детаљ слике: КРК Арт дизајн

МИРИС КРОФНИ

(Негдје у Босни, 1959.г.)

Малу, у бијело окречену собу испунила је пријатна топлота, коју је исијавала земљана пећ. Крај ње, на шареном ћилиму, играо се малишан. Друштво му је правио жути, угојени мачак, који је, испружен цијелом својом дужином, спокојно спавао поред дјечакових ногу.

И мачак и малишан, у исто вријеме подигоше главу кад су се врата нагло отворила и на њима појавила мајка с Маријом у наручју. Пажљиво је спусти на кревет, непрестано говорећи:

- Жива је! Жива је...!

Брзим покретима скидала је с ње мокру обућу и одјећу. Коса јој је била мокра, ручице ледене. Настојећи да надвлада паничан страх, мајка јој је масирала руке, ноге, тијело, гдје је прије стигла. Затим ју је увила у бијели вунени шал и добро покрила. Окренувши се за тренутак, угледа сина како је нетремице посматра, а мачак се већ склупчао поред Маријиних ногу, као да је желио да јој дарује топлоту свог богатог крзна. Мајка оде до пећи да погледа ватру, јер је и од ње очекивала помоћ за своју промрзлу кћер. Кроз гласно пуцкетање сувих дрва у ружичастом пламену зачу се тихи Маријин глас:

-  Мама, жедна сам.

- Богородице света, хвала ти! - изусти мајка, док је прилазила кревету. Њежно помилова Марију по лицу, а онда гласније рече: - Сад ћу ја - па брзо изађе и још брже се врати с чашом у руци.

Кад се Марија напила воде и дошла к себи, мајка је упита:

- Марија, злато, шта се десило?

- Зашто питаш, мама?

- Давно је требало да стигнеш из школе, па сам се забринула.

- Знаш да је школа далеко и сваки пут ме јако боле ноге. Рекла сам ти то већ неколико пута.

- Да. Имаш право. Далеко је. Има близу четири километра у једном правцу.

- Ето, видиш, мама, ништа не измишљам.

- Али, ја сам те нашла на нашој њиви како без свијести лежиш  на земљи.

- Дуго сам остала у школи. Онда сам журила кући, и пошто је онаj поток у долини набујао, газила сам по леденој води. Због хладноће и мокрих ногу, кренула сам пречицом, уз наше брдо. Около, путем, требало би ми више времена.

- И онда?

- Мамице! Са брда, чини ми се, од моје школе, у леђа ми је дувао јак ледени вјетар са снијегом, па сам се једва кретала. Више се ничег не сјећам.

- Разумијем, јадно моје дијете.

- Јесам ли због тога сада у кревету овако покривена?

- Да. Била си сва мокра и ледена. Ко зна колико си дуго тако лежала? Боже мој! Али, биће све у реду. Обећавам ти. Него, како је било у школи? Знам, због дугог пjешачења често те боле ноге, али, увијек се радујеш кад кренеш у школу. Реци ми, зашто си се тако дуго задржала у школи?

- Мама, било је тужно. Јако! Јако!

- Због чега?

- Због моје учитељице.

- А шта је са њом?

- Болесна је, мамице.

- Од чега, злато?

- Не знам. Јутрос није дошла на наставу. Умјесто ње, часове нам је држала учитељица Мира, њена сестра. Рекла је да је наша учитељица болесна, и да ће нас она учити неко вријеме. Дјеца у школи причају да је нашој учитељици вјештица исисала крв, и да је због тога мршава и блиједа. Једном, кад је било топло, па се лагано обукла, видјели смо да по рукама и ногама има неке модрице.

- Та прича о вјештици је због незнања, па свијет прича свашта. Жао ми је што је болесна. Али не брини. Оздравиће она. Видјећеш. Нешто ми се чини да то није све. Је ли се још нешто десило?

- Јесте. Још свашта - рече Марија, па се замисли. Као да се двоумила, да ли да све исприча мајци. Ипак, послије мање паузе настави: - Јутрос, за вријеме великог одмора, чекала сам у реду за ужину коју је тета Биса дијелила. Знаш, мамице, добијемо комад црне погаче и шољу млијека, које се кува од неког бијелог праха. Укус није лијеп као млијекo од наше Руменке. Погача је увијек тврда и хладна. Никада је не једем, већ дам једном другу за кога кажу да је веома сиромашан. Док сам стајала у реду, било ми је хладно. Дувао је вјетар, а и земља под ногама била је расквашена од кише што је јуче падала. Одједном ми је пао мрак на очи, и прво чега се иза тога сјећам је јак мирис. Нешто је врло лијепо мирисало.

-  Драго дијете! Шта се десило? Причај!

- Не знам. Кажем ти, нешто је лијепо мирисало и кад сам отворила очи, угледам маму наше учитељице како стоји поред кревета на ком сам лежала. Гледајући у мене, рекла је:

- Биће она добро. Ево, већ јој се враћа боја у образе, чим се мало угрејала. Смрзло се јадно дете на тој хладноћи.

Ја сам збуњено гледала око себе. Нисам знала како сам се нашла у стану моје учитељице. А онда, на другом кревету, на подигнутим јастуцима, угледам моју учитељицу Јелу. Дуго сам је гледала и замало да нисам заплакала. Она је, мамице, много болесна. Ништа није рекла. Само ми се насмијешила. Њена мамa ми је дала топло млијеко и једну велику румену крофну, која је тако мирисала да ми је било жао да је поједем. Жељела сам да што дуже мирише. Мамице, она мени и сад мирише.

-  Добро, мила! Пусти сад крофне! Шта је даље било?

-  Учитељичина мама је рекла да ме унијела у кућу, јер сам, чекајући у реду, пала. Каже да су се уплашили за мене. Поручила је, чим могнеш да дођеш у школу.

-  Хоћу, сине! Не брини! Одмах сутра, ако Бог да. Сад се одмарај, а ја идем донијети топлу супу, да се загријеш.

- Али, мамице! Сачекај, да ти још нешто кажем. Важно је. Ради се о нашим учитељицама.

Мајка се двоумила: да ли да је саслуша, или да оде по топлу супу за промрзлу и гладну цурицу. Ипак, одлучи да је саслуша, застаде, па рече:

- Добро, мила. Али, немој дуго. Знам да си гладна, а то није добро - па, дубоко уздахнувши, заћута, а Марија настави:

- Мој друг Фадил, чуо је кад је тета Биса рекла његовој мајци, да су наше учитељице са својом мамом дошле из далека, из једног великог града, у коме је за вријеме рата њихов отац, који је такође био учитељ, убијен са још много учитеља и њихових ђака. Је ли то истина, мамице? Знаш ли, можда, гдје се то десило?

- Све је могуће, кћери мила. Било је тога и у малим и у великим градовима. Али и у селима. Тако су и наша села ојађена и у црно завијена. Али, нећемо више о томе. Има времена. Сазнаћеш и више него што желиш. У животу је то тако. Како растеш, тако и учиш. Сазнајеш многе и разне ствари, али, неке никада нећеш разумјети. За данас је доста туге и несреће. Уморна си и треба да се одмараш.

Мајка брижно провјери да ли је Марија добро ушушкана. Њежно помилова дјевојчицу, затим успаваног мачка, узе малишана у наручје и тихо изађе из топле собе.  

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: