|
|
|
 | Драгица Ивановић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ДА ЗАГРЛИШ
Реци ми, вјеруј и од тога може да се умре.Шта би ти прије, него што почне рат?Кажу, трећи, на прагу ума болесног лудила.Стварно, фигуративно, никад нек' не буде, али ако буде!?Шта би било, кад би било?Шта би?Шта би ти? Шта би прво, шта посљедње?Шта никад не би?Да ли би ти било жао што прије ниси нашао времена? И немој говорити да сад није вријеме да кажеш.Хајде Сунце, замисли да нема више времена, шта би!? Не питам глупости, јунаци су увијек имали душу, нису се стидјели плакати ни загрлити.Нису се суздржавали рећи, па шта буде.Само су посебни могли у пјесму,они који знају под којим су словом и уз коју ријеч одрастају. Реци! Реци, прије него крене гас и меци, покрови црни и кости. Бесмисао је одавно ту, понекад га умиримо на кратко гитаром и вином, ријечима...Прије него из пакости неко одлучи да нас нема. Знам да чуваш у себи строго контролисану ризницу - Атлантиду, ријеч од које застаје дах. Митско је све сем душе. Насмиј се и реци прије нег' постанемо прах. И немој да не кажеш, биће ти лакше, немаш разлога за страх. Вријеме цури. Умјесто бакљи на ред долазе омче, конопци од експлозива, тужне ријечи којима се играју медиокритети и власници живота и смрти. Неком ће сутра све у један трен нестати,Неком ће сутра фалити крви, живот, око.Неко ће сутра тражити сестру, мајку.Неком ће сутра умјесто кише падати са небеса израњавањих душа тјеласа, учитељ, син, кћи, мати и сва дјеца у школи брисати уплакана лица избуцаним букварима и повраћати заклетву војнику који је рекао; " јуриш", или је притиснуо дугме за "брисање свијета" са камером за посљедњих 30 секунди.Тражиће се на таблама за живе и мртве.Неко ће опело поднијети, а неко упасти у раку страдања, питања, недоумица, лудила...Отворени ровови пуни сандука Врисни, шта би!? Шта би, прије него помислиш да можда нећемо бити живи наредну ноћ? Карта у једном смјеру за Кубу?Крузер за мора гдје нема подморских бомби, Келија света на планини, која би после била ходочасног пута траг.Шта би ти прије него рат почне, трећи, отиснуо се без гласа у магле, бјежао у ватру од бола милих људи?Обећао себи да ћеш бити сам да немаш кога да изгубиш, оставиш, сахраниш, пољубиш? Признао некоме да ти је драг? Да ли би јој рекао да знаш и да не знаш како, да није касно ни седам минута прије смрти бити кап из ока, радосна.Да ли би признао да си сањао,да си толико дуго чекао, да си умро доста прије ? Шта?Твој рат се завршио?Чекаш спасење загрљајем за крај?Загрли!За живот вјечни, ружо, загрли, за живот без бола. Свако застрашивање човјека смрћу је гријех, контра кога само загрљај има смисла.
|
