Мислим,баш 'нако… Дође ипопа?"

"Па виш' сад, како би ти казô…Велико је село,а пуно свечара. Ако попа дигод ине стигне,пош'ље попадију…"

Јесам му добро казô?Матер му јебем брезобразну,по том његовом шта испада…Испада да ми пречани инисмо неки Срби…

Да је он мени казô :

"Ниси ти,Мито,мушко…''

Молим лепо…Попô би се насред астала искинô чакшире,па нек сам оцени,ал' није 'вако ни 'оклица лоша. 'Нако најеђен добијо неку снагу,па кô да сам се на Фрушку гору попô…

"Браћо моја, драги Шумадинци! Казô би вам сад што-год што гарант још нисте чули…"

Еј,бог те јеб…Јел'постоји тако штогод да Србин није чуо. Ја све држим да су Срби дигод из прикрајка слушали икад је Христос апостолима диванијо шта им је на земљи чинити,ал' бадава кад нису ништа упамтили.….

Преста граја наједаред,па се иредуше у кујни здраво поплашиле…

"Сви сте ви,браћо,чули за велику сеобу ико је води-јо."

Јесмо кажеду, како да нисмо, ал' немој сад затезати кô усран гаће. Пређи о'ма'на ствар.

"Ви'те,браћо,'вако…Кад је Арсеније повô Србе, ту је,кажеду,негди чело данашњег Земуна прешô Саву…"

Дал'је овај баш тудекана прешô, материна ће га знати, ал'ништа ови не поричу,па 'ај'мо сад даље…

"Ка'су прешли преко,окрене се Арсеније да се пос-ледњи пут поздрави са старим завичајем…"

Лепо ме, да кажеш,ипошло, па још ти ја тудекана којешта надробим. Боже ме прости, ал' когод да сам лично до Арсенија стајô.

"А јел'знате,браћо,шта је ондак Арсеније приупитô своје главешине?"

Откуд би знали…Чекаду људи да чуједу.

"Приупитôи'је,браћо,јел'су сви прешли.Кажеду ови:јесу,господару…Сви су прешли,само су Турци иЦигани остали…"

Гледим око себе, бог те јебô,испрва сви ћутиду,ал' кад ондак скочише…

"Прика Мито…Да ниси гост,кô што јеси, знаш како би сад пазаријо. Бог ме јебô ако не би пешке за твоје Путинце потрефијо…"

  61.

Ништа ме, чедо моје, о здрављу ине питај. Не каже оно свет забадава: јел'ти број година прешô број ципела о'шô си у материну… Нит'си више кадар кô чељаде појести нит'попити….

Еј,бог те јебô, оно кадгода, Дунав сам могô попити,а сад се очас преварим…Ето ономад…Недеља зајутра, здраво леп дан осванô, па 'ајд',реко',да почистим шор. Та нисам ни двапут метлом заманô,кад ето ти га мој шогор Жика:

"'Ај'мо шогоре на једну с ногу, шта ту млатиш по шору кô нова млада."

Как'а једна, не било је…Обрлатили нас они бећари па сваки час :

"'Ајде,дејка, како оно иде?"

Допало се њима како то ја имој шогор радимо. Ја њему: спаси Бог…А он менека: На спасеније шогоре…"

Не могу они кобојаги да упамте,па 'ајд'још једаред, па још једаред, па јебеш га…Док су они упамтили,ја све заборавијо…И ди сам дошô, иским сам дошô,а о том ди сад треба да идем,да ти ине диваним…

У неко доба, љуцки ми се придремало…Очас сам ја напипô папуче испод астала,а дал'сам баш на моје натрефијо,још не могу гарантовати. Гледим у шогора, ништа се овај,да кажеш,не буни, ал' здраво ме ове жуљаду...

"Јебô те отац,Мито,итебека ипапуче. Ако сии'натрашке назуо, добро је, ако ниси,ондаксу ти ноге отка-зале…

Код мом шогора по том питању још гора ситуација. Није кадар ни с рођеним ногама се изборити,а са штаком да ти ине диваним…

Еј, да га когод приупита :

"Жико,брате слатки, која ти је лева, која десна,а која је штака?"

Не би из прве утрефијо…Нисмо ми, чедо моје, ни на наш шор из прве утрефили…

"Децо јел'знате ви у ком шору живи деда Мита кумрија?"

Гледи дечурлија у маторе загуле,па ће ти овај један :

"Па ти си деда Мита…"

"Знам ја да сам деда Мита, мајка ти певала! Не знам у ком шору живим…"

Ка' смо оно педесет инеке у том нашом шору јендеке копали,нисмо рачунали да ћемо кадгода и остарити…Мој ти шогор напипô ћуприју,а ја јок…Да се штогод копрцам, не вреди, а да ће ми когод помоћи неће. Ослонијо се овај угурцуз на платно ине мрда. Држи он платно, држи платно њега, тол'ко се воледу да им се не растаје…Ћутим ја,ћути он, није нам до дивана, ал' у неко доба ево ти моје шогорице Бранке. Кад је Жика спазијо,о'ма'се од зорта малко повратијо:

"Еј,Бранка, што се Мита ождерô, он га јебô, не може да иде."

Српска посла,па то ти је…

Наставиће се ... 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: