О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јовица Ђурђић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Саша Миљковић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Светлана Јанковић Митић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Колумна


ЈА САМ ДРЖАВА

Александра Ђорђевић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


Ја сам држава


Шта ти знаш о политици?
Да ли сте се икада сусрели са овим питањем? Мене је то питање пратило у току одрастања и никада није потпуно ишчезло, дубоко укорењено у односу бебибумера према мленијалцима (у које, широко узето, убрајам и своју генерацију). У наше доба није постојао дечји дневник, а и да јесте, не верујем да би био оберучке прихваћен од стране старатеља. „Лаку ноћ, децо!“, па на спавање.
Често су за столом или испред ТВ-а падале тешке речи, критике на рачун државе и државника, тако да сам врло рано почела да замишљам државу као каквог ћудљивог киклопа или чудновати мозак без тела, попут Шредера из Нинџа корњача. А пошто се деца плаше чудовишта из мрака, реагују на њих неразумевањем, претежно ирационално и емотивно. Све те маштовите креације настајале су, наравно, узгред. Да мислим о кривици и одговорности није било моје, бар не тада и не у том контексту. И заиста, стиче се утисак да у прокомунистичким и посткомунистичким друштвима постоји оштра подела између државе и појединца, власти и индивидуе. Априори моћни механизам – држава – не ради за своје „поданике“, већ под велом социјализма у пракси поприма облик аутократије или диктатуре.
Међутим, човек је политично биће без обзира на то да ли се интересује за дневну или глобалну политику, да ли познаје политичке програме партија и имена њихових представника. Сваки избор и одлука носе у себи клицу политичке мисли. Да ли ћу сутра куповати код малог предузетника или трговачке франшизе упућује на вишедимензионалност и умреженост живота. Можда реперкусије једног таквог чина на друштвени развој нису очигледне, али дакако постављају појединца у однос према економији, па макар несвесно.
Ствари се додатно компликују ишчашеношћу појмова лево и десно, уз помоћ којих се човек некада свесно могао позиционирати. У данашњем глобалном котлу, где су идеја и интерес измешани тако да и једно и друго усмерење кокетују са фанатизмом и радикализмом, тешко је одлуку појединца провући кроз ушицу етике; а чини се да ово крајње воајерско и осуђивачко друштво управо то чини са сваким потезом који прође дигитални скенер.
Tja, kако сам политички стасавала, све сам јасније спознавала да је држава једнако појединац. За такав став је наравно потребан и предуслов, а то је минимум демократичности једног друштва, функционисање установа и гаранција основних људских и права грађана. Уколико овај параметар није задовољен, сведочимо крајње непријатељски настројеном духу општења. Грешке се не праштају, штавише санкционишу се са обавезним упирањем прста. И нажалост, таквим једним духом потказивања прожет је не само друштвени живот, већ сваки однос: пословни, љубавни и однос између родитеља и детета. Држава која је „мозак“ без тела не може себи да приушти иступања мислећих људи који искачу из калупа, док човек моделован страхом не верује у сопствену моћ расуђивања. Њему је неопходно митолошко биће које ће по потреби испуњавати улогу бога или служити као отирач за фрустрацију, јер много је лакше бити немоћан него неспособан.
Волела бих да нам живот прође у упитаности, чух недавно владику Григорија како говори на промоцији своје последње књиге Странац у шуми. А затим је цитирао Олгу Токарчук  која отприлике каже да нема политичније реченице од те кад вам неко каже да се ни случајно не бавите политиком. Својој генерацији и свима изгубљенима у држави која је више пута мењала границе, имена и власт од идеолошке идеје којом се храни, желим да престану да буду странци у шуми. Желим да се жеђ за знањем поји информацијама, а не субјективним интерпретацијама стварности. Када ћемо већ једном престати да суфлирамо једни другима шта да мислимо и како да се осећамо? Можда кад престанемо да на питање „шта“ одговарамо са „зашто“ и закључак препустимо саговорнику.
Драги хомо политикус,  кад следећи пут неко постави сасвим тривијално питање попут – Сок од поморанџе или јабуке? – желим ти да одговор буде конкретнији од – Свеједно. Пуно успеха на твом индивидуалном путу, на ком ти је пре свега потребан интегритет, а затим одлучност. Тиме је већ постигнут договор између три дела твоје личности; став ће ти помоћи да сагледаш далекосежног и драгоценост сопствених избора без обзира на простор у ком их доносиш. На крају крајева, уређеност твоје собе огледало је твог унутрашњег устројства.



 
 
 
 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2025 © Књижевна радионица "Кордун"