|
|
|
 | Валентина Берић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
НА ПРВОМ СЈЕДИШТУ
Љетна ноћ и гола истина спустила је штит. Он је био њен храм у коме није могла лагати, коме је могла рећи оно што ником другом није. Сузе и смјех, туга и радост, све се мијешало те ноћи док су били покривени звијездама. „Мали медвјед, велики медвјед, пас... зар их не видиш на небу?“ „Знаш и сам да су ми звијезде читав живот далеко, невоље, губитци, вјетрови самоће, само су се редали разорни догађаји један за другим.“ Загрљај, мирис њежности преко потребан у грубом свијету међу грубим људима и гладним звијерима. Загрљај је кажу највећи знак захвалности, поштовања, љубави и разумијевања, терапија без таблета, седатив за смирење, утјеха за разочарање. Како живјети без те вјере и тог сна? Погледи би им се сусрели обасјани мјесечином.„Је ли имаш неког посла, обавеза, да те не задржавам?“„Зашто би ме задржавала, волим бити у твом друштву.“Тишина, па онда по нека ријеч се отме. А онда ријека пробије брану и дуго скриване мисли јурну као затвореник жељеној слободи. „Скоро увијек си тужна, замишљена, мораш уживати у животу. Шта ти мислиш да је тамо неком лакше него теби? Ко зна ко какве битке бије и сада, док ми овдје сједимо загрљени плавим бескрајем и спокојем ноћи.“„Да ли би ми требала бити утјеха да још неко бије битку? Па сви водимо неке ратове, са собом, са другима, али знаш, понекад дође крај лошем периоду, дигнеш се и идеш даље. А шта кад се тај крај не назире ни у сновима?“И опет тишина загрљаја, чује се уједначено дисање, срца убрзавају корак, лагани контакт, а онда опет смирај душе.Музика је почела да свира. Да ли је нека виша сила, да ли је заштитничка рука, да ли је судбина или избор, коначно дошетала у усамљена бића.Андреј и Елена се знају десет година. Између њих живи пријатељство, љубав брата и сестре, вјера да буду заједно у тешким тренутцима, жеља да помогну једно другом и недовољна снага да преко уста превале што им на грудима лежи. Он, човјек са разним искуствима, био је на дну па на врху, прошао је све и свашта, али опет му недостаје оно нешто чега је свјестан у својој немоћи или немогућности да се одупре лошим изборима. Она, превише наивна и невина, рањавана, затворена према свијету око себе, гдје је живот варка и игра, борба на свим фронтовима, повјеровала је на тренутак да се људи могу мијењати на боље.„Не можеш тако ићи напријед. Живот је ред кише, ред облака, ред смијеха, ред плача, упорно ти понављам.“ „Живот је једно велико ништа у коме безобразни добивају јер немају ни стида ни срама да узму и што им не припада, отимају и лактају се, а ови слични мени, ако их има, сједе овако под звијездама и слушају ништа јер то је све што имају.“„Тврдоглава си као мазга и још горе.“Опет би је загрлио и за казну пољубио, први пут у животу.Коријен је плитак, а обмане дубоке. Лице већ виђено, гледаш и гледаш, дјелује познато, а у ствари је непознато. „Идем кући, сад ће скоро поноћ.“„Нека, сједи још мало.“Иронија судбине или варка живота? Боље би било да није било ни овог разговора, ни ове ноћи, ни овог првог сједишта испуњеног још једним промашајем.„Признајем, нисам најбоље доносио одлуке, и нисам превише размишљао о посљедицама својих дијела. Треба ми неко за кога мога да се ухватим, ко ће ме вратити на прави пут.“„Ако Бог не може да те врати, ако ти сам не можеш да се вратиш, нико други неће моћи. Видиш да је сваки мој покушај узалудан, увијек ћеш се вратити старим путевима.“Прво сједиште нуди разне могућности, видиш боље и даље, звијезде тихо пјевају, а гласа нема, ни сна о љубави која помјера све границе.Смјерови и погледи су се раздвојили. Свако је отишао у свој свијет, у своју реалност. Савјест мирна, битка предана. До неких нових буђења и покушаја да се руке загрле и препознају. Ко зна, можда једном памет дође у главу.
|
