детаљ слике: КРК Арт дизајн

Милка Кајганић: Коначно се отворила српска душа

У свету где се истина често скрива у слојевима заборава, где  сећања бледе под притисцима савремених изазова, постоји светлост која сведочи о ономе што је било, светлост која не допушта да се страдања једног народа забораве. У том контексту, посебно место заузима наша данашња саговорница —Милка Кајганић, књижевница коју су страдања њеног народа одредила, али исто тако и обликовала њен уметнички опус.

Милка је посветила своју каријеру разоткривању мрачних страница историје, истражујући дубоко укорењене трауме и заборављена сећања. Њена мисија није само да пренесе истину о прошлости, већ и да инспирише будуће генерације да сачувају сећање на све оне који су страдали, тако што ће га сачувати од заборава кроз реч, слику и тон. Уз подршку колега, снимила је документарни филм који осветљава те тешке теме и отвара врата дијалогу о страдањима и неправдама.

Књижевни ЕСНАФ

Књижевна радионица „Кордун“

Неда Гаврић, Бања Лука – Цирих, 04.10.2024.

На који начин сте се упустили у истраживање потресних прича жртава усташког терора и логора у Норвешкој када сте припремали пројекат "33 Анђела"? Које су Вас спознаје и емоције водиле кроз тај процес?

Требала сам доћи до ваљане документације, па сам се одлучила да одем у Загреб и да ту, у Државном архиву, узмем све тражене податке из доба НДХ. Бранко Димовић Димески је црпио податке из Норвешког државног архива, па смо успоредили податке, филигрански тачно, да нас нико не може ни у детаљу оспорити, као сценаристе. Открили смо тајну коју су југославенски комунисти чували као тајну 80 дугих година. Па је жар био удвостручен, пркосно да откријемо све везано за судбину српске дјеце, наглашавам српске дјеце Лике, Кордуна, Баније и Козаре у нацистичким логорима Норвешке у току Другог свјетског рата.

Верујете ли да уметност може да одигра кључну улогу у очувању сећања на страдање српске деце и других жртава ратова, чинећи њихову причу видљивијом и снажнијом у колективној свести?

Може, и те како. Само нам власти морају наћи начина да се такве идеје пренесу на филмско платно. Филм се најбоље памти.

Један сте од учесника Првог конгреса "Српски светски сабор слоге" у манастиру Прохор Пчињски. Како бисте указали на значај јединства и слоге међу Србима у светлу тема које ће се расправљати на конгресу, и на који начин то може допринети јачању нашег идентитета?

Ми ћемо се опет састати да рехабилитујемо закључке из Париза 95.г. Тема нам је „Срби- народ у нестајању“. О закључцима ћемо обавјестити јавност. И надамо се да ће се Срби дијаспоре учланити у наш Сабор којег смо основали и регистровали као Удружење грађана у матици Србији.

Како књижевност може послужити као чувар идентитета и историје српског народа у времену када се суочавамо с претњом нестанка и заборава?

Ја сам из Хрватске. Усташе су у НДХ прво палили књиге. 1991.г. су усташе минирали зграду ЗАВНОХА у Топуском. У прашину је отишла библиотека са 4.000 књига. И моје дароване књиге, њих 230, на готици, што сам сакупила по Грацу, Бечу и Лајпцигу о Војној Крајини. Сада је доста, неће се више поновити! Ја сам све своје књиге оставила Националној библиотеци у Берну. Тамо их нико неће палити. Швајцарска није 700.г. ратовала, неће ни идућих 700. Наћи ће се неки истраживач који ће истраживати куд нестаде тај српски народ. И тако ће наћи мене у одјелу Сербика. И све књиге мојих чланова Златног пера. Имамо преко 200 наслова књига, за сада.

Шта сматрате да можемо научити из сложених историјских догађаја о међуљудским односима данас, и како те лекције можемо применити у свакодневном животу?

Извлачити поуке, не понављати грешке.

Како бисте описали Ваш креативни и истраживачки процес када се бавите темама историјских неправди и страдања? Који су то кораци и емоције које Вас воде кроз ову значајну мисију?

Кордун је оплакан у пјесми „На Кордуну гроб до гроба“. То ми је инспирација, отимам у романима тешку судбину српског народа, и ширим причу, и од солунаца до бомбардовања Србије. Моја трилогија о Крајини се изучава на Универзитету у Берну, на одјелу славистике. Мене чита 24 амбасаде, мене читају странци на енглеском језику, мојих 6 романа у, до сада, 36 земаља.

Како видите улогу данашњих књижевника у суочавању са савременим изазовима друштва, и како могу преносити важне поруке будућим генерацијама?

Коначно се отворила српска душа. Нема више табу тема. Нека се стихови пишу, нека се исписују мјеста наших страдања, нека то млади читају. Нека се филмови снимају, нека то буде као наредба!

На који начин верујете да уметничко изражавање може утицати на промену колективне свести о ратним страдањима и траумама, и како то може допринети исцељењу заједница?

Кад се ријешимо баласта комунизма и братства и јединства, процвјетаће и српство и замјениће се појам југославенства. Онда ће се видици отварати и културна дјела стварати.

Како поучени лекцијама из прошлости можемо избећи понављање сличних грешака, и какве стратегије можемо усвојити за боље суочавање са комплексностима савременог друштва?

Не гушити пориве, оставити писце да пишу, омогућити им јавне премијере и промоције. Тако ће порука улазити у свијест слушаоца и гледаоца. Злочине убацити у књиге историје, за све узрасте.

Припремате ли нешто ново, Вашег књижевног стваралаштва што се тиче? На чему тренутно радите?

На крају сам нове књиге ГЛАС ИЗ ТУЂИНЕ. Припремам и зборник НАДАХНУЋА, нашег Златног пера, на чијем сам челу као предсједник.

Написала сам по мојим романима и сценариј ЂЕД СИМАТ. Чекам културне институције да нас финансирају. Иза мене стоји рад, дисциплина и оданост српском народу. Да га, као жртве, приказујем и у слици, и у ријечи, по цијелом свијету.

Наш филм „33 Анђела“ је добио већ двије награде на Међународним филмским фестивалима, као најбољи филм у Стокхолму и у Перасту, у Црној Гори, награда публике.

До сада га је видјела норвешка, шведска, холандска и швајцарска публика. Добили смо позив УНИЦЕФ-а из Брисела да дођемо и тамо.

Филм смо превели на руски и са Руском државном телевизијом смо склопили уговор. Приказаће га ове зиме, као прилог борби против нацизма у вријеме када у јесење дане буде гледаност најмање 70. милиона.

Идемо даље! Са мојим драгим Бранком Димовић Димески, сарадником из Норвешке  са којим се слажем као да ми је рођени син. А то даје гаранцију да ће запланирано бити и остварено.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: