|
|
|
 | Ружица Кљајић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ОТМИЦА Било је касно послијеподне и сунце је већ лагано нестајало иза Ђавољег бријега кад је Радојка стигла на врх Јелкине крчевине и застала да мало предахне. Терет с леђа није скидала јер би га сама тешко могла опет вратити, али с великим олакшањем угледа у долини дрвени кров мале воденице поточаре. Испред себе, у даљини угледа необичан залазак сунца, па гласно рече: - Нешто је сунце много црвено а ни оно велико црвенило иза њега не слути на добро. Изгледа, биће неког белаја, или великог невремена. Само, молим те Боже да се, ако већ мора, све то стрпи док се сутра не вратим кући... Млинар Проко, коме је право име било Прокопије, а добио га је по омиљеном свецу - заштитнику свога дједа Милуна, био је већ у поодмаклим годинама, али доброг здравља, вриједан и веома омиљен међу сељацима. Знао је добронамјерним хумором и мудрим савјетима да насмије и највеће мргуде, али често и да утјеши многе забринуте и тужне, подједнако успјешно и женску и мушку чељад. Посебно је био пажљив према дјевојкама и младим снашама, често им мељају узимао преко реда, а био је увијек спреман да им и у свему другом помогне. Онако с теретом на леђима,радо би их испраћао с очинским благословом, а онда, кад остане сам, увијек би му очи засузиле због туге што није имао свог порода. - Ооо, дијете драго! Тежак ти товар на леђима! Питам се, како га само узнесе уз Јелкину крчевину? – с призвуком туге и неког пријекора у гласу рече Радојки, док јој је помагао да спусти врећу на под. - Није било лако дједе Проко! И да знаш, успут сам клела своју судбину и сто пута сам сама себи рекла: - Е, сиротињо и Богу си тешка! - Знам, синко, знам, али, упамти да од сваке муке има и гора и тежа. И нико од нас не зна шта га сутра чека. - Твоје ријечи, дједе Проко, увијек су мелем за душу, а и хвала ти на помоћи! Као и увијек, и ноћас ћу преспавати ту близу, код мог ујака. Маћеха ми на поласку рече, да сутра до подне морам бити код куће, па те зато и молим, да ми то, колико ноћас самељеш, а мене у млин ето, још прије сунца. - Добро ћерко, добро! Све сам разумио! И сама видиш колико је ту мељаје, али, за тебе ћу наћи времена, па макар цијеле ноћи ока не склопио. *** Већ је био сумрак кад се Радојка појавила пред ујаковом кућом, а он баш као да ју је очекивао, јер га затече на капији и весело јој се обрати: - Радо, сине, као да си знала кад ћеш доћи! Ено је, ујна спремила вечеру, баш како ти волиш. - Е, ујко мој! Благо мени док вас имам! Ујна и ујак имали су два сина, али их у току рата оба изгубише, а вјечна туга оста, па, кад им Рада тако повремено дође, као да их жарко сунце огрије. Радо би с њом причали дуго у ноћ, да разбију свакодневну чамотињу какву осјећају стари и усамљени људи на селу, али су добро знали да Рада мора рано устати и вратити се кући на вријеме и обављена посла. У соби у којој су спавали њих двоје, био је и кревет за Раду, увијек с љубављу намјештен постељином из ујнине дјевојачке спреме, а коју је само неким чудом и срећом, у оним ратним страхотама и бјежанијама успјела негдје да сакрије и сачува. Уморна од дугог пјешачења Рада је брзо заспала сном младе особе, а у том сну угледа мајку како се смијеши док покрива њу и брата да не озебу. И, док је осјећала ту топлину мајчиног покривача, нагло је пробуди неко комешање у кући. При слабој свјетлости лампе петролејке, коју су домаћини ноћу увијек држали у једном углу собе, Радојка крај свог кревета угледа непознатог мушкарца који јој нареди да се обуче и без ријечи крене с њим. Још увијек у чуду шта се око ње збива и даље је укочена сједила на