детаљ слике: КРК Арт дизајн

Небески жипон

          Протеже се сањиво зимско јутро. Са нежних крила бела голубица стресла је пахуље, које су слетеле са небеског жипона. Иза прозора уоквиреног чипкастим велом, назирао се траг пламичка. Пришавши окну, у соби се сасвим лепо видео креветић у којем се мешкољила чупава главица.

          Влада је протрљао очне капке, пришао прозору, а затим трком појурио низ улицу. Није осећао хладноћу, грабио је рукама правећи грудве снега, бацао га у вис, уживао је у дуго очекиваном снегу.

-         Владо, Владимире!, строго је узвикнула мајка.

Покуњен, ушао је разочаран након устрепталости и свадљиво одбрусио: - Ти увек све поквариш…

Знао је да је мајка озбиљна јер га је позвала пуним именом.

-         Знаш како си се прошле године разболео, примио десет инјекција и пио горког сируп. Морао си да будеш унутра, док су се остала деца играла, санкала и грудвала.

Није више чуо мајку јер је отишао у своју собу и залупио вратима. Но, она се није умирила већ је наставила гунђање, кренувши за њим.

-         Тако ти мени, залупио вратима?! Нека, нека кад се разболиш сетићеш се мојих речи али ће бити касно. Види, као лед си леден! Додиривала је његове руке, промрзле и црвене.

Вратио се у кревет и осетио како му пулсирају руке и стопала. Знао је да је мама у праву али како може радост да нашкоди.

-         Значи, снег пада да би мучио послушну децу, јер не смеју да га дирају, лизну. Непослушни буду кажњени болешћу, јер радујући се забораве на време, те се прехладе.

     Тако је намргођен Владимир расправљао сам са собом. Тада је дошла мама и донела топао чај и у чинији минијатурног Снешка, којег је направила да би одобровољила мезимца. Успела је да извуче осмех несташку.

-         Апћиха!, кину мајка.

-         Ти си најбоља мама на свету!

Први снег је био радост, љутња, разочарење али и помирење и љубав.

Небески жипон зашушти и јато пахуљица заплеса.

Плес месечине

          Преко сребрнасте белине, Месец је кончиће зрака одмотавао и голицао обрашчиће успаваних девојчица и дечака. У Владиној соби чинија истопљеног Снешка је засветлела и чаролијом Месеца Снешко се исправи и оживи.

          Клизао се по постељини Владиног кревета, преко његовог носића и као са скакаонице се бацио низ јастук. Несташни Снешко је клизао до полице с играчкама, пребројао кликере, оловне војнике и коњиће.

          Месец је позвао Снешка на плес месечине, када се окупе снежне и ледене фигуре и плешу до зоре. Снешко је одбио позив јер му је било занимљивије у Владиној соби.

Месец му је запретио:

-         Постаћеш барица, чека те чинијица!

Снешко се нагодио са Месецом:

-          Доћи ћу на Плес месечине али ми направи Снешку од снежне прашине!

Месец је обећао:

-         Плесаћеш са Снешкицом, најбољом плесачицом!

На узвишењу крај сребрног шумарка, тачно у поноћ је почела игранка. Месец је свирао гитару, а ледене и снежне фигуре су плесале. Када су заплесали Снешка и Снешко, чули су се прапорци и звончићи.

Стигао је Деда Мраз, кочијом препуном поклона и пакета. Из ноздрва упрегнутих ирваса излазила је густа пара која је у облику срца уоквирила Снешку и Снешка. Деда Мраз им је намигнуо и упитао за Новогодишњу жељу.

-         Деда Мразе, нека Владимир оздрави! Узвикнуо је Снешко радосно.

Владу је пробудила топла рука, која га је помиловала по челу. На кревету је била играчка.

-         Мама, мама, Деда Мраз постоји!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: