детаљ слике: КРК Арт дизајн

Вид Вицко Вукелић: Ако заборавимо своје корене, нећемо далеко стићи

Вид Вицко Вукелић је рођен на Видовдан 1971. године у Бањалуци.

Објавио је десет књига за дјецу и четири сликовнице.

Многе његове пјесме су музички обрађене и награђиване на фестивалима забавне музике за дјецу. Написао је химну Ђурђевданског фестивала у Бањалуци, химну Дома за незбринуту дјецу „Рада Врањешевић“ у Бањалуци, химну Манифестације Породични сабор Лакташи, химну Фестивал "Мале морске пјесме и приче" Будва и химну Основне школе „Змај Јова Јовановић“ у Бањалуци. Његове пјесме „Девојчица из дома“ се налази у Читанци за шести, а "Јежева љубав" за четврти разред“ основне школе у Републици Српској, а пјесма "Библиотека је у Лектири за пети разред. Док је његова пјесма "Разиграно воће" у књизи "Здрави животни стилови" Приручник за наставнике основних школа Републике Српске.

По његовој књизи "Сафикада вако је било" је рађена представа у режији Александра Пејаковића. Књига је штампана на ћирилици и латиници, а преведена је и на енглески језик. Добио је значајне награде за свој рад. Многи дјечији часописи објављују његове пјесме те је стални сарадник у дјечијем часопису „Јежурко“ у Бањалуци. Један је од најтиражнијих пјесника за дјецу на овим просторима. Члан је Удружења књижевника Републике Српске.

Сви велики писци се враћају дјетињству и родном крају. Ако заборавите своје коријене, нећете далеко стићи. Зато сам и објавио књигу прича за дјецу „Сунце над Царском Долином“. Вратио сам се дјетињству, заправо из њега никад нисам ни излазио. - Вид Вицко Вукелић

Књижевни ЕСНАФ

Књижевна радионица „КОРДУН“

Неда Гаврић, Бања Лука, 20.12.2024.

Ваша нова књига,"Сунце над Царском долином", већ при свом објављивању изазвала је одушевљење  међу читаоцима. У једном интервјуу сте поменули да ова књига представља споменик једном времену. Које поруке желите пренети кроз ове приче?

В.В.В. – Тако је. Ова књига је споменик једном времену, али не времену које је нестало и ишчезло, него времену које се у нама увијек изнова и изнова рађа веће и љепше. Један дјечак ми је рекао да је за њега ова књига права авантура. Мени је толико било драго, не због књиге, већ због времена које је оживјело у њему схватајући да сам прикупио бисере дјетињства и нанизао их у књигу која је као светионик разиграних лијепих дјечачких дана. Теме су везане за одрастање дјеце са Змијања једног безбрижног времена у којем смо били толико срећни да тај драгуљ носимо у себи и ја сам то, надам се, успјешно прелио на папир. Говорим о вриједности кликера као нечему толико важном у одрастању, о односу са природом, њеним љепотама и окрутностима, о односу дјеце са дивљим и домаћим животињама. О љубави која је владала између дјеце и нашем социјалном интелекту који нам је помагао у тешким ситуацијама. О врлинама скоро неписмених људи чијој домишљатости се и данас диве академски грађани овог времена.

Можете ли нам дочарати како је изгледало Ваше путовање током стварања   књиге   "Сафикада   'вако   је   било", која је инспирисала истоимену представу? Који су изазови и инспирације   обликовали ову причу?

В.В.В.- Материјал за ту књигу сам прикупљао око три године. Пошто никаквих записа о овој љубавној причи нисам нашао, кренуо сам на неизвјестан пут у којем сам уживао и са радошћу биљежио свако сазнање до којег сам долазио. Наратор ове приче је Смајли филозоф који вас води кроз цијелу књигу, причајући и своју љубавну причу, говорећи о значајним датумима везаним за Бањалуку и њен развој. Једна трагична љубавна прича смјештена у вријеме аустроугарске монархије. По књизи је рађена представа у режији Александра Пејаковића, а штампана је на ћирилици, латиници и преведена је на енглески. По мојим сазнањима књига се налази у тридесетак држава што је заиста лијепо да се о бањалучким Ромеу и Јулији сазна и ван граница наше државе.

Ваши текстови који су компоновани заиста су инспиративни. Написали сте неколико химни за   посебне институције,попут Ђурђевданског фестивала, Дома за незбринуту децу „Рада Врањешевић“, Основну школу "Змај Јова Јовановић", Фестивал „Породични сабор“ Лакташи, Фестивал дјечијег стваралаштва „Мале морске пјесме и приче“ Будва. Шта Вас мотивише у том процесу?

В.В.В.- То се некако све дешавало спонтано и кад једном загазите у свијет фестивала забавне музике за дјецу композитори вас препознају и траже добре текстове за велике фестивале на којима жири заиста вриједно ради и готово је немогуће да се лоша пјесма компонује и да је приме на фестивал. То је синергија коју чине композитор, пјесник и дијете које изводи пјесму. То су дјеца која иза себе имају на десетине фестивала и на сцени се понашају као прави професионалци, многи од њих су израсли у сјајне вокале. Као потврда нашем заједничком раду стижу нам награде са многих фестивала. Рецимо моја пјесма „Мајко“ изведена је на шест фестивала и на сваком фестивалу смо добили неку награду, а таквих пјесама је много. Заиста је право уживање радити са даровитом дјецом и сјајним композиторима. Како рече Радовић : „Живот нам често личи на игру и што год више личи на игру све је више озбиљнија ствар“.

У данашњем времену какву улогу,  по Вашем мишљењу,  игра дечја књижевност? Које важне поруке бисте желели да деца открију кроз књиге и песме које су им намењене?

В.В.В.- Гостујући по школама, вртићима и библиотекама широм Србије и Републике Српске упознао сам много дјеце која читају и што је занимљиво, пишу. То је потврда да све што раде пјесници „за дјецу и дорасле“ има смисла. Тешко је наћи тему која није обрађена, али кад некој теми приђете на сасвим другачији начин, стиче се утисак да је то нешто ново. Пјесма мора имати едукативни или забавни карактер, ако је и једно и друго онда је то прави погодак. Они маштовити пјесници додају мало чаробног праха у стихове па такве пјесме засвјетлуцају у срцима читалаца што и јесте циљ.

Успевате годинама задржити статус једног од најтиражнијих песника за децу у овом региону.  Који су, према  Вашем мишљењу, кључни фактори   који   доприносе  Вашој   популарности   међу   младом публиком?

В.В.В.- Треба се одрећи свих врста паметовања, дјеца то не воле и брзо одбаце такве пјеснике. Пјесме које пишем имају благу дозу хумора и заокруживањем цјелине поентирањем на крају пјесме што дјеци зна да буде јако занимљиво. Никако не смијемо повлађивати дјеци, то зна да буде погубно за поезију. Свакако је ту и дружење са дјецом кроз поезију, кад вас једном упознају и заволе оно што пишете то им остаје у сјећању и кад порасту. Наравно, кад виде моју пјесму у читанци, онда желе да прочитају још нешто што сам написао и да ме упознају. Тако је то, ако им се допаднете, прихвате вас, ако не, залуд су вам све дипломе и признања.

Каква је Ваша веза с родним   крајем и колико локална   култура  и традиција утичу на Ваше стваралаштво за децу?

В.В.В.- Много, заиста. Сви велики писци се враћају дјетињству и родном крају. Ако заборавите своје коријене, нећете далеко стићи. Зато сам и објавио књигу прича за дјецу „Сунце над Царском Долином“. Вратио сам се дјетињству, заправо из њега никад нисам ни излазио.

У којој мери сматрате да уметност, књижевност и музика играју кључну улогу у очувању идентитета и наслеђа појединца и заједнице, с посебним освртом на стваралаштво за децу?

В.В.В.- Ако не сачувамо језичку културу, залуд смо се борили, она је идентитет једног народа. Књижевност за дјецу игра веома важну у логу на том путу. Читање квалитетне литературе дјецу изграђује у праве људе. Обликује у добре особе, а кад носе доброту у срцу, живот ће им бити много садржајнији и љепши.

Данас је, више него икада, важно подстицати  љубав према читању и уметности код деце. На који начин то покушавате остварити својим радом?

В.В.В.- Кад гостујем у некој школи, обавезно упитам има ли неко да чита и пише поезију. Често у дјеци пробудим жељу за читањем, понекад и за писањем и то крене онако спонтано, а кад се након неког времена појавим опет у тој школи, будем пријатно изненађен колико дјеце, не само чита, већ и учи напамет пјесме мојих колега и мене. Виде како ми писци говоримо своју поезију па се и они уживе у ту улогу. Имамо неколико фестивала који окупљају дјецу која пишу па често будемо изненађени шта смо пробудили у њима. Знамо да кажемо да ми пишемо за дјецу, а они пишу за одрасле. Знају да буду толико добри да су им пјесме боље од многих који имају неколико књига иза себе.

Колико Вам је битно да охрабрите децу да изразе своју креативност кроз писање, цртање и музику?

В.В.В.- То је заправо посао свих оних који се баве дјецом. Обично чујемо да одрасли кажу: „Мора неко!“ Не, мора неко, него сви! Од родитеља, васпитача, наставника, писаца, комшија, обичног човјека до филозофа, СВИ! Моје колеге, афирмисани и признати писци смо свјесни тога и то радимо годинама. „Књижевност за дјецу се не смије срозати на ниво одраслог човјека“. Ми немамо право да пропустимо прилику и да не будемо златна карика у ланцу обликовања наше дјеце.

Какви су Вам планови за наступајући период, када говоримо о Вашем књижевном раду?

В.В.В.- Спремио сам већ књигу поезије, која ће, надам се, бити објављена 2025. године.

Дјеци желим да буду дјеца јер је игра озбиљна ствар и да задрже дијете у себи јер, како ја волим да кажем: срећан си само онолико колико си задржао дијетета у себи.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: