|
|
|
НУШИЋЕВЕ МАЛЕ КОМЕДИОГРАФСКЕ СЦЕНЕ  | Горан Максимовић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
НУШИЋЕВЕ МАЛЕ КОМЕДИОГРАФСКЕ СЦЕНЕ
проф. др Горан Максимовић 1.0.Мало је писано о њима и недовољно је указивано на значајно мјесто које у књижевном дјелу Бранислава Нушића (1864-1938), припада „малим сценама“ или шаљивим једночинкама. Познато је да је напоредо са „великим комедијама“ Нушић написао петнаестак „малих сцена“, које су често игране на камереним сценама српских и бројних других позоришта. Наводимо њихове наслове: Шопенхауер,Под старост, Наша деца I, II, III, Два лопова, Дугме, Кијавица, Миш, Detto, Мува, Код адвоката, Кирија, Светски рат, Анафалбета.Посебно је важно усмјеравање аналитичке пажње на тематско-мотивска и композициона прожимања Нушићевих кратких са великим комедиографским формама, као и блискости у обликовању смјехотворних поступака (комични карактери, комичне ситуације, језичка комика), те на доминацију ведрог хумористичко смијеха и његова прожимања са сатиричним и гротескним подсмијехом, али и трагичким доживљајем свијета. 1.1.У умјетнички свеобухватном и разноврсном, те жанровски разноликом књижевном дјелу Бранислава Нушића, значајно мјесто припада „малим сценама“ или комедиографским једночинкама. Напоредо са „великим комедијама“, Нушић је написао петнаестак „малих сцена“, које су често игране на камерним сценама српских и бројних других позоришта. Наводимо њихове наслове: Шопенхауер,Под старост, Наша деца I, II, III, Два лопова, Дугме, Кијавица, Миш, Detto, Мува, Код адвоката, Кирија, Светски рат, Анафалбета. Интересантни су поднаслови које Нушић даје у наведеним „малим сценама“ и који дају одређена оквирна жанровска опредјељења. Најчешће користи поднаслов „хумореска у једном чину“ (Наша деца I, Наша деца II, Наша деца III, Шопенхауер), а затим и „шала у једном чину“ (Аналфабета, Мува, Два лопова, Кирија, Миш, Detto), „мала сцена у једном чину“ (Кијавица), „једна сцена“ (Код адвоката), „цртица у једном чину“ (Под старости), „фарса у једном чину“ (Светски рат), док испод једночинке Дугме уопште нема поднаслова. Уочљиво је да Нушић у свим поднасловима инсистира на одредници „у једном чину“, чиме упућује на изразиту сажетост форме.Наглашавамо да је Нушић написао и више „малих комада“ који не припадају сфери комичних жанрова и тематизују историјске догађаје и личности, као и одређене теме из савременог породичног живота, а композиционо су веома блиски комедиографским „малим сценама“. Овдје наводимо њихове наслове иако неће овом приликом бити предмет нашег детаљнијег тумачења: Кнез од Семберије, Хаџи Лоја, Растко Немањић, Данак у крви, Грех за грех, Туђинче, На уранку.Посљедњи наведени наслов, На уранку,представља „оперу у једном чину“ за коју је Нушић написао текст/либрето, а Станислав Бинички музику. Куриозитет овога комада је у томе што представља прву српску оперу која је премијерно изведена у Народном позоришту у Београду, 20. децембра1903. године и што је то „један од најзначајнијих момената у историји српске националне музике“.[1]По времену настајања, Нушић је „мале сцене“ писао готово три и по деценије. Познато је да је први његов написани драмски „комадић“ била шаљива игра Риђа брада која је настала и изведена са школским друговима највјероватније 1875. године док је са породицом живио у Смедереву (1870-1877). Комад касније није сачуван али постоје посредна Нушићева свједочења, као и друга сазнања о начину на који је овај рани текст настао под утицајем гостовања путујуће позоришне дружине Михајла Димића у Смедереву.[2] Уочљиво је ипак да је највише Нушићевих „малих сцена“ настало у оној најзрелијој фази његовог комедиографског рада, која је конституисана послије Првог свјетског рата. Најприје је настала и изведена шаљива игра Шопенхауер (на сцени Народног позоришта у Београду, 31. октобра 1900), а одмах затим су услиједиле шаљиве игре Под старост (на сцени Народног позоришта у Београду, 6. фебруара 1903. године), као и Наша деца(сва три комада под овим насловом играна су у раздобљу од 1905. до 1907. године на сцени „Малог позоришта“ у Београду које је Нушић покренуо заједно са познатим тадашњим дјечијим писцем Михаилом Сретеновићем). Послије Првог свјетског рата настала је и изведена шаљива игра Два лопова (на сцени Народног позоришта у Београду, 2. јула 1919. године). Највише „малих сцена“ Нушић је написао и представио публици 1926. године у Сарајеву док је обављао функцију директора Народног позоришта (Detto, Мува, Дугме, Миш, Кијавица,Кирија). Једночинка Светски рат изведена је на сцени Народног позоришта у Београду, 29. маја 1929. године. Посљедњи Нушићев „мали комад“ који је постављен на сцену за његовог живота је Аналфабета (Народно позориште у Београду, 30. октобра 1935. године). 2.0.Можемо констатовати да је Нушић „мале сцене“ писао из различитих разлога, најчешће су то били умјетнички поводи, али повремено и сасвим практични циљеви. Зато да би ти његови комади лакше дошли до позоришне изведбе (Шопенхауер, Под старост), зато да би подстакао рад „Малог позоришта“ у Београду намијењеног „за младе и са децом као глумцима“ (Наша деца I, II, III), у којем су играла и Нушићева дјеца Страхиња-Бан и Маргита-Гита. Понекад и зато да би подстакао и популаризовао рад алтернативне позоришне сцене, какав је случај са комадима постављеним на репертоар Народног позоришта у Сарајеву (Detto, Мува, Дугме, Миш, Кијавица,Кирија). Уочљива су тематско-мотивска и композициона прожимања Нушићевих кратких са великим комедиографским формама, као и блискости у обликовању смјехотворних поступака и то прије свега комичних карактера, комичних ситуација и језичке комике, али и комичних инверзија, као и поступка комичног преувеличавања, од карикатуре, преко хиперболе, до гротеске.[3] Присутна je доминација ведрог хумористичког смијеха и његово прожимање са сатиричним и гротескним подсмијехом, али и трагичким доживљајима живота. Ведри хумористички смијех доминира у „малим сценама“ Два лопова, Мува, Дугме, Detto, Миши Шопенхауер, Наша деца I, II, III;сатирички подсмијех у Аналфабети, Светском рату; док гротескна и трагикомичка слика смијеха долази до изражаја у једночинкама Кирија, Код адвоката, Под старост и сл. Такав креативни спој комичног и трагичног нарочито упечатљиво долази до изражаја у једночинки Кирија у којој Нушић кроз трагикомични заплет симулира један могући и жељени свијет којем тежи сиромашна чиновничка породица (отац, мајка и четворо дјеце) у жељи да отпутују на одмор и посјете најразличите земље и просторе. Наспрам тог замишљеног свијета налази се сурова реалност и долазак судских чиновника да их иселе из изнајмљене куће, да им попишу имовину и изврше принудну наплату на основу тужбе станодавца за вишемјесечну неплаћену кирију. 2.1.