детаљ слике: КРК Арт дизајн

Милена Дрпа: Једни за друге: кључ среће

„Сви сусрети које прате добре намјере чине нас бољим људима.“

Будемо ли се окупљали око нечега што што нас повезује, будемо ли  имали једни друге, сви ми то добро знамо, иако такво размишљање све чешће означавамо као пуку патетику, бићемо радоснији и лакше ћемо се изборити са сивилом свијета у коме живимо.

БИОГРАФИЈА:

Милена Дрпа рођена је 1950. године у Горњој Слатини код Шамца. Писањем се бави од основне школе. Пише поезију, поезију за децу, приповетке, хаику поезију, кратку прозу, понекад рецензије и приказе књига.

Објавила је десет књига и приредила три књиге.

Ради са младим књижевним ствараоцима.  Двадесет четири године води у Модричи Књижевни клуб ''Младост'' који је  формирала уз помоћ пријатеља.

Члан је Удружења књижевника Републике Српске и Удружења књижевника Србије.

 Живи и ствара у два града која воли, Модричи и Београду.

Књижевна радионица Кордун

Књижевни ЕСНАФ

Неда Гаврић, Бања Лука, 16.11.2024.

Како су тридесет година рада у књижевности обликовале Ваш живот и како сте доживели процес стварања унутар света речи и маште?

Добро је наћи се пред оваквим питањем. Обично размишљамо о томе како смо ми сами нешто обликовали, своје вријеме, околину, разна чињења, ситуације... Шта је мени додато или одузето у ''годинама књига и писања''? Лакше је одговорити на  ово друго: одузето ми није баш ништа за чим бих могла зажалити. Рекла бих, одузето ми је једино неко вријеме у којем нисам сигурна да не би било и доста празнине, вјероватно и разних залудности. А додато је управо оно што ме као жеља и увело у садржајни и чудесни свијет писања, прије свега могућност да негдје будем потпуно стварна и истинита, да могу себе такву сачувати да ме свакодневница  не преплави и прегази баналностима и плиткостима. Добила сам, а то се од раних дана дјетињства пробудило у мени као снажна потреба – могућност да искажем свој унутрашњи свемир утисака, размишљања, доживљаја, спознаје о људима, свијету и животу.  С књигама и пером  могла сам бити ''ја'', биће свог ткања и свог поимања, могла сам бити испуњенија, обасјана онаквим свјетлом какво мом бићу одговара, окружена свијетом књига и људима које волим. Могла сам битибољи човјек. То ми је увијек било важно. Да је било другачије, вјерујем да би дани били са мање смисла и љепоте. Без мање моје радости.

Шта је било Ваше надахнуће за организовање књижевне вечери "Књижевна познанства" и које су Ваше наде везане за овај догађај?

''Књижевна познанства'' су, мислим,  требала и раније да се десе. Дуго сам члан Удружења књижевника Републике Српске, писала сам годинама и прије чланства, имала објављене књиге, али прилика за сусретање и зближавање  са књижевним ствараоцима Републике Српске скоро да није било (ако изузмем Годишње скупштине Удружења,  којим пар пута, стицајем неких породичних околности, нисам могла присуствовати). Чинио ме тужном недостатак ближих односа, или барем познанстава, са ствараоцима из Удружења којем припадам. А што се тиче тога да је прошло много година до прве књижевне вечери у Бањалуци, то је свакако зато што припадам оним људима који имају велику одговорност кад је у питању непосредно представљање свог рада јавности . Не тежећи нити фасцинирању људи оним што радим, нити потреби остављања утиска који храни его, тек топлом сусрету у доживљеном и написаном, разумијевању, љепоти и важности размјене мисли и осјећања, позвала сам људе у Бански двор, да на мени драгом мјесту будемо заједно те новембарске вечери, будемо (за)једно, листамо странице мојих књига, бранимо љубав и значај писане ријечи.

Кад год се људи окупе, кренуће сигурно једни према другима, многи ће се ће се осјећати добро, заборавиће своја незадовољства, љутње, свакодневне проблеме. Сви сусрети које прате добре намјере чине нас бољим људима.

Све су то разлози за ово дружење. Волим због тога да организујем догађаје на којима се људи сусрећу. Будемо ли се окупљали око нечега што што нас повезује, будемо ли  имали једни друге, сви ми то добро знамо, иако такво размишљање све чешће означавамо као пуку патетику, бићемо радоснији и лакше ћемо се изборити са сивилом свијета у коме живимо.

То што ме као снажна и искрена жеља води у Бањалуку, у исто вријеме је и нада да ће писана ријеч и овај пут отворити неке нове бијеле капије и за будућа сусретања у ријечима и у животу. 

По Вашем мишљењу, да ли је стање у култури еволуирало током година? С којим највећим изазовима се уметност данас мора суочити?

Не вјерујем да је стање у култури икад значајно еволуирало на неком ширем, глобалнијем нивоу. Тако је и данас. Од средине до средине, углавном захваљујући специфичностима те средине, или утицају појединаца на однос према том сегменту друштвеног живота, ствара се одређена културна клима. Сматрам да има доста свијетлих примјера који мијењају ствари набоље. Многи млади људи, излазећи храбро са својим дјелима - књигама, сликама, позоришним представама, пред публику коју, срећом, лакше анимирају захваљујући друштвеним мрежама, доприносе већој видљивости културних садржаја. Међутим, уз све то, сматрам да има још много посла на развијању укуса људи - да задовољства нижег значаја, посебно мислим на проводе уз пиће и музику, која често није ни на нивоу пристојног и квалитетног, дакле, на кафиће, кафане и клубове, мијењају за садржаје који оплемењују ум и душу.

Како посматрате промене у књижевности услед ове дигиталне ере и на који начин је технологија утицала на процес стварања и дистрибуцију писане речи?

Дјелује да  се повећао број људи који се баве писаном ријечју, али се не бих усудила да то тврдим, јер постоји  могућност да се такав утисак стиче зато што велика већина оних који пишу, писали они добро, скромно или лоше, свеједно, представља јавности свој рад уз помоћ друштвених мрежа. Раније таквих могућности није било. Што се тиче процеса стварања, умјетнички, стваралачки поступак је вертикала која чува своје мјесто. Суштински, без озбиљних и битних стваралачких вриједности, књижевно стваралаштво и није озбиљна књижевност, али то је друга, широка и комплексна тема. У сваком случају, везано за умјетничку вриједност написаног, сталност одређених захтјева који се стављају пред аутора непромјењива је, а само технолошки су унесене бројне промјене.

Које теме или проблеми данашњице, по Вашем мишљењу, захтевају хитно обраћање кроз књижевност?

Све оно што данашњица захтијева, у књигама је. Тако је одувијек. У књижевности је ријеч у служби времена, у служби живота. Све теме, чак и оне наглашено личне, нуде читаоцу освјетљавање неких појава и промишљања и тако утичу на његово гледање на ствари. Озбиљније писање подразумијева емотивну, идејну и критичку повезаност са свијетом и нуди рјешења која сваки мислећи човјек придружује свом свеукупном погледу  на свако питање данашњег тренутка, али и на прошлост и будућност.

Какав је Ваш осврт на улогу жена у данашњем друштву и како видите потенцијал за снажнији израз њихових гласова кроз књижевност?

Припадам свијету традиционалних односа међу људима, нисам од оних који су формално борци за женска права. Просто мислим да сваки човјек треба да има прилику да ради оно што воли и што најбоље зна и да се бори за такву могућност својим трудом, умијећем, свјетлом и снагом у себи. Жене су свакако бића изразите рационалне, али и  духовне и емотивне компоненте у свом бићу и мислим да, захваљујући томе, могу да граде свој пут и уз разне препреке које им се нехотично или намјерно постављају. Оне то и чине. Сигурно је да су неке од самосвојних, узвишених, способних визионарки и градитељки скрајнуте и онемогућене, али свједочимо, а то ме веома радује, истинском отварању путева компетентним женама у свим сферама живота. Њихови гласови и у књижевности чистином драгоцјеног сензибилитета, не нападно, али чврсто, одзвањају књижевном сценом. То не значи да нема на сваком мјесту и оних гласова који звече шупљином и недовољношћу, али лирска мисаоност жена које зборе ријечју за читав свијет је оно о чему је вриједно размишљати, говорити и писати.Жене то знају и сталожено, али снажно, учествују у ткању свега постојећег.

Која би била Ваша дефиниција за право пријатељство у свету где су везе често пролазне и површне?

Констатација да су данас везе међу људима пролазне и површне је, по мом мишљењу, данак цивилизацији. Не може човјек више припадати себи на онај начин на који је могао онда кад је остајало времена за дубље и тананије трагање за смислом. Данас је све површније, ментални, етички и емотивни домети плићи, често нехајни, лакомислени, модерно речено инстантни, са интенцијом да буду једнодневни. Људима се чини да им то више одговара. Велика је поплава модерног погледа на бивствовање на овом свијету, који бих ја насловила генералним насловом ''Мисли на себе''.

Не могу, а да не наведем један сликовит примјер од прије десетаак година који сам примијетила у школи, међу својим ђацима. Кад сам их добила у шестом разреду, требало ми је скоро два мјесеца да од њих формирам какав – такав колектив. Сви су били неприкосновени ''љубитељи себе''. Само пар година прије тога ђаци у разреду у којем сам била разредни старјешина су писали на великом одмору једни другима поруке пријатељства и остављали их на клупе оних којима су писали, куповали сиромашном другу слаткише да може почастити другаре, помагали свакоме за кога су само наслутили да би му требала помоћ... Брзо, нагло све се мијењало. А у друштву се повећавао број разних појединаца, стручних и нестручних, који се баве усмјеравањем људи да више мисле на себе...

Не бих умјела лако дефинисати пријатељство, али одавно знам да постоје драгоцјени људи и, ако ми се посрећи, са таквима се дружим и спремна сам и да их чувам, устреба ли, баш онако како се чува драгоцјеност!

На који начин доживљавате интеракцију са читаоцима?

Важнија ми је него већина ствари у књижевном свијету. Било је у дугим годинама мог књижевног рада и награда, истина, не оних великих, значајних и звучних, али су биле такве да су довољно говориле о томе како је вредновано то што радим, али, вјерујте, неки тренуци доживљени од читалаца, због искрености, повода, суштине и значаја казаног, у мојој души урамљени су у златне рамове.

Како бисте описали нову генерацију књижевника? На који начин намеравате пренети Ваше искуство и знање на млађе генерације писаца?

Прилично, не бих могла рећи да је то редовно и свеобухватно, али, мислим, довољно, пратим нову књижевну сцену младих аутора. Морам прво рећи, толико је даровитости, књижевног и општег знања у главама и душама младих људи. То ме просто одушевљава! Што се тиче поетике, то је модеран израз, увијек само такав, мени лично понекад дјелује да пријети вишком сличности међу ауторима. Иначе, знатно се разликује од израза већине пјесника зрелог животног доба. Млади пјесници су, уосталом као и већина младих људи, често изражено амбициозни, самоувјерени, са осјећајем посебности, доста њих и са вишком самопоуздања, понекад и дозом дрскости која им додаје нешто самопоуздања ако има недостаје.

На тему о преношењу искуства  младима, рећи ћу Вам само то да сам од прве године рада у просвјети давне 1974. године, па све до пензионисања, радила са младим литерарцима, а од 2000. године водим у свом граду Књижевни клуб ''Младост'',  који сам, уз помоћ пријатеља, основала те године. Рад са младим ствараоцима представља значајан дио мог живота и моју велику љубав.

Након књижевне вечери у Банском двору у Бањој Луци, планирате ли дружење у неким од градова из окружења?

Не планирам неке конкретне скоре књижевне вечери, али их прижељкујем, тако да бих могла рећи како би ме обрадовао сваки позив, а не сумњам да ћу и сама порадити на томе да оно што сматрам радошћу оваквих догађаја  пружим и себи и другима.

ДОБРО ДОШЛИ!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: