детаљ слике: ilij@saula.art

КАКВА СУ ОВО ДОШЛА ВРЕМЕНА

Чујеш ли пјесму птица срећо несуђена? Осјећаш ли таласе како се ломе о неиспуњене жеље? Видиш ли страдање наде док се вуче за леђима судбине? Живот ниже године, а свака је тежа од друге, записује у календару пролазности и затвара врата тако да те ударе у лице.

Кажу да вријеме лијечи све. Кажу да ране зацјељују кад их прекрије паучина заборава. Кажу да опрост доноси олакшање души. Кажу да срце може све да издржи. Кажу да сами себи наносимо бол, а не знају шта се крије у понорима мисли натопљених таблетама самоће.

Док је јутро будило снове живот је изгледао подношљиво. Испуњен ударцима што нас на тренутке спуштају па дижу доносећи неочекиване тренутке промјена у нама. У даљини сунчевих зрака низале су се могућности. Превише близу ватре би изгориле, предалеко од ње не би ни стигле да се огрију. До оне златне средине долазили су обиљежени и предодређени за рушење туђих степеница ка небу. Несретни људи, оптерећени другим, а не својим животом, без и то мало достојанства отимали су шта су стизали, сљепи за стварне односе и емоције, са ниском разином воље за свеопшту добробит. У неким људима живи необјашњива мржња и љубомора јача од било чега што други могу голим оком да виде и додиром осјете. Нико не бира бол као утијеху у изгубљеним сновима и отуђеним жељама. Ипак на врата долази непозвана, усељава се у сваки отвор у коме гуши кисеоник.

Буђење сунца одјекива опет у оној истој тишини. Разбјежали су се становници, свако на своју страну, у онај свој свијет одавно створен када им је завичајни разрушен. Рано јутро прекриле су ласте својим цвркутом припремајући се за одлазак у топлије крајеве. И оне одлазе. Једног дана дође ред да сви оду. За тијело не марим превише. Душа ми тражи мир, одавно изгубљен, у путовањима између данас, јуче и сутра. Јесен се прикрада подмукло убијајући љето са леђа и гура га у провалију краја још једне године. Пред њеним чарима  ни оно нема пуно избора, омађијано, поклекло је до сљедећег надмудривања ко ће бити јачи, јер ко је јачи тај табачи. Број разноразних регистрацијиских ознака се смањио. Само стални путници се крећу цестама. Нема више људи у опустошеним кућама. Већина их зјапи напуштено гдје год да се окренеш. Некад је јужније било тужније. Сада је свака страна свијета једнако немоћна, остављена да у тишини зараста у заборав. Али опет, долазе и одлазе они што воле свој дио неба. Остављају сузе да боље натопе земљу, носе са собом мирис уткан у душу, да тамо негдје им сан лакше падне на очи.

Каква су ово дошла времена? Је ли предодређено да овако буде? Је ли записано у неким не видљивим књигама какав ће бити расплет представе пред спуштањем завијесе? Да ли је судбина крива за све?

Највише би од свега да зауставим дан, да задржим казаљку да не откуцава напријед него да се вратим натраг гдје је све прекинуто онако насилно, без и мало смисла и било каквог реалног оправдања за то.  На том мјесту гдје суза избија цијелом тежином мостови су одавно разрушени. И све што је остало нетакнуто живи само у сјећањима. Можда и даље стојим заробљена у тијелу дјевојчице од десет година. А можда стално сањам онај исти опроштајни сан. Ако ме изда памћење и ако ме превари ријеч, туђа или моја остаће записана истина урамљена у земљу за нова покољења.

Сада, када је живот дошао на пола пута, сваки покушај за другим путем је узалудан, јер „судбина мјеша карте, ми само играмо.“ Извор и ушће нису могли бити другачији него што јесу па је варка била једина нада, лажна и недостижна, сачињена од узалудних одсањаних, а не остварених снова. Хоћеш да бјежиш? Гдје од себе можеш побјећи?

У мору латица прошлости,  спокојство је највеће достојанство у загрљају плавог бескраја и сунчевог загрљаја. И тако, гледајући свијет око себе човијек постаје обазрив у погледима и изборима и избирљив у одлукама.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: