детаљ слике: КРК Арт дизајн

ХРОНИКА ОДРАСТАЊА

(Над књигом прозе Батина се вратила у рај Ружице Кљајић)

Рано Павловић

Тешко је жанровски прецизирати књигу прозе Батина се вратила у рај Ружице Кљајић. Они који буду тврдили да је то збирка прича само донекле ће бити у праву, јер ће их демантовати записи који не представљају приповједне цјелине и који пуни смисао имају само кад се посматрају у комплетној причи коју нам, служећи се добрим и испробаним  реалистичким поступком, саопштава ауторица окренута прошлости. Неће сасвим бити у праву ни они који устврде да је ово роман, мада има елемената и ове књижевне форме. Зато би најбоље било рећи да је ово својеврсна хроника одрастања једне дјевојчице из, не баш типичне, српске породице негдје у Босни почетком друге половине двадесетог вијека.

Оно што карактерише главну јунакињу ове хронике, дјевојчицу Марију, јесте радозналост и баш та особина послужила је Ружици Кљајић као добро осмишљена и сврсисходно искоришћена матрица за трасирање занимљивог наративног тока, али и за све оне, ништа мање занимљиве рукавце који се углавном гранају у прошлост краја у коме живи и народа коме припада, окруженог и другим етничким групама. Марија је рођена у браку који њена мајка Стана није жељела и у коме није могла да нађе своје мјесто и ону топлину пријеко потребну кћеркици и њој. Напуштајући мужа (и оца) одлазе у мајчину родбину, а затим се Стана удаје за другог човјека, с којим стиче још дјеце, а који дјевојчицу из првог брака прихвата као своју. Услиједиће градња нове куће и пресељење у други крај, школовање, стицање нових пријатеља, судски спор о старатељству, упознавање нових људи, одрастање...

Р. Кљајић у овој хроници / роману вјерно приказује друштвене прилике у босанском селу у годинама и деценијама послије Другог свјетског рата. Посебно треба нагласити да се сва збивања и догађаји преламају кроз призму посматрања, схватања и промишљања бистре и радознале дјевојчице, а упоредо с њеним одрастањем мијењају се и погледи на свијет, па се стиче утисак да писац остаје по страни и да је само поуздан посматрач који биљежи и свједочи, не упуштајући се у коментарисање и давање својих судова, па тако не оптерећује причу „накнадном памећу“. Такав поступак ауторици је омогућио да створи атмосферу у коју читалац улази неоптерећен неким претходним спознајама, али љубопитљив и спреман да јој се препусти, да се и сам помијеша с ликовима које упознаје, па да се укључи и у разговор, чак и у радњу као један од њених актера.

Има у овој хроници одрастања паметне дјевојчице упечатљивих слика из тадашњих школа, има и учитељевог батинања карактеристичног за то вријеме, има и жала што се руши ускотрачна пруга и што у пензију одлази стари „ћиро“, има и акција уништавања губара (који је запријетио да уништи шуме, воћњаке и све растиње) у којима учествују и ђаци, дакле, свега онога што је обиљежавало вријеме које је иза нас, а којег се неки, нарочито старији, са сјетом и данас сјећају.

Ова књига подједнако ће бити занимљива носталгичарима који се још сјећају деценија „обнове, развоја и заноса“ или их памте из прича својих дједова и очева, затим проучаваоцима историје нашег села и, посебно, етнолозима, Јер, Кљајићева је, искључиво у функцији приче коју приповиједа, врло сликовито описала многе обичаје тог времена и краја, послове који се обављају, грађевинске објекте, прославу празника, одјећу, живот у сеоском домаћинству...

У Маријиној знатижељи историја заузима посебно мјесто. Није јој довољно то што учи у школи, већ користи сваку прилику да о догађајима из прошлости разговара са старијима. Управо та љубопитљивост главне јунакиње, никако случајна, послужила је ауторици да у причу о одрастању дјевојчице, само наоко успутно, исприча доста занимљивих прича које се односе на збивања у Првом и Другом свјетском рату, па кроз нека присјећања најстаријих и на доба турске владавине. Тамо гдје историјске чињенице нису биле довољно инспиративне за белетристичко ткиво приповијести, Р. Кљајић је на врло вјешт начин унијела легенде краја у коме се збива њена хроника. Читалац ће посебно дуго памтити народна предања о коњу Лабуду или, рецимо, о змијском цару.

Судбине људи које Марија и њена мајка сусрећу и с којима су у сталном додиру Кљајићева је врло успјешно и лијепо уобличила у приче у причи.Нестало је куће у којој се родио и коју је још само пламен свијеће одржавао да потпуно не опусти, реченица је из једног поглавља / приче која на готово есејистички начин говори о (ратном?) страдању једне српске породице и, истовремено, о томе како наша села постају пуста. Бављење занимљивим судбинама олакшава и фино психолошко нијансирање личности, не само главних (Марија и Стана) него и осталих ликова. Можда то дубље понирање у психу најбоље илуструје реченица из једног поглавља:Како да знамо шта се у туђој души дешава, кад често нисмо начисто ни с оним што сами осјећамо?

Занимљив је и књижевни поступак којим се служи Ружица Кљајић. Мада је цијела прича испричана хронолошки, свако поглавље почиње ефектним детаљем, најчешће монологом или дијалогом, да би се радња у њему даље приказивала ретроспективно. У том смислу посебну пажњу заслужује завршна прича, боље речено – циклус записа под насловом Тајанствена писма. Маријина радозналост доводи дјевојчицу код загонетне баке Зорке која је у Првом свјетском рату изгубила мужа Драгутина, а почетком Другог, као пилот Војске Краљевине Југославије (што се сазнаје тек на самом крају) и њен син Милутин одлази (у Америку) да га више никада не види. Старица никада није сазнала шта се десило с њеним мужем, а не зна ни куда је и зашто отишао њен син, па се нада да је муж још жив и да ће се, иако је од његовог нестанка прошло доста времена, једном вратити, као што вјерује да ће још макар једном загрлити сина. Писма која је примала од Милутина, неотворена и непрочитана, дала је Марији да их чита послије њене смрти. И – што је врло занимљиво за приповједни поступак – дјевојчица почиње да чита писма тек када прође година од старичине смрти, али не сва одједном, него једно по једно, у временским интервалима, тако да читалац дозирано добија информације о његовој судбини. Посљедње писмо требало је да прочита заједно са старијим младићем (из чега сазнајемо да већ стасава у дјевојку) у његовој кући, али кад тамо стиже, кроз отворена врата слуша како младићева мајка говори да треба да је се клони, јер је још дијете. Она бјежи и тако посљедње писмо остаје непрочитано. Како је окончан Милутинов животни пут? Каква је даља судбина главне јунакиње? Читалац то не сазнаје, остало му је само да домишља и, можда, да дописује сам ову занимљиву хронику. Није ли то и наговјештај да ће нам ауторица понудити нове књиге с истом темом?

Језик књиге Батина се вратила у рај богат је и тежи очувању неких израза из народног говора који полако клизе у заборав. У оним најбитнијим дијеловима хронике примјерен је времену догађања радње. Реченица је кратка, јасна, прецизна, смислена, тек понегдје и покаткад оптерећена понеким сувишним епитетом, употријебљеним у намјери да се јаче, сликовитије дочара оно о чему се приповиједа или карактер актера.

Прозна књига Ружице Кљајић Батина се вратила у рај сигурно ће имати своје читаоце и зато јој треба пожељети срећан пут у читалиште.

Бања Лука, 11. 12. 2013.  

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: