О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања





Поезија
Проза
Празнични караван 2023/24













Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Дечји кутак


МИРИС КРОФНИ

Ружица Кљајић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


МИРИС КРОФНИ

(Негдје у Босни, 1959.г.)
 
Малу, у бијело окречену собу испунила је пријатна топлота, коју је исијавала земљана пећ. Крај ње, на шареном ћилиму, играо се малишан. Друштво му је правио жути, угојени мачак, који је, испружен цијелом својом дужином, спокојно спавао поред дјечакових ногу.
И мачак и малишан, у исто вријеме подигоше главу кад су се врата нагло отворила и на њима појавила мајка с Маријом у наручју. Пажљиво је спусти на кревет, непрестано говорећи:
- Жива је! Жива је...!
Брзим покретима скидала је с ње мокру обућу и одјећу. Коса јој је била мокра, ручице ледене. Настојећи да надвлада паничан страх, мајка јој је масирала руке, ноге, тијело, гдје је прије стигла. Затим ју је увила у бијели вунени шал и добро покрила. Окренувши се за тренутак, угледа сина како је нетремице посматра, а мачак се већ склупчао поред Маријиних ногу, као да је желио да јој дарује топлоту свог богатог крзна. Мајка оде до пећи да погледа ватру, јер је и од ње очекивала помоћ за своју промрзлу кћер. Кроз гласно пуцкетање сувих дрва у ружичастом пламену зачу се тихи Маријин глас:
-  Мама, жедна сам.
- Богородице света, хвала ти! - изусти мајка, док је прилазила кревету. Њежно помилова Марију по лицу, а онда гласније рече: - Сад ћу ја - па брзо изађе и још брже се врати с чашом у руци.
Кад се Марија напила воде и дошла к себи, мајка је упита:
- Марија, злато, шта се десило?
- Зашто питаш, мама?
- Давно је требало да стигнеш из школе, па сам се забринула.
- Знаш да је школа далеко и сваки пут ме јако боле ноге. Рекла сам ти то већ неколико пута.
- Да. Имаш право. Далеко је. Има близу четири километра у једном правцу.
- Ето, видиш, мама, ништа не измишљам.
- Али, ја сам те нашла на нашој њиви како без свијести лежиш  на земљи.
- Дуго сам остала у школи. Онда сам журила кући, и пошто је онаj поток у долини набујао, газила сам по леденој води. Због хладноће и мокрих ногу, кренула сам пречицом, уз наше брдо. Около, путем, требало би ми више времена.
- И онда?
- Мамице! Са брда, чини ми се, од моје школе, у леђа ми је дувао јак ледени вјетар са снијегом, па сам се једва кретала. Више се ничег не сјећам.
- Разумијем, јадно моје дијете.
- Јесам ли због тога сада у кревету овако покривена?
- Да. Била си сва мокра и ледена. Ко зна колико си дуго тако лежала? Боже мој! Али, биће све у реду. Обећавам ти. Него, како је било у школи? Знам, због дугог пjешачења често те боле ноге, али, увијек се радујеш кад кренеш у школу. Реци ми, зашто си се тако дуго задржала у школи?
- Мама, било је тужно. Јако! Јако!
- Због чега?
- Због моје учитељице.
- А шта је са њом?
- Болесна је, мамице.
- Од чега, злато?
- Не знам. Јутрос није дошла на наставу. Умјесто ње, часове нам је држала учитељица Мира, њена сестра. Рекла је да је наша учитељица болесна, и да ће нас она учити неко вријеме. Дјеца у школи причају да је нашој учитељици вјештица исисала крв, и да је због тога мршава и блиједа. Једном, кад је било топло, па се лагано обукла, видјели смо да по рукама и ногама има неке модрице.
- Та прича о вјештици је због незнања, па свијет прича свашта. Жао ми је што је болесна. Али не брини. Оздравиће она. Видјећеш. Нешто ми се чини да то није све. Је ли се још нешто десило?
- Јесте. Још свашта - рече Марија, па се замисли. Као да се двоумила, да ли да све исприча мајци. Ипак, послије мање паузе настави: - Јутрос, за вријеме великог одмора, чекала сам у реду за ужину коју је тета Биса дијелила. Знаш, мамице, добијемо комад црне погаче и шољу млијека, које се кува од неког бијелог праха. Укус није лијеп као млијекo од наше Руменке. Погача је увијек тврда и хладна. Никада је не једем, већ дам једном другу за кога кажу да је веома сиромашан. Док сам стајала у реду, било ми је хладно. Дувао је вјетар, а и земља под ногама била је расквашена од кише што је јуче падала. Одједном ми је пао мрак на очи, и прво чега се иза тога сјећам је јак мирис. Нешто је врло лијепо мирисало.
-  Драго дијете! Шта се десило? Причај!
- Не знам. Кажем ти, нешто је лијепо мирисало и кад сам отворила очи, угледам маму наше учитељице како стоји поред кревета на ком сам лежала. Гледајући у мене, рекла је:
- Биће она добро. Ево, већ јој се враћа боја у образе, чим се мало угрејала. Смрзло се јадно дете на тој хладноћи.
Ја сам збуњено гледала око себе. Нисам знала како сам се нашла у стану моје учитељице. А онда, на другом кревету, на подигнутим јастуцима, угледам моју учитељицу Јелу. Дуго сам је гледала и замало да нисам заплакала. Она је, мамице, много болесна. Ништа није рекла. Само ми се насмијешила. Њена мамa ми је дала топло млијеко и једну велику румену крофну, која је тако мирисала да ми је било жао да је поједем. Жељела сам да што дуже мирише. Мамице, она мени и сад мирише.
-  Добро, мила! Пусти сад крофне! Шта је даље било?
-  Учитељичина мама је рекла да ме унијела у кућу, јер сам, чекајући у реду, пала. Каже да су се уплашили за мене. Поручила је, чим могнеш да дођеш у школу.
-  Хоћу, сине! Не брини! Одмах сутра, ако Бог да. Сад се одмарај, а ја идем донијети топлу супу, да се загријеш.
- Али, мамице! Сачекај, да ти још нешто кажем. Важно је. Ради се о нашим учитељицама.
Мајка се двоумила: да ли да је саслуша, или да оде по топлу супу за промрзлу и гладну цурицу. Ипак, одлучи да је саслуша, застаде, па рече:
- Добро, мила. Али, немој дуго. Знам да си гладна, а то није добро - па, дубоко уздахнувши, заћута, а Марија настави:
- Мој друг Фадил, чуо је кад је тета Биса рекла његовој мајци, да су наше учитељице са својом мамом дошле из далека, из једног великог града, у коме је за вријеме рата њихов отац, који је такође био учитељ, убијен са још много учитеља и њихових ђака. Је ли то истина, мамице? Знаш ли, можда, гдје се то десило?
- Све је могуће, кћери мила. Било је тога и у малим и у великим градовима. Али и у селима. Тако су и наша села ојађена и у црно завијена. Али, нећемо више о томе. Има времена. Сазнаћеш и више него што желиш. У животу је то тако. Како растеш, тако и учиш. Сазнајеш многе и разне ствари, али, неке никада нећеш разумјети. За данас је доста туге и несреће. Уморна си и треба да се одмараш.
Мајка брижно провјери да ли је Марија добро ушушкана. Њежно помилова дјевојчицу, затим успаваног мачка, узе малишана у наручје и тихо изађе из топле собе.  





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"