детаљ слике: КРК Арт дизајн

ВЕЛИКАНИ ЉУДСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ 7

Др СИМО ЈЕЛАЧА

ВУК СТЕФАНОВИЋ-КАРАЏИЋ (1787-1864), реформатор српског језика

Вук Стефановић-Караџић је рођен у Тршићу, школовао се у Карловцима и Београду, а већи део живота радио је у Бечу. Вук је за језик рекао да је „он хранитељ народа, њиме говоримо и пишемо“, а Ђура Даничић је за Вука рекао да је живео за будуће векове. У Србији је Вук доживео турску власт, Обреновиће и Карађорђевиће (Султане и краљеве). Када се разболео, лечио се у Новом Саду и Будимпешти. Био је учитељ у Београду, цариник у Кладову, а 1813. године, када је Србија поново пала под турску власт, Вук је отишао у Беч, где је учио словеначке језике, латински и немачки, и где је остао скоро цео живот, јер за коју је и сам рекао да је тамо потребнији Србији него да је у Србији. Вук Караџић је иза себе оставио бројна дела, која представљају најпотпунији преглед живота српског народа, његовог веровања, обичаја, стваралаштва и историје. То су: Српски речник, Српска граматика, Први српски буквар, Превод Новог завета, Црна Гора и Црногорци, Ковчежић за историју, Језик и обичаји Срба, Живот и обичаји српског народа, Житије Ајдук Вељка Петровић, Прва година српског рата на даију, Милош Обреновић, Друга година српског рата на даије, Совјетски Савез, Српске народне песме, Српске народне приче, Српске народне пословице и др. Вук Караџић је имао изузетно обдарене стваралачке особине, упоран и доследан. Уз помоћ Јернеја Копитара и Јакова Грима ушао је у научни смисао онога чиме се бави. Својим радом обогатио је југословенску културну историју. Поштовали су га највећи светски умови. Био је члан Петроградског друштва љубитеља словеначке књижевности од 1819 године, Академија наука у Петрограду му је доделила Сребрну медаљу за научне заслуге 1820, Краковско учено друштво га је изабрало за члана 1820, био је гост код Грима и Гетеа 1823. и добио почасни докторат на Универзитету у Јени 1823, члан Гетингенског ученог друштва од 1825, добитник златне медаље Руске академије наука 1842, дописни члан Бекове академије наука од 1848, Берлинска академија од 1850, а Петроградска од 1851. године.

Вук Стефановић-Караџић је био лингвиста, писац, преводилац, критичар и полемичар, историчар, географ и зачетник српске етнографске науке. Творац је најсавршеније абецеде на свету, којој су се дивили Бернард Шоу и многи други. Победио је прошлост и отворио хоризонте будућности. Много је путовао, упознао културе многих народа и отворио свет лепоти и богатству усменог народног стваралаштва. УНЕСКО је 1987. годину (двестогодишњицу рођења В.С.К.) прогласио Годином Вука Стефановића Караџића.

МИХАЕЛ ФАРАДЕЈ (1791-1867), енглески научник

Фарадеј је у науци упамћен по бројним открићима, међу којима су први електромотор 1821. године, течност хлора 1823. године, принцип рада генератора, трансформатора и динамо машина, закон електролизе, као и Фарадејев ефекат”. Многи научници га сматрају најутицајнијим истраживачем физичке науке свих времена.

Примењујући процес хлађења и снижавања притиска за течне гасове, случајно је открио хлор, а до открића бензена дошао је 1825. године. Електромотор је открио испитивањем електромагнетне ротације. Фарадеј је и практично усавршио сазнања Кристијана Ерстеда, о скретању магнетне игле под дејством електричне струје. Тако је дошао до закључка да ротирањем магнета може произвести електричну енергију, што је и потврдио 1831. године.

Пре Фарадеја електрицитет се сматрао флуидом, што је он одбацио и дошао до открића електромагнетне индукције. Када је своја истраживања усмерио у правцу светлости и гравитације и њиховог односа према електромагнетизму, дошао је до открића тзв. „Фарадејевог ефекта“ 1845. којим је потврдио да се поларизована светлост може произвести уз помоћ магнета. Касније ће Џејм Клерк Максвел потврдити да је светлост заиста врста електромагнетног зрачења и чак ће извести математички израз за Фарадејев закон индукције.

У доменима хемије, Фарадеј је установио природу хидролизе 1833. године, наводећи (1) да је у процесу електролизе количина супстанце на електроди пропорционална струји која се користи и (2) да су количине различитих супстанци на електроли катода и анода, при истој количини струје, пропорционалне су њиховој еквивалентној тежини.

СЕМЈУЕЛ МОРЗ (1791-1872), амерички проналазач

Морзеов код, који се заснива на систему електричне сигнализације, познат је широм света. Самуел Морзе га је створио 1832-1836 док је радио на Универзитету у Њујорку као професор. Убедио је америчку владу да успостави експерименталну телефонску линију од Вашингтона до Балтимора, а током 1844. Морсе је успешно послао своју прву поруку користећи кодиране тачке и линије. Убрзо након тога Морзеов телеграфски систем је прихваћен широм света.

НИКОЛАЈ ЛОБАЧЕВСКИ (1792-1856), руски математичар

Николај Лобачевски је први увео геометријске теорије у математику. Рођен је у Нижњем Новгороду, а са 22 године постао је професор Казанског универзитета, где је радио цео живот. За своја достигнућа није добио никаква изузетна признања.

ЧАРЛЗ ДАРВИН (1809-1881), енглески природњак

Дарвин је као младић успео да буде примљен у истраживачки тим природњака и ботаничара на броду „Бигл” у регионима Јужне Америке 1831. За то време је напустио студије. Током петогодишње експедиције спровео је геолошка и ботаничка истраживања на острвима Галапагос. У датом региону, десет острва је релативно изоловано једно од другог, па је Дарвин направио запажања о њима упоређивањем. Приметио је да на неким острвима постоји флора и фауна исте врсте, али са одређеним варијацијама, у истим организмима. Птице зебе су имале 14 различитих кљунова. Приметио је да су ове разлике последица прилагођавања условима исхране (лов рибе, инсеката и сл.). Убрзо је закључио да је то последица развоја (еволуције), што није одмах прихваћено. Читајући дело Томаса Малтуса из 1798. схватио је да опстају само они појединци који су боље прилагођени датим условима. Промене природних услова доводе до адаптација, које доводе до стварања нових врста.

Дарвинови налази су наишли на отпор религиозних гледишта, које су сматрале људска бића Божјом творевином, према тумачењима Библије. Дарвин је, међутим, тврдио да се и човек развијао и прилагођавао средини у којој је живео хиљадама година. Своја открића је чувао око 20 година, а објавио их је тек 1858. године, заједно са својим истомишљеником Алфредом Раселом Волаком (1823-19130.) (Порекло врста путем природне селекције). У то време Дарвин је већ стекао многе присталице, а своју хипотезу је објаснио у делу „Порекло човека“, које је третирало еволуцију човека од других врста.

ПЕТАР ПЕТРОВИЋ-ЊГОШ (1813-18510, српски и црногорски песник

Његош је рођен у Његушима у Црној Гори као наследни кнез. Владика Петар I Петровић узео га је са собом 1825. године да га припреми за свог наследника и већ са 17 година постао је администратор Црне Горе. Одмах је основао Савет, основао Народни суд, повећао плаћање пореза и започео школовање „Перјаника“ (краљеве гарде) и полиције. Истовремено је поставио темеље савременог образовања. Петар Петровић – Његош је упамћен као велики пјесник и владика црногорски Раде. За живота је својим грандиозним радом изградио свој пиједестал бесмртности. У српској књижевности важи за највећег песника, а у Црној Гори за њеног највећег сина. Своја дела писао је у стиховима, ванвременске књижевне вредности. Његова најзначајнија дела су: Горски Вјенац, Луча Микрокозма, Посвета праху оца Србије, Свободијада (превод првог певања Илијаде), Пустињак Цетињски, Песма и др. За све Црногорце Његош је био и остао мит, а Горски Вјенац скоро сваки Црногорац зна напамет.

ЈОСИП ПАНЧИЋ (1814-1888), српски ботаничар

Јосип Панчић је рођен у Угринама, а школовао се у Госпици, Ријеци, Загребу и Пешти. Докторирао је у Пешти 1842. године, а дисертацију написао на латинском језику. У Србију је дошао 1846. године и прво радио у Неготину, затим у Јагодини и Крагујевцу. По доласку у Србију постао је Протословен и променио име у Јосиф, како би избегао аустроугарски прогон. Жена му је била Милка и имали су седморо деце.

