детаљ слике: КРК Арт дизајн

СРЦЕ НА ЖИЦИ

Не заноси се, и лагано стопама по стаклу,

ако напрсне нећеш раскрварити табане,

овим путем се само срцем иде.

Ниси знала?

То чудо из груди, што човјека обично саспе у срчу

кад се жица заљуља, нема појам о разлозима и годинама,

не види проблем у спајању ситних дијелова у мозаик

са кога ватромет распрскава у нама билионе сићушних сунаца,

која нас грију, срастају у једну кожу и држе за руке.

Ниси мала, знам да не вјерујеш у бајке,

али постоје стварне,

којима се не умијеш отети,

све и ако се опиреш, запињеш, жмуриш и "не примјећујеш".

Негирањем навикаваш се на пламен.

Овај пут живи људи су опаснији по тебе и ти по њих,

ако се само навикнеш.

Не навикавај пјесму на човјека,

послије нећеш слова наћи,

нећеш знати устати, поћи, доћи,

нећеш се моћи уземљити, кад загрми.

Бићеш мета за камен на жици.

Свијет је постао безлична кошница бесмисла.

Цвијет у рушевинама је еликсир ријетких пчела,

који ти врати живот и који се утка у сваку пору коже, забоде

у најситнију ћелију, мисао, свитање, сумрак и несаницу.

Осјетиш како мирише, како сања, шта мисли и како дише.

Мисао је акустичан звук гитаре, а визија далеки врхови Урала.

Плес на жици под напоном, а не личиш самоубици.

Умјесто хајке чујеш балалајке.

На раскршћу јуче и сутра,

данас је вјечност која се сусретом зове.

Душа је упакована у свитање пјесме

и сваки стих благодари првом дану цвјетања

док ехо одзвања.

Не навикавај се, то краљевство није твоје,

не смијеш, то није танго покрета наранџасте боје,

то пјевање је више иx- оx, минско поље.

Уштини се, угризи се, исплачи,

можда се не навикнеш.

Како ћеш дисати ако се навикнеш?

Диши без срца, безболније је.

Златно класје немој да жањеш

и вежеш у снопље, нека расте,

за жар птице и лептире.

Чај од конопље..

Не навикавај пјесму на ватру.

Остане ли без ваздуха,

сунце изаћи неће,

а мјесец заборавити ноћ.

Како ћеш писати у мраку,

Како ћеш читати у мраку,

Како ћеш живјети у мраку,

Како ћеш у мраку знати хоризонте,

гдје је некад био сусрет сунца и мјесеца?

Како ћеш?

Да загрљајем зауставе вријеме пробали су и прије тебе,

они који су се да и не примијете навикавали

на глас, поглед, додир, нераздвојивост, неизрецивост,

остајали огољени до крви и кости.

Ко ће ти признати како се преживи одвикавање?

За такву врсту зависности   лабораториј још није отворен.

(Шума је алтернатива, ако преживиш звијери, можда те дивљина зацијели).

Не навикавај се на навикавање!

Шта ако се навикнеш, па ти недостајање свјетло замијени

у црно- бијеле слике.

Свјестан грана и рана твог стабла,

свјестан, несвјестан, изгубљен, а сретан

чувај срце за ваздан, нек' расте.

Ако изгориш прије него примијетиш,

вриједило је навикнути се и у прах сагорјети.

Видјети космос кроз нечије очи.

Из калема недостајања поново се родиш,

да волиш и болиш, пишеш, умреш на жици.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: