детаљ слике: КРК Арт дизајн

ШТЕФАН ЦВАЈГ – ЈУЧЕРАШЊИ СВЕТ

Ранко Рисојевић

Кратковјека Књижара и анткиваријат бањалучког Гласа била је смјештена у Господској улици, у обновљеној згради некадашње познате породице Јовић, који су такође имали прије рата књижару и папирницу, али и штампарију, и у којој је радила у то вријеме моја будућа пуница тек приспјела из Карловца. Морала сам да знам садржај сваке књиге коју смо продавали, говорила нам је за ручком, ту није било попуштања. Дакле, у тој књижари почесто бих налетио на старија издања која је неко био некоме поклонио, али се чудним путевима Господњим књига нашла ту, да се чита посвета и у машти успоставља однос између онога који поклања и примаоца поклона. Тако сам наишао на веома очувану књигу Штефана Цвајга, Јучерашњи свијет, издање Матице српске из Новог Сада, година издања 1952, у познатој едицији Светски класици коју је водио Бошко Петровић.

Колико сам је пута до сада прочитао? Цијелу, вјероватно три пута, али поједине дијелове, реченице које сам подвукао, безброј пута. Попут још неких, чији број и није превелик, ова је књига мени толико значајна да бих је свакако понио на пусто острво, како се обично питају писци и књигољупци у бесмисленим анкетама. У њој налазим дух минулог времена у коме је култура могла бити темељна људска одредница, а оно се, то вријеме, сурвало у гротло увијек притајеног зла. Човјек Цвајг, у том је времену проживио као заштитни знак те културе, идући својим, средњим путем, вјерујући у умјетност и велике људе. Ненадмашни биограф овом је књигом написао своју духовну биографију. Читајући је, ја се враћам у то вријеме и постајем његов сан, малена честица која би хтјела да буде дио велике људске мисли.

Унутрашња насловница ове моје књиге представља за мене цијели један ишчезли свијет. Већ самим својим именом она је то, Јучерашњи свијет, писца који је трагично окончао свој живот предајући се безнађу у свеопштој људској катастрофи. Поднаслов је Сјећање једног европејца. Потом још стоји: С немачког превео Александар Тишма, што је додатни разлог да ми је ова књига посебно драга, језик њен је Тишмин, писца драгоцјеног романа Употреба човека и других дјела које сам читао редом њиховог појављивања. Потом, зеленим мастилом, ћирилицом, посебна посвета: Мирици, за сећање на концерт и дане проведене у овој топлој, пријатељској кући. Душко Трбојевић, Б.Л., 18.XII 58. Нажалост, нисам тада живио у Бањалуци, баш тог мјесеца преселио сам се из Приједора у Панчево, да наставим гимназију. Али и да јесам, вјероватно не бих био на концерту сјајног пијанисте, професора Трбојевића, који је, према писцу осврта на концерт, потписним иницијалима А.В. био празник за пуну салу Дома културе чија је актусика међу најбољим у Европи. Бетовен, оргијастичка соната оп. 57, потом Дебиси, Шопен, Бах, Барток, Скрјабин, Рахмањинов.

Изврсни пијаниста и професор у Београду и Новом Саду Душан Трбојевић умро је у септембру 2011. године, наступајући скоро до краја свог дугог и плодног живота, а ја га никада нисам припитао, мада сам имао прилика за то, ко је Мирица из посвете у књизи коју посједујем и чувам као драгоцјени предмет. Није да нисам био радознао, плашио сам се наших судбина, у којима је губитак књиге само неважна чињеница нечије патње.

Шта је необично у овом издању Јучерашњег свијета, по чему се оно сигурно разликује од других издања на ондашњем српскохрватском језику која ће услиједити, а поготово оних на бројним свјетским језицима? Непотписана Напомена на крају књиге, прије садржаја. Та напомена је у ствари својеврсно комунистичко Упутство за читање. Она је дух времена, данас помало вампирски, дух простора, погледа на свијет. Непотписана, она је оглашавање неког невидљивог тијела (тзв. комитета) брижног за дух народа коме се подастире књига а да се није рекло како ту књигу треба читати. Не може се игнорисати, али јој не треба придавати већи значај. Свака се књига чита у њеном времену које тражи од читаоца да то види, али није нужно, читалац ће видјети шта може да види с обзиром на свој поглед на свијет. Друштва попут нашег дојучерашњег нису развијала ту слободу, плашила су се човјека који мисли својом главом. Тако нам из ове напомене говори сабласни дух тзв. колективног комунистичког интелектуалца који сматра да све што се живјело до доласка комуниста треба превредновати, јер је пуно заблуда.

Вриједи цитирати неке дијелове ове кратке Напомене, ако не и све, пошто је значајан и њен тон.

Ту су и портрети многих за наше време интересантних личности јавног живота и књижевности више народа, виђени из једне интимније перспективе; ту је штимунг интернационалне повезаности и племенитог али и наивног сна о јединственој Европи. Али и наивног. Наивност, међутим, не завршава се сама у себи, него, у пракси, може бити и погрешка. Таквих случајева има овде код Цвајга. Он говори о Аустроугарској са једном неопростивом наивношћу старца који прича улепшана сећања из своје младости. У његовом доживљају Аустроугарска није тамница народа, бирократско и брутално угњетавање, анексија и процеси, корупција и лаж. Он је као слеп за ненемачке народе, којих је у тој „благословеној“ држави ипак било највише а који су сем Мађара, разуме се, робовали. За њега су се Србија и Бугарска дигле у балкански рат из некаквог несхватљивог немира и обести, и уопште, читаво збивање до краја светског рата њему је затворено и неразумљиво као тајна, па се слободно може рећи да он од свега тога није уистину ништа доживео. Међутим, и то, и те како, нешто говори и понешто објашњава. Кад је тако могло бити код Цвајга, писца од талента и широкогруде незагрижености, лако је разумети како је било код других, бирократски ограничених и надмено насртљивих неинтелигнентних водећих кругова.

Одломак говори сам за себе, не треба коментар коментара, напомена напомене, већ остаје свакоме да размишља о пишчевом погледу на свијет и мјесто и улогу књижевности у свијету. Мјесто она свакако има, али што се тиче њене улоге, вјероватно ћемо о томе имати сасвим опречне ставове. Нама радозналим за све што се тиче сваке књиге остаје да нагађамо ко је написао Напомену, да ли Тишма, да ли Петровић, или неко трећи?

Као мој одговор на Напомену, само кратко, полемички ћу рећи шта ме посебно фасцинира код Цвајга? Слика образовног система, кроз који је прошао, једног од темељних стубова сваког друштва, овдје дати у свој његовој окамењености, слијепог на вријеме и потребе тог времена. Цвајг је мајстор таквих слика, таквих мисли, гдје сажме врлину и ману, сколастичност и вриједност многих људи и унутар таквог система. Од тога он иде даље, у концентричним круговима, преко универзитетског школовања, које је у њемачким земљама било тврђава средњевјековне независности универзитета, али и бастион застарјелих учења. Ништа Цвајг не прикрива, али он води рачуна о мјери, у којој сваки појединац из сваког система извлачи оно што може и што му треба. То је прелаз стољећа и ја видим Беч у пуном сјају, нарочито за младост пристиглу из свих крајева велике империје. Шта је ту ко добио? Шта је тражио? Шта налазио? Једни су хтјели да граде и да напредују, други да сваку прилику користе да руше и да поткопавају. Написано је прилично књига, прилично књижевно вриједних дјела о томе, али и остало сљедећим генерацијама да траже и проналазе грађу за своја дјела.

Мој први сусрет са Цвајговим дјелом одоцнио је да бих могао рећи како је овај велики писац и човјек утицао на моје животне и књижевне погледе, али блискост коју сам осјетио већ у првом сусрету и касније продубљивао читајући све што је овај писац објавио и што је код нас преведено, ставља на многа његова дјела одреднице за мене издвојених и значајних књига. Рецимо, Новела о шаху и Лужинова одбрана! Цвајг и Набоков, обојица прогнаници, емигранти, луталице. Написали су за мој укус двије најљепше приче о шаху. Док сам писао своју причу о слијепом дјечаку Иваново отварање, бјежао сам од ових књига, свјестан да без њих не би ни моја књига постојала.

Враћам се Јучерашњем свијету и његовој основној теми – питању идентитета европских Јевреја који су се кроз стољећа интегрисали у културе земаља у којим би се настанили. У Првом свјетском рату они су били дио ратне машинерије, опет свако у оквиру своје државе. Цвајг је био Аустријанац, дијелио је погледе већине на рат који ће разорити хабсбуршку империју. У новоуспостављеној Аустрији он ће постати велики, готово култни писац. О своме јеврејству тада није размишљао. У томе није био усамљен, многи значајни јеврејски интелектуалци осјећали су се попут њега – дијелом културе своје земље. Пред Други свјетски рат све ће се радикално промијенити. Одједном Јевреји су постали страно тијело, по угледу на нацистичку Њемачку доносе се у већини европских земаља закони који се односе само на Јевреје. На примјер, рестриктивне квоте за студирање јеврејске омладине, како је урадила Стојадиновићева влада у ондашњој Југославији.

Овдје већ моја мисао иде двосмјерно, путујући у два времена, оном Цвајговом и овом нашем. Идентитет је постао питање свих питања у вријеме које је вјеровало да се то више никада неће десити. Слом социјалистичких режима отворио је нову Пандорину кутију. Читамо и слушамо – идентитет ово, идентитет оно, језик, писмо, и томе слично. Најмање о основном идентитету, људском, човјечијем. Дакле, идентитет – човјек. Нацисти су се ужасавали просте чињенице да је њихову културу развијао јеврејски етнички живаљ. То је изврсно дао амерички јужњачки писац Стајрон у ремек дјелу Софијин избор. Он је то елаборисао на примјеру Пољака који су пред Нијемцима изигравали оне који су се идентификовали са њемачком културом, тако и они презиру Јевреје. Горљиви су антисемити. Зна се да је тога било, као што је било и у Русији и у свим земљама гдје су се населили Јевреји. Њемачки одговор на тај пољски антисемитизам био је жесток, сматрали су да прљави Словени не смију бити антисемити попут аријеваца.

Сада се враћам само на Њемачку у њеним замишљеним етничким границама. Бар онако како је то цртао Хитлер. Говорим о онима, дакле, који су се осјећали као Нијемци, жидовске крви, или жидовског поријекла. Такви су остали у Њемачкој све до рата, не схватајући да та држава сада напросто хоће да их протјера, да више не буду ту, да се не позивају на тзв. њемачке светиње. Ако се за некога може рећи да је био интегрисан у културу неког етноса, Јевреји су то сигурно постајали кроз вијекове боравка на одређеном простору. Именима и презименима, они су постајали дио народа с којим су живјели. Случај Менделсона је тако познат, тај генијални њемачки композитор и диригент, етнички Јеврејин, открио је Нијемцима њиховог, а вјероватно и свјетског највећег музичара, стотину година већ заборављеног Баха.

Рецепција Цвајговог дјела пролазила је кроз различите фазе, од времена обожавања, између два рата, преко спаљивања његових књига у вријеме нациста, само због тога што је био Јеврејин, али не и због било какве субверзивности, јер он напросто није био такав писац, преко комунистичког и постратног периода у Европи и свијету, до нашег времена у коме се обнавља интересовање за његова значајна дјела. За авангардисте свих смјерова, Цвајг је био проскрибован малограђански писац, предност се давала Деблину, на примјер, Брехту, Верфелу и Ману, једном и другом, наравно све су то велики писци, док је Цвајг остајао у сјенци.

На једном се књижевном блогу налази солидна биографија Штефана Цвајга, у којој се чињенице из његовог живота упоређују са оним што је он написао у Јучерашњем свијету. Непотписани писац, као да је састављач горе наведене Напомене, закључује да је Цвајг тиме уљепшао своју биографију. Хоће се рећи да се његова биографија разликује од онога о чему у књизи Јучерашњи свијет пише свезнајући приповједач.

Тако је увијек, нема апсолутне ни аутобиографије ни биографије. Кроз упоређивање открива се сличност, ништа више. Све што се напише у књижевној форми је књижевност. Није Цвајг ни прећутао ни уљепшао аутобиографију, он је написао књигу о времену у којем је живио, какво је волио и које се од њега одијелило, отело, одгурнуло га. Био је миљеник једног времена, али не и свих људи. Зар није тако било и са Цицероном, Еурипидом, Толстојем? Листа је бескрајна. Фокнера су једнако презирали многи високообразовани Американци и послије Нобелове награде као и прије ње. Непрекидно се дјело брка са животом ту око нас, не жели да се прихвати његова аутентичност и аутономност у односу на ту стварност која се у умјетничком дјелу може огледати и препознавати, обрнуто никако.

Ето како моја мисао меандрира, чим се дохватим ове књиге о једном сада већ имагинарном свијету у коме се може огледати и овај наш, прошли, садашњи, а богами и будући.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: