|
|
|
 | Александра Ђорђевић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Лекција о љубави
Александра Ђорђевић
Некада, када нам је брак био млад, а ја се изједначавала са својим талентима, интригирало ме је и иритирало што је муж имун на њих. Чак сам мислила да ме је каква несрећа снашла и да ме он заправо не види. И сад ме растужи кад видим колико је девојчица као ја програмирано да своју вредност доказује умећима, а љубав заслужује признањима и наградама. Тим девојчицама, умотаним у бунде и комплете, или оним сасвим огољеним, рашчупаним и раштрканим, могу да кажем оно што је мени супруг тада рекао и репрограмирао ме. Елем, гласиле су његове речи овако некако:“ Је л' ти заиста мислиш да те волим због твојих слика или због гласа? Сутра би све могло да нестане. Замисли несрећу после које не би могла да сликаш или да певаш. Мислиш да бих те мање волео? Све је то лепо и начин на који изражаваш себе, али мени није потребно да бих знао колико си осећајна, упорна и брижна. Исто тако тврдоглава и нестрпљива. И баш такву те волим и желим, са свим твојим врлинама и манама.“ Дакле, драге девојчице које ходате по конопцу балансирајући између себе и света и плашећи се да испустите све што у рукама носите – дарове, обавезе, очекивања – кажем вам да паднете и испустите све. Ништа није изгубљено док тражите и ништа није отишло унеповрат док год имате себе. А што оде, није му ту место ни било.Другу вредну лекцију добила сам од једне драге ученице којој сам предавала италијански. У то време ја сам имала тридесет једну, а она осамнаест година, и као што то крхко доба изискује, потражила је у мени ментора и инспирацију. Опраштајући се од мене након што сам остала трудна са трећим дететом, питала ме је зашто нисам постала нешто боље, већ „само“ професорица. У том тренутку сам схватила да ја дефинишем своју професију, а не она мене. Где год да сам, шта год да сам, ја сам она која повлачи конце и утискује себе у оно што ради. Данас бих јој рекла да је бити нечији учитељ најплеменитије од свих занимања, али и да је радити посао наставника веома незахвално. Рекла бих јој, без вредносног суда, да сам оно што сам одувек и била, и да сам се надоградила кроз улогу наставника. Осим тога, постала сам и нешто боље: супруга, мајка, пријатељ. Друге улоге не набрајам јер су ми оне дате по рођењу. А све ове које налажу постајање, такође налажу труд и захтевају мене целу. Радо се дајем људима које волим без очекивања и наплате, али исто тако сам научила да одбијем оно што није у складу са мојом личношћу и уверењима. Дакле, драга децо, за љубав не морате да учините ништа, већ само да будете. А ако то вашим родитељима и учитељима није довољно, онда су они пропустили велику лекцију из љубави. А са вама, драги одрасли, ситуација је помало другачија. И ви само будите: у миру са собом, али не заборавите да је у вама кључ и да је на вама одговорност.
|