кревету. -Хоћеш ли ти већ једном да устанеш из тог кревета, или да те ја дижем?! Ти вечерас, милом, или силом, идеш с нама, а ово двоје, сад су само везани, а не будеш ли нас слушала, може им се нешто и ружније десити. Док се облачила, угледа на поду једно за друго везане ујака и ујну. Без ријечи пође а у срцу нађе молитву и жељу да поштеде то двоје који су у свом животу нашли времена за њу, да се не осјећа као да је сама на овом свијету и без трунке љубави. Касније је сазнала да је ујак, чувши кораке пред кућом, кренуо да узме ловачку пушку са једног зида, гдје је, иначе, увијек стајала, и на коју је био веома поносан, али због наглог уласка разбојника, како их је и он сам у очајању назвао, није стигао, био брзо савладан, али је упорно понављао: - Не дирајте то сирото дијете, ако за Бога знате! - Не брини стари, није она више дијете! Већ одавно је она неком за око запала... Немоћан да било шта учини и помогне, с ужасом је гледао како Радојку изводе из куће, непрестано проклињући своју и њену судбину. ***
Била је мркла ноћ кад се Радојка чврсто држана за једну мишицу нашла на уској шумској стази. Испред свих је ишао човјек с фењером у руци, који је, изгледа, добро познавао пут, за њим Радојка с личном пратњом, а затим остатак те необичне дружине. Иако је корачала као туђим ногама, од ноћне свјежине јој престаде напетост у глави и зујање у ушима, па одлучи да се некако отргне и да покуша побјећи, а онда се сјети да овај крај уопште не познаје, и да би се сигурно у њему изгубила. Сјети се и кад је била дијете па се у ријетким приликама играла са својим вршњацима у игри, ко ће прије стићи. Увијек је на циљ стизала послије свих учесника трке. Док је тако корачала с осјећањем да је потпуно изгубљена, сјети се раног дјетињства и живота с оцем и старијим братом, јер мајку није ни упамтила, али је сама измаштала њен лик и очекивала да ће се једнога дана појавити у њиховој кући. Умјесто мајке, за коју рекоше да је умрла, једног дана отац у кућу доведе непознату жену, за коју рече да ће им убудуће она бити мајка. С њом је дошла и једна дјевојчица, узраста приближног њеном, а у годинама које услиједише роди се још троје дјеце. Упркос томе што је отац био вриједан и био једини бачвар у том крају, у кући са шесторо дјеце готово ничега није било довољно. Наравно, гладни нису били, јер су се и одраслија дјеца у оквиру својих могућности трудила и привређивала, али све друго је давало слику једне бројне и сиромашне породице. Једне године, да бар једна уста буду мање у кући, отац и маћеха одлучише да је дају једној тетки која је живјела сама. Тетка јој је често говорила, да се није ни удала због неких проблема које је имала са својом душом, па, док су родитељи били живи, имала је неку заштиту, али кад и они одоше на онај свијет, њена душа је постала још празнија. Иако је већ била дјевојчурак и почињала да сазнаје за многе ствари око себе, Радојка се свим силама трудила да јој боравак код тетке има неки смисао, али, како је вријеме одмицало, њена жеља да се врати кући била је све већа. Будући да је и сам био свјестан тога, да за младу дјевојку није добро да живи с неким ко има проблем какав је имала његова сестра, отац тешка срца ипак пристаде да се врати кући. За њу лично, услиједише године испуњене тешким радом и сталном тугом што јој нису дозволили да заврши бар основну школу. Због тога је у њеном срцу увијек тињала нека тиха туга, али тада, тако корачајући у непознато, кад се сјети јучерашњег дана, обузе је велика љутња. Наиме, ред за одлазак у млин био је на маћехиној кћерки, а не њен, али је маћеха нашла неко оправдање за своју кћер. У Радојки букну и туга и бијес, па с муком задржавајући сузе, тихо изговори: - Једном сироче, сироче довијека! ***
Још се ни сеоски пијетлови нису огласили кад је млинар Проко зачуо лупање на воденичким вратима. - Бог с тобом, Богосаве, које добро тебе донесе у ово доба? – обрати се старац младићу који је без ријечи ушао и сјео да предахне. - Дједе, ништа ме не питај, већ, ако си измљео оно жито што је Рада синоћ оставила, узео бих га, па да кренем... - Добро, синко, добро! Ваљда ти најбоље знаш шта требаш чинити. Срећом, још ноћас је било готово... - Ајд уздравље, дједе Проко! И хвала ти на твом чојству! - И теби синко! Пази се низ Јелкину крчевину, да се не спотакнеш! Стрма је к'о уз нос, да Бог опрости! Те ноћи Богосав није ни ока склопио, али му је ноћна свјежина помогла да му глава остане бистра, и да не осјећа умор док је с џаком на леђима журио што је више могао. *** Чељад у Марковој кући већ је била устала кад је он кренуо у своју радионицу, јер је, што се ријетко кад догађало, имао наруџбу за чак четири винске бачве. Био је расположен и радовао се послу који га чека, а онда, на својој капији угледа Богосава. - Добро јутро, чича Марко! – некако збуњено изговори Богосав, па ућута. - И теби, момче! Којим добром тако рано дође на моју капију? – отпоздрави Марко, али кад му на леђима угледа добро познат џак, нешто га стеже у прсима па се ухвати за ограду, а онда чу Богосава: - Чича Марко! Да ми ипак уђемо у кућу па да ти речем шта имам... - Значи, моја Рада је отета, сто му громова...! Знаш ли можда Богосаве за кога су то зликовци урадили? - Барабе које су дошле у кућу, па дједа Ставру и бабу Ружу везале, обоје кажу да их не познају. Нису могли ништа учинити да спријече отмицу, али чим су, јадни, некако успјели да се одвежу, одмах су дошли до мене... И, ето, дођох да знаш шта се десило. - Поново те питам, знаш ли можда ти, ко би то могао бити? Богосав је дуго ћутао јер није могао човјеку испред себе рећи, како му је Рада већ дуго у срцу, да је крадом пратио шта се с њом и око ње дешава. Иако се осјећао, као да је рањен право у груди, био је свјестан да се тај бол мора поднијети, па мирно рече: - Није лако рећи да знам, али имам сумњу на некога ко би то можда могао бити. На збору за Духове, примијетио сам како је гледа један момак из Забрђа, а онда се до Раде и у коло ухватио. - Тако, значи! Него, хоћеш ли ми правити друштво, а ја одох пушку да узмем... ***
Испред куће гдје се зауставише, капија је била широм отворена. - Иди, Богосаве, и уради онако како смо се договорили. Ја ћу овде чекати... Богосав тешка срца крену. Час је осјећао страх да је све изгубљено, а онда, заискри нада да ће се Рада ипак вратити кући... Тако занесен, стиже тек на пола пута од капије до кућних врата кад је шаров, срећом на ланцу, гласно залајао, а домаћин, као да је неког већ очекивао, жустрим кораком упути се према капији. Човјек, поодмаклих средњих година, с неким необичним изразом доброте на лицу, приђе Марку, па пружајући му руку, рече: - Добро ми дошао пријатељу..! - Нисмо ми никакви пријатељи! – одбруси Марко без намјере да прихвати пружену руку. - Добро! Добро Марко! Да ми ипак уђемо у кућу, па да разговарамо ко људи, а не овако... - Џаба медиш Илија! Хоћу да видим своју кћер коју сте отели ко неки зликовци... Гледајући у смркнуто Марково лице и покрет руке да скине пушку с рамена, Илија без ријечи оде у кућу из које убрзо изађе Радојка, па, као осуђеник приђе и обореног погледа стаде испред оца. - Радо, кћери моја, јесу ли ти учинили неко зло, или си својом вољом пошла с њима? - Нисам оче својом вољом! Да нисам пошла с њима, учинили би нешто лоше ујаку и ујни, а и сам знаш колико их волим... - Добро! Добро! Него, ја дођох да те водим кући... - Драге воље бих пошла с тобом, али, и сам знаш да би то било горе за мене. Сви у нашем селу, а и у девет села около, свалиће кривицу на мене... По обичају, женско је увијек, и за све криво. Ко ће ме послије овога узети? Могу само у Сану, тамо гдје је најдубља, или сиједе косе плести код несретне тетке Јулке, а неки рекоше, да и нисам више тако млада. - Паметно збориш, дијете моје! А тај Илијин син, како ти се чини..? - Видјела сам га само двапут и једном се до мене у коло ухватио... Он је био у кући кад су ме довели, и лијепо ме дочекао. Док сам к'о уклета стајала на сред собе и не бришући сузе с лица, чула сам како ми његова мајка збори: - Шта је, снашо? Ваљда знаш да сиромашне и цуре без мираза, ко што си и сама, не могу очекивати удају са свадбом и кићеним сватовима..! Ето, оче, то је све што сам имала рећи, јер, ако ми је тако суђено, Бог зна, можда ово и на добро изађе, а некако ми се чини, да је Стевин отац добар човјек. *** Устаљени обичаји кад млада дође у кућу, који се у оваквим случајевима попут Радојкиног, подразумијевају и морају бити обављени, одрађени су скромно и са што мање трошка. Живот у новој кући, са особама, које, осим Стеве, раније није ни познавала, за Радојку је углавном био тежак, а повремено, готово и неподношљив. Стево је радио тежак и по много чему ризичан посао у државном шумарском предузећу. Био је то теренски рад и кући је долазио само суботом увече, а већ у понедјељак, у само свитање, поново би одлазио. Као особа без икаквих права у кући, Радојка је морала да ради све што јој се нареди, углавном што нико други није желио и како год да је нешто урадила, свекрва никада није била задовољна. Ако би случајно и покушала да нешто каже, или одбрани неки свој поступак, од свекрве би добила ударац по било ком дијелу тијела и првим предметом који јој се нашао при руци. Свекар Илија, иначе увијек добар према њој, био је немоћан да је заштити од своје жене, њених опаких излива бијеса и болесне потребе да на све начине злоставља ту младу жену. Ударце и физички бол некако је и подносила, али прави пакао за њену душу почињао је кад Стево дође кући, а мајка му, онако уморном и жељном сна у рођеној кући, оспе дрвље и камење на снају и почне набрајати њена којекаква измишљена неваљалства. У свему томе и за њу лично, исувише тешком животу, Радојка је родила два сина. Свим својим бићем и надљудским напорима трудила се да им буде добра мајка, да је такву упамте, да не морају као што је она у машти тражити мајчино лице. Кад су Стево и Радојка, уосталом, као и многи други брачни парови из њиховог, али и других села, схватили, да у свом завичају, колико год он био најљепши на свијету, немају никаквих услова да обезбиједе иоле бољи живот себи и својој дјеци, кренуше на дуг пут преко Саве и Дунава, у велику и непрегледну равницу. Никада, а нарочито у почетку, није било ништа лако и без проблема. У сталном трагању за бољим послом, неизбјежна су била и честа пресељења из једног у други крај велике равнице, али их никада није напустила нада, да ће се једном скрасити и коначно наћи заслужени мир, какав би свако божје биће требало да има.
*** Стево је одавно отишао да премјерава небеске шуме, а Радојка, све ближе деветој деценији живота, живећи под истим кровом са својим синовима, снајкама и унучићима, има сталну потребу да неком исприча болну причу о отмици која је срушила њене дјевојачке снове, али је, више и од свега тада преживљеног, повриједила оно највредније, да и она, као и свако друго људско и слободно биће, има право на свој лични избор.
|