У „малим сценама“ уочљив је редукован број комичних јунака, док су у композиционој равни препознатљива изразита сажимања комедиографских почетака и завршетака. Еспозиције су сведене или потпуно сажете, али су веома функционалне, а често уз њих важну драматуршку улогу и експозициону допуну остварују прецизне дидаскалије. Расплети су кратки, али веома ефикасни и најчешће указују на повратак јунака на нормалну линију живота. Двоструки заплети, карактеристични за Нушићеве велике комедије, сведени су на један комични заплет, често и на само једну комичну ситуацију. Најчешће су сасвим сажете или потпуно изостављене комичне перипетије. Двоструке кулминативне тачке из великих комедија, сведене су на само једну комичну кулминацију. Уочљиво је да у "малим сценама" заплети најчешће почивају на комичним инверзијама, на изокретању очигледних истина, на приказивању безазлених дјечијих игара, али и људских страсти и глупости, друштвених аномалија, чиновничке необразованости, те довођењу јунака у разнолике (траги)комичне животне ситуације. Све то доприноси да се у Нушићевим једночинкама „театрализација заснива на фиксној унутрашњој фокализацији, брижљиво припремљеном завршном обрту и хуморном поентирању кулминационе тачке.[4]Као карактеристичан примјер издвајамо заплет у једночинки Два лопова који функционише на принципу комичне ситуације засноване на замјени личности и забуни у личности. Двојица „лопова“, један који је прави „провалник“ и дошао је да материјално, а други који је „љубавник“ и дошао је да морално покраде домаћина, сусрећу се сасвим случајно у исто вријеме и на истом мјесту, у соби домаћина који је отишао на путовање и оставио младу жену саму код куће и то баш у прољеће кад у људском тијелу бујају свакојаке страсти и жеље. Укрштањем разноликих намјера комичних јунака долази до необичне комичне ситуације. Млада жена је позвала љубавника у кућу, а прави провалник је случајно баш тада дошао да украде новац и друге драгоцјености из куће јер је био увјерен да су супружници заједно отпутовали. Нушић на веома вјешт начин, поигравајући се са моралним питањима која су постављена пред двојицу лопова, свом другом лопову, оном провалнику, даје моралну предност, пред првим лоповом љубавником, тако да провалник доживљава умјетнички преображај и од комичног варалице трансформнише се у комичног резонера или исцјелитеља, који својим разложним аргументима помаже да дође до разрјешења ове крајње непријатне ситуације. У једночинки Светски рат заплет је организован на комичној расправи у оквиру комичне ситуације засноване на степенастом преувеличавању и градирању догађаја. Сусрет и разговор поводом вјеридбе њихове дјеце двојице родитеља започиње као безазлена „карикатурална“ расправа, затим нараста до забрињавајуће комичне „хиперболе“ у којој је расправа попримила увелико непријатељски и полемички карактер, да би се у завршној фази преобразио у „гротескну“ комичну кулминацију, која се замало није завршила физичким сукобом „будућих пријатеља“, а самим тим и пропашћу договора вјеридбе њихове дјеце. Арса у тим тренуцима узима сифон соде и прска Миту Бомаршеа, а затим у још снажнијем наступу полемичке страсти „удара Миту штапом по ногама“.[5] Међутим, након тога ће у сажетом и ефикасном расплету доћи до смиривања страсти и побједе разума, а самим тим и срећног „договора“ брака. У три једночинке под насловом Наша деца комичне ситуације почивају на приказивању „љубавних игара“ у којима дјеца опонашају старије. Независно од тога да ли су то Пера и Зорица, који имају 7 и 6 година, Милан и Марица, који имају 10 и 11 година, или Павле и Јелица, који имају 15 и 14 година, увијек се ради о симултаним ситуацијама у којима се кроз наивну игру и доживљај свијета, заправо, саопштавају дубоке животне истине. У наведним комадима Нушићеве „мале сцене“ заузимају мјесто „између комедије за одрасле и позоришта за децу“,[6] што им даје специфичан комично-дидактички карактер и сценску отвореност за различите генерације читалаца или гледалаца. У тој равни могуће је говорити о разноликим значењским и идејним аналогијама ових Нушићевих „малих сцена“ са сродним прозним дјелима, као што су Аутобиографија (1924) или романа за дјецу Хајдуци (1933) и сл. Посебно је карактеристичан комедиографски поступак у једночинки Мува зато што је остварен кроз комичну ситуацију која почива на „пантомимском хумору“.[7] Једног практиканта запосленог у полицијском надлештву прогања у канцеларији несносна „мува“, тако да се од те неочекиване невоље брани на различите начине, што увелико асоцира на гогољевску чиновничку слику свијета. У једном тренутку је, у складу са нушићевским гротескним переувеличавањем, узнемирени јунак потегао пушку, а затим је као врхунац те комичне забуне ненамјерно ошамарио начелника надлештва јер се мува неочекивано зауставила на његовом лицу. Иако је ухапшен и везан због свега тога као какав разбојник, острашћени, распамећени и унезвијеренипрактикант је „блажено и победоносно“ подигао песницу и показивао убијену муву срећан што се ријешио „велике напасти“, а потпуно несвјестан велике невоље у којој се због тога нашао. 3.0.Карактеристично је да Нушић у „малим сценама“ значајно редукује број комичних јунака, тако се у једночинкама Наша деца I, Код адвоката, Detto, појављују само по два актера, док се у једночинки Светски рат појављује седам актера, а у Кирији читавих девет актера. Једночинка Наша деца II има три актера на сцени, али се као трећи протагониста појављују сусједи у улози статиста и немају ниједну реплику. У једночинки Наша деца III поред двоје дјеце Павла и Јелице, појавује се на сцени и трећи јунак, Јелицин отац, професор Стојановић. У једночинки Аналфабета појављује се шест јунака, али се пандур као шести јунак појављује само у улози статисте. Тамо гдје се појављује већи број актера, уочљиво је њихово ријетко појављивање у појединим сценама или су њихове реплике сасвим кратке, а понекад имају само улогу статиста. 3.1.Упркос редукованом броју комичних јунака, Нушић у „малим сценама“ обликује три скупине типова јунака који су неопходни за успјешно остварење комичне композиције: „заблудјеле особе“, „варалице“ и „резонери“ или „исцјелитељи“. Показујемо то на примјеру једночинке Шопенхауер у којој улогу „заблудјеле особе“ добија млада и лаковјерна дјевојка Ружица Радуловић, која одбија да се уда и противи се сваком облику брака, улогу „варалице“ остварује Ружицин учитељ философије Гојко Филиповић, који јој износи непостојеће тврдње Артура Шопенхауера у којима се тобоже противи браку, док улогу „резонера“ који разобличава лажног учитеља и враћа дјевојку на нормалну линију живота остварује Ружицин вјереник, младић Станко Ристић. Позиција јунака у овој једночинки је карактеристична и по специфичном поступку театрализације у којој се на крају разоткривају као „професионални глумци“ и непосредно се обраћају публици.[8] Типологија (траги)комичних јунака у једночинки Кирија веома је специфична, тако да отац као слабо плаћени чиновник једног државног надлештва истовремено има улогу и „варалице“ и „резонера-исцјелитеља“. Настојећи да утјеши супругу и дјецу и да им олакша не само мучни сиротињски живот, већ и сазнање да ће бити принудно исељени из стана због неплаћања кирије, отац се најприје појављује као доброћудни „варалица“, који приређује породици „илузију путовања“ у сва она мјеста која су маштали или жељели да посјете. У тој равни заплета остварена је у овој једночинки веома необична и неуобичајена употреба „комичних лажи“, као специфичног средства језичке комике. Познато је да „лажи“ постају комичне и да долази до ослобађања/остваривања њиховог смјехотворног потенцијала у тренутку када су разобличене, кад нису искоришћене у користољубиве сврхе, те кад је лажљивац исмијан.[9] Међутим, у овом примјеру имамо потпуно другачији расплет, а своје доброћудне лажи разобличава сам „лажљивац“. Кад је њихова тешка породична ситуација потпуно разоткривена, оцу не преостаје му ништа друго него да дјелује и као „резонер-исцјелитељ“ и да жени и дјеци предочи до краја њихов трагичан социјални положај у коме се налазе. 3.2.Нушић је као комедиограф у великим комадима често примјењивао дидаскалијеза додатне описе сцене и јунака, за уводе у заплете, за изношење аутопоетичких ставова и сл. У значајном броју једночинки дидаскалије су значајно редуковане, али постоје и оне кратке комедиографске форме у којима су присутне опширне дидаскалије и прозни описи. То је нарочито изражено у уводном дијелу једночинке Мува, као и у једночинкама Миш и Дугме. Можда најсадржајнију а опширну дидаскалију проналазимо у једночинки Два лопова, која је осмишљена као шаљиви запис о прољећу и пробуђеним тјелесним страстима, а поготово о женској несталној природи која долази највише до изражаја онда када је муж на неком путовању. Тиме је Нушић направио простор не само да нас припреми за директно увођење у заплет, него и за „исказивање својих ставова о одређеним питањима и изношење поетике смеха“.[10] Корисна је опширна дидаскалија и у једночинки Светски рат, у којој је у опису грађанске собе нарочито потенциран приказ „разапете карте светских бојишта избодене чиодама и избраздане црвеним и плавим линијама“,[11] као наговјештаја свих оних будућих дешавања на сцени.У појединим једночинкама улогу дидаскалија преузимају опширне уводне реплике појединих протагониста, што је нарочито уочљиво у „малој сцени“ Detto, у којој тек удата млада и лаковјерна жена, јунакиња Мила, чита странице свог брачног дневника и исказује незадовољство због тога што се у њеном брачном животу не дешава ништа узбудљиво и што се из дана у дан појављују исти или слични записи.3.3.Препознатљива су прожимања „малих сцена" са „великим комедијама“, као и другим Нушићевим дјелима (Аналфабета премаНародном посланикуиСумњивомлицу, Двалопова према Листићима и роману Општинскодете и сл.), али и са бројним козеријама и шалама из комичног фељтона Бен Акиба (1905-1910), као и другим хумористичко-сатиричним причама. Препознатљиве су аналогије и са дјелима других писаца. Нушићева шаљива игра Светски рат сродна је у основном мотиву и заплету са Трифковићевом комедијом Француско-пруски рат. У оба текста, уговарање брака заљубљене дјеце замало ће бити доведено у питање због политичких страсти очева и потребе да расправљају о ратовима иако ни један ни други нису учествовали непосредно у њима. У срећном расплету страсти ће ипак бити смирене, а љубав ће побиједити и бракови ће бити склопљени на велику радост породица. Интересантно је напоменути да и Трифковић и Нушић на веома сличан и умјетнички ефектан начин приказују парове виолентних карактера комичних јунака који су опсједнути џангризавим страстима. Код Трифковића су то земљопосједник Петровић и чиновник у пензији Поповић, који расправљају о Француско-пруском рату из 1870-71. године, а код Нушића су то мајор у пензији, Арса Поповић, као и газда Мита Бомарше, који расправљају о Првом свјетском рату.4.0.Указујемо на то да Нушић у Аналфабети средствима језичке комике исмијава глупост и необразованост чиновника, на сличан начин како је то радио у исмијавању глупости и незнања Јеврема Прокића у Народном посланику или Јеротија Пантића у Сумњивом лицу. Као што срески начелник у Аналфабети, заједно са свим писарима и чиновницима, не зна шта значи ријеч „аналфабета“ па шаље депешу министру у којој школског надзорника проглашава за неписмену особу, тако и Јеврем Прокић не зна шта значе ријечи „јавно мнење“ и „индивидуа“, тако да му кћерка Даница мора да разјашњава та „замршена места“. Јеротије Пантић, заједно са својим чиновницима, не зна шта значи појам „сумњиво лице“. Све то указује на опште друштвено стање и поражавајуће сазнање о необразованости државне администрације и чиновника. Поред свега овога, у Аналфабети су присутне и неке друге аналогије са великим комадима. Појављује се телеграм из министарства у коме питају да ли у паланци постоје лица која су „аналфабете“, на сличан начин као што је у Сумњивомлицу изминистарства, додуше повјерљиво и „под шифром“, стигао допис о могућем доласку „сумњивог лица“ у пограничну паланку. Познато је да је наведена комедиографска техника у Нушићевом дјелу често била присутна, а да је прихватио захваљујући Гогољевом Ревизору и сл. 4.1.Препознатљиве су и литерарне аналогије које указују на прожимања једночинке Два лопова са Нушићевим мемоарским Листићима из пожаревачког затвора. Нарочито је то уочљиво у равни разматрања парадоксалне судбине „лопова“ у српском друштву. Када се неко увуче у кућу домаћина који је отишао на пут и покраде му „част, образ, срећу, домаћи мир, све, све – онда се то зове љубавна авантура“,[12] а кад се неко други увуче у кућу тог истог домаћина и украде му педесет динара, онда се то назива „разбојништвом“. Парадокс је у томе што ће тај оробљени домаћин оних украдених педесет динара лако да надокнади, али ону изгубљену част неће никада. Неколико Нушићевих једночинки директно је повезано са шалама и козеријама из фељтона Бен Акиба. Ради се „малим сценама“ Дугме, Кирија, Миш, Detto, Код адвоката; у којима су приказани разнолики љубавни заплети о брачним невјерствима, преварама или покушајима превара, о младим и изазовним собарицама, сумњичавим и нетрпељивим таштама, љубоморним супружницима и сл. Увијек се ради о комичним ситуацијама заснованим на неком преувеличаном неспоразуму или забуни. Некад је то „кијавица“ која изазива сумњичаву ташту да оптужи зета за тајну љубавну везу са лијепом собарицом, све до тренутка кад и остали укућани, па и она сама, такође не добију кијавицу. Некада безазлена потрага за „мишом“ који се тобоже сакрио испод стола разоткрива брачно невјерство младе супруге, а убрзо иза тога и мужа који је био у исто вријеме договорио тајни љубавни сусрет са лијепом и младом собарицом. Понекад читаву породичну драму изазива потрага за једним „дугметом“ које недостаје на фраку једног обичног чиновника и због кога је закаснио на званични пријем. Наведени заплет увелико подсјећа на чувену сцену потраге за „цилиндром“ господина Симе Поповића у комедији Госпођа министарка. У „малој сцени“ Код адвоката млада жена која сумња у вјерност и љубав свога мужа због пренаглашене брбљивости до те мјере је изнервирала збуњеног адвоката да прихвата да је заступа у бракоразводној парници, али напомиње да ће на суду штитити интересе њеног мужа. 5.0.Указујемо и на специфичне врсте циклизација „малих сцена“ тако да их увезане у јединствену композициону цјелину можемо посматрати као дијелове који могу да сачињавају форму једне „велике комедије“. У том смислу су нарочито карактеристичне три „мале сцене“ под заједничким насловом Наша деца I, II, III, а са идентичним поднасловом „хумореска у једном чину“, које су засноване на заједничким погледима на свијет одраслих из перспективе дјетињства. У свакој од наведених једночинки као главни јунаци појављују се дјеца различитог пола и узраста, у паровима од шест и седам, десет и једанест, па све до четрнаест и петнаест година живота, а комични заплет је осмишљен кроз поступак степенастог преувеличавања њихових безазлених дјечијих игара у којима опонашају старије. Поступак комедиографске циклизације „малих сцена“ у композициони комплекс „велике комедије“ препознатљив је и међу једночинкама које припадају тзв. „породичном циклусу“, тако да је могуће препознати драматуршке аналогије између комада Два лопова, Миш, Detto, Код адвоката; који разоткривају феномен брачних односа, љубави и невјерстава, узајамног сумњичења и бракоразводних афера и сл. 6.0.Укратко можемо на крају овога излагања закључити да су Нушићеве „мале сцене“ у композиционом, смјехотворном и сваком другом погледу, биле изазовна умјетничка остварења, подједнако захтјевна за тумачење као и други његови комични жанрови и „велике“ књижевне форме. Веселу и тегобну, комичну и трагичну страну живота својих јунака, Нушић сагледава на такав начин да нам саопштава дубоке увиде у индивидуалне и друштвене аномалије свога времена. Препознатљиво је то подједнако у сфери приватног и јавног живота, породичних и брачних односа, у животу дјеце и младих, одраслих и старих људи, у равни политичких страсти, социјалне патње и сиромаштва, чиновничких судбина и сл. Указано је на чињеницу да у "малим сценама" заплети најчешће почивају на комичним инверзијама, на изокретању очигледних истина, на приказивању људских страсти и глупости, друштвених аномалија, те довођењу јунака у неодговарајуће и комичне ситуације. Препознатљива су прожимања „малих сцена" са „великим комедијама“, као и другим Нушићевим дјелима (Аналфабета премаНародном посланикуиСумњивомлицу, Двалопова према Листићима и роману Општинскодете и сл.), али и са бројним козеријама и шалама из комичног фељтона Бен Акиба (1905-1910), као и других хумористичко-сатиричних прича. Препознатљиве су аналогије и са дјелима других аутора. Нушићева шаљива игра Светски рат сродна је у основном мотиву и заплету са Трифковићевом комедијом Француско-пруски рат. Препознатљиве су и композиционе циклизације појединих „малих сцена“ тако да их можемо посматрати и као могући јединствени текст великих комедија (Наша деца I, II, III). Показано је да су Нушићеве „мале сцене“ у композиционом, смјехотворном и сваком другом погледу, биле веома успјешна умјетничка остварења, те да је у њима дошло до креативног сажимања и прожимања поступака карактеристичних за друге његове комичне жанрове и велике књижевне форме.
[1]Милорад С. Стокин, „Од комада с певањем и пуцањем до прве српске опере“, Театрон, број 184-185, јесен-зима, Београд, 2018, стр. 137. [2]Josip Lešić, Branislav Nušić – život i djelo, Matica srpska-Sterijino pozorje, Novi Sad, 1989, str. 14-15. [3]Горан Максимовић, „Комедиографски Орфеј-Смијех Бранислава Нушића“, у књизи: Комедиографски Орфеј и други огледи, Алтера, Београд, 2009, стр. 140. [4]Александар Пејчић, Театрализација власти – Комедије Бранислава Нушића, Чигоја, Београд, 2012, стр. 48. [5]Бранислав Нушић, Сабране комедије, прир. Горан Максимовић, Завода за уџбенике, Београд, 2005, стр. 619. [6]Јован Љуштановић, „Нушићеве 'мале сцене' између комедије 'за одрасле' и позоришта за децу“, Комедија у српској књижевности, зборник радова, Филолошки факултет Приштина, 1997, стр. 143. [7]Josip Lešić, nav. djelo, str. 210. [8]Александар Пејчић, нав. дјело, стр. 26. [9]Vladimir Jakovlevič Prop, Problemi komike i smeha, prev. Bogdan Kosanović, Dnevnik-Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad, 1984, str. 104. [10]Милица П. Стојиљковић, „Комедиографски поступак Бранислава Нушића у његовим једночинкама Два лопова и Миш“, Насљеђе, број 34, Крагујевац, 2016, стр. 123-131. [11]Бранислав Нушић, нав. дјело, стр. 615.
|