Панчић је важио за угледног научника и педагога, а за професора у Београду постављен је 1853. Од 1878. био је председник Српског научног друштва, а оснивањем Српске краљевске академије, исте године, изабран је за свог првог председника. Објављивао је научне радове о животињама и биљкама, као и о метеориту у Сокобањи. Панчићева највећа љубав била је ботаника у којој је радио 42 године. 1871. објавио је дело о флори Србије, као и 1874. а 1884. рад о флори у Бугарској и 1883. рад о флори у околини Београда. Многа Панчићева дела су штампана у иностранству, која је он сам потом превео на српски језик. Дописивао се са многим истакнутим ботаничарима свог времена (Роберто де Визијани). Током свог 42 године рада открио је 121 врсту, 50 варијетета и 7 облика, који су били нови за науку тог времена. Од тога су 64 врсте биљака прихваћене широм света, до данас.

Када је Панчић 1855. стигао у Бајину Башту, чуо је од сељака да тамо расте оморика, која не расте нигде у свету. Године 1865. основао је и био признат по две врсте оморике, које заиста не расту нигде у свету осим на Тари, у околини Бајине Баште. Те смрче се, заиста, разликују од свих четинара. Панчић је своје дело на немачком језику објавио 1876. на Пинус Оморика. Ову исту оморику је Пуркине касније сврстао у род пице (Спруце). Ова оморика, названа Панчићева оморика, расте само у средњем току Дрине, а има блиске сроднике у Азији. Одликује се високим стаблом, уским и ретким гранама и обично расте на ивицама шума. Недавно је откривена у близини реке Милешевке.

ГЕОРГЕ БООЛЕ (1815-1864), енглески математичар

Џорџ Бул је био први математичар који је изразио логику у облику алгебре. Радио је као професор математике у Ирској, када је 1847. године израдио тезу из области диференцијалних једначина. Такође је увео нове симболе у ​​једначине логике. Булова логика се изражава са само две цифре (0 и 1), као бинарни бројеви, који су постали основа за савремени дигитални систем који се користи у рачунарима. У професионалном свету позната је такозвана Булова алгебра.

ЏЕЈМС ЏУЛ (1818-1920), енглески физичар

Џул је аутор Првог закона термодинамике из 1840. године, који је такође извео први принцип очувања енергије. Џул је описао овај принцип заједно са Вилијамом Томсоном (Лорд Келвин) као Џул-Томсонов ефекат.

Џемс Џул никада није студирао, радио је у пивари свог оца и заинтересовао се за однос између струје, отпора и топлоте произведене струјом. Тако је 1840. године утврдио везу између струје и отпора у виду генерисане топлоте, чиме је потврдио могућност претварања једне врсте енергије у другу. Такође је установио да се топлота може добити и механичким радом и успешно мерио различите облике енергије. Резултате свог рада сажео је у делу „О механичком еквиваленту топлоте“ 1849. године, које му је донело светску славу. Проучавајући топлоту гасова, одредио је израчунату брзину молекула, која је основа џула Томсоновог ефекта. Открио је да се гасови хладе током експанзије, што је довело до прве употребе фрижидера у индустрији.

Први закон термодинамике гласи: да енергија може да се преноси из једног облика у други, што значи да у природи постоји увек иста количина енергије, која нити настаје нити нестаје, већ само мења облике. У исто време, независно један од другог, до истих закључака су дошли Јулијус Роберт фон Мајер (1814-18780) и Херман Лудвиг Фердинанд фон Хелмхолц (1821-1894), због чега су такође стекли научну славу.

ХЕРМАН ХЕЛМХОЛЦ  1821-1894), немачки физичар

Хелмхолц је рођен у Потсдаму у Пруској, а радио је као професор у Кенигсбергу, Бону и Хајделбергу (1849-1858). Од 1871. био је професор у Берлину, истакао се у областима физиологије, физике и математике, као и у областима људског вида, слуха и нервног система. Направио је први офталмоскоп, инструмент за испитивање унутрашњости ока. Он је први у свету објаснио слух и измерио брзину нервних импулса. Такође се истакао у истраживању спектра светлих боја, као и очувању енергије у људским мишићима. Бавио се и истраживањем електричне струје у галванским батеријама. Највише мишљење о Хелмхолцу изнео је научник Михајло Пупин у свом делу „Од имигранта до проналазача”.

 Наставиће се...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: