детаљ слике: КРК Арт дизајн

КО СИ (ми) ТИ?

Знаш ли?

Ја ћу ти рећи,

а ни ја не знам ко сам.

Дан први,

мрак у повлачењу пред свјетлом,

онај након солстиција,

пахуље очи пуне сунцем,

кроз Сунце се види планина

помјерајући  оно што куца

и тече снагом горске ријеке,

трансплант без ножа и ласера.

Срце, је свој на свом?

Ко си ти?

Ко је онај што те пита?

Страх да је лудило прелазно?

Сакривање од истине надреално лијепо написане.

Вирус који зарази одабране,

од кога се не умире,

напротив, за који се живи?

Слово за повратак у живот,

искре ватре на тргу за Бадње вече,

ватромет и небо на ком' само звијезде

знају положајника пјесме?

Очи које виде и кад не виде.

Ритам салсе у крвотоку,

кап која зацјељује

к'о после посјекотине,

кожа реагујућа на звук,

тишина вришти зелено

и чека да дише корјен бора

и прве изданке кроз снијег у прољеће.

Сверадост  живи за тренутак вјечности

и нема конфликт са разумом

нит’ са одговором.

Моје завјетовање у радост цвијећа

и даривање лијепе ријечи.

Онај који воли необичне ствари  заборављене од људи,

који се  моли и воли у тишини

и носи камење тиховања прошлих живота,

теже од себе.

Који ћути јасноћу прецизношћу Еуклида

и ако нема никакве везе са геометријом и математиком?

Ко си ти?

ПРВА ПРАВА

Да ли је стих или мисао само,

што на мразу предбожићном

написати хоћу?

Знам да је наше само оно што другоме дамо,

душа која пјева, снијева, расцвјетана ноћу.

Ово се наша  збиља сакрила пред маштом,

вазнесена маше

с облака рукама објема.

Ти си изњедрење цвјетног поља- баштом

и дан без тебе већ смисао нема.

Не пишем поезију,

не умијем стићи,

не знам како се

пише љубав права,

ово је први покушај

свијет мој словом изрећи.

Све моје плаво и свијетло у оку ти спава,

сад знам да нисам имао појма о срећи.

Знам, рећи ћеш:

"па човјече, ово је драма",

можда смијући се, радосна у себи.

Кад поноћ куцне,

ја одем далеко,

негдје у даљинама

признаћеш ко сам ја теби.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: