детаљ слике: КРК Арт дизајн

ДЈЕТИЊЦИ

У смрзлој ручици малој

пркосећ´ шеви и грлици,

црвену јабуку скривам,

данас су Дјетињци.

Пола румена, а пола жута

још док је на грани била,

ја сам је убрала спретно

од брата и сека крила.

Шушкала у пласту сијена

да не би мраз је исцек´о,

или по мирису лијепом

да не би је открио неко.

И тако данима да нико не зна

радост за маму снујем,

кад дођу Дјетињци

да је обрадујем.

Освићу Дјетињци –

а ноћ никако да се скрати,

спавају сви, ја будна маштам

како ћу Мами јабуку дати.

Понекад се Мама и промешкољи

да ли јој то реума у кости бане,

или је мирис јабуке голица,

ја једва чекам кад ће да сване.

Чујем је како устаје крадом

тепа нам сненим, моли се Богу:

„О, дјецо моја како сам срећна

док вас још увијек покривати могу“.

Одлаже ватру, погачу мијеси

а поглед баца икони – слици,

с јабуком у руци пред њом се нађох,

данас су Дјетињци.

Данас је моја Слава,

збуних се и на брзину лупим,

кад прву плату примим,

нови ћу капут да ти купим.

Да овај не крпиш више

да ти се стрине не смију,

док јутром аброве шире

и прву кафу пију.

Не рече ништа, само ме гледа

а сузе јој низ образе клизе,

с јабуком у руци загрли мене

уз груди приви ме ближе.

И сада кад могу капут да купим

и ципеле топле без проблема,

данас су опет Дјетињци

ал´ тебе, Мајко нема.

Не миришу румене јабуке више

нит´ звијезде сјаје,

нит´свијетлесвици,

моје је срце и душа празна –

увијек, кад дођу Дјетињци.

И тога дана палим ти свијећу

кроз сузе зовем, Мајко мила!

Хвала Ти за све што си ми дала -

и опрости ако сам некад несташна била.

МАТЕРИЦЕ

Моја Мама преко цијелог љета

марљиво, спретно попут вјеверице,

суши крушке, јабуке, шљиве

сакупља орахе и чува дуње –

да нам поклони кад дођу Материце.

И нико није знао к´о она

да преде, плете прави добро јело,

честитости њеној дивио се свако

понекад јој знало завидјети село.

Свима би од нас чарапе исплела

и брижно на дну ормана крила,

кад дођуМатерице–

да би нам поклонила.

Да стиже празник сви смо знали

чистила је прала, собу нам кречила,

купала нас, чешљала, кике ми плеела,

моја Мама је, најбоља Мама била.

Сви смо се радовали мамином дару

ту радост на лицу нисмо ни крили,

знали смо да нас неко изненађење чека

зато смо тада увијек добри били.

Садакад дођу Материце

срце ми плаче и душа тужи,

док друге мајке поклоне дају

мени нема нико да пружи.

Тога сам дана тужна ти , Мајко!

У цркву идем , Богу се молим.

Свијећу ти палим, поруку шаљем

кол´ко ми фалиш, кол´ко те волим.

ОЦИ

Мој тата нема пара за чоколаду

али, зато ни сама не знам како скупи

округле кексе у црвеном целофану

за сваке Оце нам купи.

И кад се Мјесец с неба насмијеши

а ми уморна поспимо дјеца,

тата се спретно на ријеку прикраде

да нам и коју рибицу упеца.

Да тога дана не буде проја

трудио се тата, имао је дара

често је на вересију узимао сомуне

од сеоског трговца, старог Светозара.

Тога је дана пресрећан био –

лице му сјало неким чудним жаром,

даваонам поклоне, стављао нас у крило

а сутра све је текло по старом.

И тако мој добри тата

за сваке Оце би нас изненадити знао,

мада је преко цијеле године жељео исто

ми знамо да није имао.

И не знам данас шта бих све дала,

богатство цијело, ћуп дуката,

када бих игдје пронаћи могла,

округле кексе у црвеном целофану

што нам је за Оце поклањао тата.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: